Aleksandar Zeljić, arhitekta po zanimanju prilikom svog boravka u rodnom gradu održao je sjajno predavanje na temu arhitekture. Tako je, ruku na srce, mali broj valjevaca imao priliku da čuje i vidi dostignuća ovog svetski priznatog arhitekte, koji već 26 godina živi i stvara u Americi u svetski poznatoj i priznatoj arhitektonskoj firmi Gensler.
A sve je počelo iz Tehničke škole. Prvi koraci i želja za arhitekturom. Došlo je do toga da pred odabranom publikom predstavlja rad na jednoj od najvećih zgrada na svetu- čuvenoj Šangajskoj kuli, drugoj po visini zgradi na svetu, visine 632 metra. Ova građevina u koju je Kina uložila dve milijarde dolara postavila je nove svetske standarde. „Ovo je druga zgrada po visini u celom svetu, građena između 2008. i 2016. godine. Nakon 11. septembra u SAD, konstrukcija je morala da ispuni stroge bezbednosne standarde i da bude otporna na potencijalne ekstremne situacije tog tipa. Kod zgrada preko 600 metara visine suočavate se sa problemima efikasnosti gradnje i performansi. Mi smo radili sa dvostrukim fasadama koje formiraju atrijum i stvaraju efekat svojevrsnog „termos sistema” oko zgrade, čime se reguliše temperatura između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora. Pomeranje zgrade kontroliše se specijalnim elementima na samom vrhu konstrukcie.Toranj je visok 632 metra i deo je kompleksa od tri zgrade. Prva zgrada predstavlja prošlost, druga sadašnjost, a Šangajski toranj kao treća zgrada osmišljen je da svojom geometrijom pokaže neprestani rast i pozitivnu budućnost za Kinu. Sama forma objekta i njegova rotacija imaju snažnu simboliku, ali i funkcionalnu ulogu u smanjenju uticaja vetra i optimizaciji konstrukcije. Zgrada je vrlo interesantno rađena, to je jednostranični trougao koji ima zaobljena temena sa upisanim krugom. Trougao je inače sledeća perfektna forma u Kini posle kruga. Taj trougao se rotira i smanjuje se u efektu eksponinacijalne krive. Sve je pitanje simbolike, to trojstvo sa tri zgrade. Taj neki naklon prošlosti, prepoznavanje sadašnjosti i očekivanja od budućnosti su zapravo bile to trojstvo koje smo uradili sa tim jednakostraničnim trouglom i ta rotacija koju vidite je zapravo predstavaljala tu simboliku neprestanog rasta Kine i te povezenasoti sa svemirom što je za njih bilo jako važno”, rekao je Zeljić tokom prezentacije ovog projekta.
Predavanje je uprkos nesnosnoj vrućini praćeno u tišini. Brojni podaci o gradnji Šangajske kule, ali i ilustracije i fotografije koje su prikazane tom prilikom definitivno su oduševile prisutne. Dobar deo valjevskih arhitekata, ali i zainteresovanih za ovu temu imao je brojna pitanja za Zeljića pa je tribina trajala gotovo dva sata.
Poštujući Sašinu želju da nakon dugog predavanja i gotovo intervjua od strane prisutnih naša pitanja dostavimo mejlom, nestrpljivo smo očekivali odgovore. Stigli su profesionalno urađeni, kako i priliči zvanju koje Zeljić nosi širom sveta.
Kako je izgledalo detinjstvo i odrastanje u Valjevu
Valjevo je moj temelj — i lični i profesionalni. Neverovatan spoj urbanog nasleđa i prelepe prirode, koji mi svih ovih godina služi kao stalna inspiracija. Valjda sam zbog toga voleo skijanje i odlaske na Divčibare kad god sam mogao. Sećam se ranih godina i vremena provedenog u Aero klubu u Valjevu — tog spoja tehnike, rada na detaljima i lepote letenja jedrilicom sa aerodroma u Divcima. Odrastao sam, naravno, ovde — završio sam Prvu osnovnu školu, a potom Srednju tehničku školu, koja mi je dala izuzetnu tehničku osnovu, ali i nešto važnije — tek u zrelim godinama čovek shvati koliki su uticaj imali profesori koji su nas učili da mislimo šire od okolnosti u kojima smo živeli. A okolnosti su bile taj prelaz iz osamdesetih, koje pamtim kao neverovatno lepe i slobodne, u teške ratom zahvaćene devedesete — generacije koje su tada odrastale znaju šta to znači. Vraćajući se prošle nedelje u isti amfiteatar u kojem sam sedeo kao đak, shvatio sam koliko je to obrazovanje bilo kvalitetno i koliko me i danas nosi. Sećam se mnogih profesora — razredne Josipović,
profesora Gavre, Vese, profesora Goloskokovića i mnogih drugih. Posebno bih izdvojio svoje roditelje, Miodraga i Milenu, koji su, zajedno sa mojim bratom Nikolom, imali izuzetan uticaj na mene i uvek bili stub podrške u svemu što sam, vođen radoznalošću, probao i radio.
Kako se pojavila ljubav prema arhitekturi i kako su izgledale studije u Srbiji?
Arhitektura je za mene oduvek bila spoj tehnike i umetnosti — dva sveta između kojih sam se prirodno kretao. Studije sam započeo u Prištini 1993. godine, nakon odsluženog vojnog roka u ratnom stanju, a već posle završene prve godine prešao sam na Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde sam završio osnovne studije i specijalizovao se za bioklimatsku arhitekturu. Studirali smo u izuzetno teškom periodu— sankcije, raspad zemlje, neizvesnost koju su mnogi delili — ali upravo je to iskustvo izgradilo upornost koja mi je kasnije u karijeri bila presudna. Po dolasku u Ameriku 2000. godine inicijalno sam bio primljen na Univerzitet Kolumbija, kod dekana Bernara Čumija, ali sam sticajem okolnosti te studije morao da odložim i opredelim se za Čikago, gde mi je tada bila baza. Master studije završio sam na Univerzitetu Ilinois u Čikagu (UIC) 2004. godine, radeći paralelno puno radno vreme u tadašnjoj firmi Legat Architects — odluka koja se pokazala kao presudna u daljem razvoju moje karijere.
Za vreme studija osvojio si treću nagradu na važnom konkursu. Nagrada je bila i odlazak u Ameriku, koliko je to bilo važno za karijeru?
Tokom rane 1999. godine, selekcijom na fakultetu u Beogradu, izabran sam da predstavljam tadašnju Jugoslaviju i učestvujem na međunarodnom konkursu koji su organizovale Ujedinjene nacije, posvećenom integrisanju starijih osoba u društvo. Osvojio sam treću nagradu na tom konkursu, a deo nagrade bio je i put u Njujork i prezentacija rada u sali Ujedinjenih nacija, u februaru 2000. godine. Ta nagrada otvorila mi je vrata Amerike, ali sam u tom trenutku to doživljavao kao priliku da učim, steknem iskustvo i put nastavim tamo gde me želja za znanjem odvede. Jedna prilika je vodila drugoj, i tako je prošlo više od četvrt veka. Ono što bih naglasio — a to sam rekao i na predavanju — jeste da veza sa Srbijom nikada nije prekinuta. Karijera me je odvela daleko, ali polazna tačka ostaje deo mog identiteta.
Kako se kretala karijera u Americi?
Prve američke godine, između 2000. i 2005, proveo sam u firmi Legat Architects, sa sedištem u Čikagu, gde sam prošao praktičnu školu američkog načina rada. Tih prvih pet godina izuzetno mi je značilo — u smislu sticanja znanja, praktičnog razumevanja arhitekture i kolaborativnog rada sa kolegama. U Gensler sam prešao 2005. godine, na poziv Elve Rubio, moje profesorke sa Univerziteta Ilinois u Čikagu, koja je tada bila dizajn partner u Gensleru — firmi koja je u tom trenutku bila u ekspanziji. To je za mene i danas važna lekcija o mentorstvu: profesori otvaraju vrata i godinama nakon što izađete iz njihove učionice. Kada sam prešao u Gensler 2005. godine, bili smo kompanija od oko devedeset ljudi u Čikagu, hiljadu ljudi globalno i tridesetak kancelarija u svetu. Danas je Gensler najveća arhitektonska firma na svetu, sa skoro tri stotine ljudi u Čikagu, sedam hiljada ljudi globalno i 55 kancelarija na šest kontinenata — ali njena prava snaga je kultura multidisciplinarnosti, saradnje i partnerstva. Nijedan projekat nije delo pojedinca, već tima, a individualni profesionalni razvoj zavisi od rizika koje ste spremni da preuzmete, želje za učenjem, konstantnog rada i partnerstva. U firmi sam već 21 godinu i ta kultura je razlog zašto sam ostao.
Da li je rad na Šangajskoj kuli bio ostvarenje školskih snova?
Rekao bih da je ta zgrada prevazišla sve snove koje sam imao, uključujući i one školske — projekat tih razmera je nešto što vas privlači i inspiriše konstantno. Živeo sam u Šangaju od 2008. do 2010 godine, a narednih šest godina putovao tamo tokom izgradnje, radeći na kuli od 632 metra — jednom od tehnički najsloženijih projekata na svetu. Kula je 2016. proglašena najboljom visokom zgradom sveta, a 2025. je dobila i CTBUH nagradu za desetogodišnji uticaj, što znači da je izdržala test vremena — najvrednije priznanje u našoj struci. Neverovatan je osećaj biti na dodeli tih nagrada zajedno sa užim timom i klijentima. Za mene lično, taj projekat je potvrda principa koji me vodi od školskih dana: posvećenost radu i radoznalost, i balans između detalja, performanse i lepote“.
Koja je Vaša trenutna pozicija i kako vidite pravac savremene arhitekture?
Tokom 21 godine u Gensleru rastao sam i razvijao se profesionalno kroz različite funkcije i pozicije Danas sam partner i direktor dizajna u Genslerovoj kancelariji u Čikagu. Pored toga, vodim strateške operacije za pet kancelarija severno-centralnog regiona SAD (North Central Region) — Čikago, Mineapolis, Detroit, Kolumbus i La Kros — i član sam upravljačkog komiteta (Management Committee) firme, u okviru kojeg ko-vodim globalni Lifestyle sektor: prakse za gradove i urbani dizajn, kulturu i muzeje, razvoj proizvoda, stambenu gradnju i hotele. Na nivou kompanije zadužen sam za njen globalni razvoj i rast, što uključuje rad sa ključnim klijentima, mentorstvo postojećeg talenta u kancelarijama, kao i dovođenje novih odličnih ljudi u organizaciju. Što se tiče pravca struke — suštinska promena u odnosu na moje studentske dane jeste razumevanje globalnih pravaca arhitekture i rada u gradovima na konkretnim problemima ljudi, sa multidisciplinarnim timovima koji se fokusiraju na stvaranje boljeg konteksta za sve — nasuprot shvatanju pojedinačnih projekata kao objekata koji funkcionišu samostalno, shvaćenih pre svega kroz svoju formu, kako smo razmišljali u studentskim danima. Takođe, postoji i pomeranje fokusa sa izgradnje novog na transformaciju postojećeg. Adaptacija zgrada, obnova umesto rušenja, održivost — to je danas centralna tema, i na njoj aktivno radim; nedavno sam o tome govorio na konferenciji u Sidneju. Treća velika promena je tehnologija, uključujući veštačku inteligenciju, koja menja alate i procese projektovanja. Ali suština ostaje ista: arhitektura je disciplina koja služi ljudima.
Koji su značajni projekti u dosadašnjoj karijeri?
Pored Šangajske kule, izdvojio bih Shirley Ryan AbilityLab u Čikagu — rehabilitacionu bolnicu-kulu koja je postavila novi standard u projektovanju zdravstvenih ustanova. Iz perioda rada na južnom Pacifiku, tu su Finance Centre Tower i World Plaza u Manili. U Čikagu, projekti Fulton West i 333 North Green doprineli su transformaciji nekadašnjeg industrijskog kvarta Fulton Market u jedan od najdinamičnijih delova grada, a tu je i stambeni kompleks Hub at Prairie Shores. U Mineapolisu sam radio na repozicioniranju istorijske robne kuće Dayton’s. U Milvokiju sam radio sa NBA organizacijom Milwaukee Bucks na njihovom Entertainment bloku. Trenutno radim na nizu stambenih kula u Čikagu, kao i na stambenoj kuli od četrdeset spratova u Majamiju. Poseban segment karijere čini obnova fasade hotela Amway Grand Plaza — kompletna zamena fasade kule bez rušenja, projekat o kojem ću uskoro govoriti na konferenciji u Londonu. Van projektnog rada, vodio sam komitet mladih profesionalaca Saveta za visoke zgrade i urbana staništa (CTBUH) i koautor sam stručne knjige o fasadnim sistemima. Takođe sam gostujući predavač na prestižnom Univerzitetu u Čikagu, a posebno mi znači veza sa regionom — dobitnik sam glavne nagrade Beogradskog arhitektonskog bijenala 2019. godine, gde sam kasnije bio i član žirija, kao i poziva da budem predavač na Salonu arhitekture 2023. godine.
Porodica i veza sa Valjevom?
Oženjen sam od 2001. godine suprugom Sofijom, kojoj dugujem izuzetno mnogo — za svo požrtvovanje, razumevanje i podršku tokom građenja našeg zajedničkog puta kao prve generacije emigranata u Americi. Ona je na izvršnoj rukovodećoj poziciji u Alzheimer’s Association, jednoj od najvećih neprofitnih organizacija u Americi — na njen rad i uspeh sam ponosan, i mnogo toga smo u karijerama prošli kao tim, uključujući život na tri kontinenta. Baza nam je Čikago, ali imamo dom i sa ove strane okeana, u Srbiji, tako da dolasci nisu retki — dolazimo bar jednom do dva puta godišnje. Trudim se da svaki dolazak ima i sadržaj — kao ovo predavanje. Smatram da je vraćanje znanja zajednici koja vas je formirala profesionalna obaveza, a ne samo lepa gesta.
Kakvi su dalji planovi?
Profesionalno, fokus ostaje na Gensleru — na građenju naše organizacije, daljoj transformaciji gradova, kao i na razvoju mlađih generacija arhitekata, što smatram najvažnijim delom liderske uloge koju imam. A što se Valjeva tiče, voleo bih da ovo predavanje ne ostane izuzetak, nego preraste u neku formu stalne saradnje — sa školom, sa Društvom arhitekata Valjeva, kao i sa Istraživačkom stanicom Petnica, čiji sam polaznik bio 1997. godine i koju aktivno podržavam poslednjih godina. I naravno, možda i mentorstvo za mlade koji razmišljaju o arhitekturi. Krug se najlepše zatvara kada postane spirala — kada ono što ste dobili vratite uvećano.
Vredi spomenuti da je predavanje u Tehničkoj školi organizovao neumorni Vojislav Andrić- Mađar u saradnju sa Društvom arhitekata Valjeva.
