U Brankovini je tradicionalno izvršeno proglašenje najboljeg putopisa, a ovogodišnja nagrada „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolju knjigu putopisa na srpskom jeziku za sezonu 2025/26, za knjigu „Kružozorja“ pripala je Mirku Demiću. Žiri u sastavu žiri u sastavu profesor dr Mihajlo Pantić, Vladimir Šekularac i profesor dr Radivoje Mikić ovu odluku je doneo jednoglasno.
“ Ulazeći u već vrlo lepi niz dobitnika nagrade „Ljubomir Nenadović“, niz koji čine probrana imena savremenih srpskih putopisaca, Mirko Demić je stekao i jednu privilegiju u odnosu na svoje prethodnike, ma koliko da su među njima i oni sa dugim stažom i visokim rezultatima, i u slučaju Milisava Savića, sa statusom klasika nacionalne književnosti. On se, naime, u taj niz uključuje u mesecu u kome se navršava dvesta godina od rođenja putopisca koji je već odavno postao simbol književne vrste za koju se ova nagrada, s razlogom, dodeljuje. A ovu nagradu danas prima pisac koji je, sasvim opravdano, stekao visoko mesto u srpskoj književnosti, prevashodno kao autor pripovednih i romanesknih ostvarenja, a uz to je i dragoceni poslenik na prostranim poljima afirmacije književnog nasleđa. A kad god potvrđeni pisac zakoračuje u jednu novu oblast književnog stvaralaštva, neizbežno se odmerava koliko je taj novi korak umetnički svrsishodan i koliko je pisac pokazao da ume i može ono što novi vid književnog delovanja postavlja kao obavezni uslov za dobar rezultat“, rekao je u obrazloženju žirija dr Radivoje Mikić. On je još dodao:
“ Mirko Demić u knjizi „Krugozorja“ putuje na dva načina. On uistinu odlazi u Ukrajinu, Nemačku, Francusku, Austriju, posećuje Zagreb, Beograd, Kosovo i Metohiju, Makedoniju, ide i na zavičajnu Baniju, dvostruko postradalu, ali, u isto vreme,on, preuzimajući glas i perspektivu velikih srpskih putopisaca Vinavera, Rastka Petrovića, Crnjanskog i Stanislava Krakova, nastoji da nam pokaže kako su Afriku i takve evropske zemlje, kao što je Italija, i takve kulturne centre, kao što je Pariz, videli oni koji su kroz Prvi svetski rat prošli kao kroz neku vrstu apokalipse, sudbinske krize svega što se vezuje za čoveka, i koji su i u svoje putopise uneli sve ono što je obeležilo srpsku verziju ekspresionističke književnosti, koja je, podjednako, težila da izrazi jedan doživljaj sveta i života, doživljaj formiran na pepelu velikih humanističkih ideala, na jednoj strani, i koja je shvatila da se mora stvarati u novom duhu, u skladu sa činjenicom o kojoj govori Crnjanski: „Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali“, na drugoj strani. I kao što vrlo sugestivno opisuje sve što se u njegovom unutarnjem svetu pokreće i rezornira sa onim što vidi u postojbini velikog Bruna Šulca, isto tako Mirko Demić nas dovodi u priliku i da vidimo šta struji u njegovoj duši pri susretu sa zavičajnom Banijom i šta sve obrazuje podlogu za onaj završni a potresni ton, izrastao na parafrazi poznatog epiloga u romanu M. Crnjanskog: „Jer smrti nema tamo gdje nema ko da umre“.
Nagrađeni autor Mirko Demić zahvalio se na nagradi i rekao:
“ Učinili ste mi čast da se, zajedno sa mojim koleginicama i kolegama, prethodnim dobitnicima, kao i svima vama, primim u kolo koje je čika Ljuba naložio da se igra oko njegovog groba. Dakle, da se radujemo životu i svetu, a ne tugujemo za njegovim odlaskom. A imalo se i ima radovati onome što nam je namro već sredinom devetnaestog veka, čineći našu književnost življom, raskošnijom i modernijom. Učinio je to
kako jezikom, tako i postupcima koje je primenjivao u svojim delima, pre svih u svojim čuvenim Pismima, čije tragove sledimo i danas. Sredinom devetnaestog veka Ljubomir Nenadović je uveo ferije u našu
književnost, ne samo kao temu, već kao razumevanje književnosti, u kojoj će se, kako na jednom mestu navodi – „prostrano pisati”. To prostrano pisanje podrazumevalo je bavljenje malim, naoko nevažnim stvarima, opisivanjem sitnih ljudskih zadovoljstava i onoga čega ponajmanje ima u našoj književnosti – uživanja u životu. Uz takav pristup ovladao je i sposobnostima da se svemu i svima može i sme
osmehnuti i podsmehnuti, sa svima poigrati i na sve ironično odmahnuti rukom, a svet oko sebe zaraziti nezlobivom veselošću koja, moramo da verujemo, dopire i do današnjih dana. Zato ne treba previđati jednu, naizgled usputnu, čika Ljubinu rečenicu: „Ko ne žali za ovim životom, taj ne zna šta je to život; a ko žali za njim, ni taj takođe ne zna šta je život.”
Tako se on već u svojim Pismima iz Grajfsvalda namerio na „bolje poznavanje naličja nemačke civilizacije”, pa se nije libio da pravi poređenja tadašnje Nemačke i svog šireg zavičaja: „Šta je ovaj hleb prema beloj našoj proji? Šta je ova ženska nagrda prema jednoj veseloj Šumadinki? Šta je prosti ovdašnji seljak prema jednom mačvanskom kmetu?” Neko će reći da je to romantičarsko preterivanje i uznošenje, ali mi se pre čini da je to početak dubljeg poniranja u duh nemačkog naroda, koga u isto vreme i hvali i kudi, što će se potvrditi ukoliko pažljivo čitamo njegova Pisma iz Nemačke. U jednom od pisama iz Grajfsvalda Nenadović jasno formuliše svoj stav prema putovanju: „Ja samo o putovanju rado pišem i sve malenkosti spominjem. Na putu svaki dan i svaki čas izlaze novi predmeti preda me. Svakoga koraka otvara se polje novom razgovoru, novim mislima. Pri svakom najmanjem događaju prijavljuju se nova osećanja. Kad ne putujem, ja ćutim; ni voda ne žubori kad na jednom mestu stoji.Putovanje: to je najlepša i najveća škola…”
Otuda je Njegoš onako živ u njegovim Pismima iz Italije, življi od većine svedočanstava koje su ostavili savremenici velikog pesnika. U njima je Njegoš osmehnut, sumoran, začuđen, znatiželjan, zamišljen, osamljen, na momente euforičan, pa opet bolešću ophrvan i utučen, kad kaže: „Ala se mi Sloveni narobovasmo!”; uznosit kad ustvrdi: „Ali mi, Crnogorci, bogami nijesmo! Svakom slobodnom čovjeku možemo slobodno u oči pogledati. Ni pred kim se ne moramo stidjeti.” Njegoš, nemaran prema svojim rukopisima, ponosan i dostojanstven u ophođenju sa stranim suverenima, onaj koji zna za red, ali i onaj koji ne mari za protokol, čovek sa svojim dnevnim ritualima i rutinama, postaje u očima čitalaca još veći i bliži. Njegoš, dakle, od krvi i mesa, onaj koji mašicama džara vatru u kaminu, uzima krišku pomorandže iz Ljubine ruke, teškom mukom se penje na Vezuv, obilazi Rim i Pompeju, posećuje muzeje, dok zatravljen stoji ispred Rafaelove slike Preobraženje, igra šah ili satima sedi u svojoj stolici i ćuti. Ali i Njegoš, dobro upućen, upita
čika Ljubu: „Zašto zabraniše Vaše novine Šumadinku?”, pa kad dobije odgovor da je to zato „što rasprostire odveć veliku slobodu”, začudi se: „Šta se Srbija ima bojati slobode? Srbija, koju je sloboda rodila, koja samo sa slobodom može u naprijed poći…” I to nije sve od čika Ljube. Vrhunac njegove putopisne proze vidim u Pismima iz Nemačke, u kojima njegov „sternovski humor i hajneovski sarkazam” dolaze do
punog izražaja. Na početku tih pisama priznaje da nije lakomislen, već – „teškomislen”, pa nastavlja svoju upućenost u veličinu makrokozma: „No kažite mi jednu jedinu stvarčicu o kojoj nije teško misliti. Mala trunka, koju svaki vetrić pokreće. Može dugo da zanima naše misli, to je jedan komadić ovog golemog sveta. Iz takvih delića sastavljena je naša zemlja i sve što je na njoj.”
Nenadović u tim pismima sve dovodi u pitanje – smisao čovekovog života, nauke, učenosti, medicine, pisanja i čitanja, pa kaže: „Najlakše je pisati kad čovek ne misli šta piše. To se najradije i čita, jer većina ne misli šta čita.” Nikome se tako slatko nije rugao kao svojim sadruzima u lutanju – turistima. Njegov cinizam svoj vrhunac dostiže kada piše o Englezima i Francuzima, a ponajviše o Nemcima, čije srce nikako ne može da se „zagreje prema Slovenima”, kojima otimaju teritorije i koje asimiluju, i Nemačkoj, zemlji „filozofije, religije i poštenja”. Evo jednog karakterističnog mesta: „Čudnovato! U jedno isto vreme pojavljuju se u Nemačkoj topovi, štamparija i kuga. I Švarc, i Gutemberg, i kuga rođeni su u jednom istom stoleću i u jednom istom mestu, u Majncu. Još čudnovatije! Švarc, skromni kaluđer, izmislio je barut za puške; Gutemberg, ratnik i pobornik jedne partije, izmislio je pečatnju i počeo je Bibliju i molitve štampati; papa poslao je kugu da kaštiguje bezbožnike Jevreje, a ona pomorila pobožne Nemce!” Ljubomir Nenadović ni slutio nije šta će Nemci tek uraditi Slovenima, a pogotovo njegovom narodu u stoleću koje je dolazilo. Svakako se ne bi začudio. Nepretencioznost je Nenadovićeva mera stvari. „Idem nasumice kroz ove aleje, idem nasumice kroz ovaj život”, piše. Nema iluzija o moći pisane reči. Svestan je da su svi zanati korisniji od zanata književnikovog, pa pomiren, navodi:
„Mnogo je lakši i korisniji posao iglom krpiti haljine nego perom krpiti ljude. Rđave haljine možete popraviti za jedan dan, a rđave ljude nikada.” I, konačno, Ljuba Nenadović je tvorac jedne od najzagonetnijih, a čini mi se i najlepših inovacija u našoj književnosti, a to je uvođenje u prozu – „poznanika koga ne poznajem”. Taj zagonetni lik se pridružio našem piscu u Vizbadenu i pravi mu društvo tokom lutanja po Nemačkoj. Po svoj prilici da je to predak „onog iza kace”, glasa iz Kočićevih pripovedaka o Simeonu Đaku. Ljubin „poznanik kojeg ne poznajem” ostaje jedan od najzagonetnijih dvojnika u našoj književnosti.
Poznanik koga ne poznajemo svako je mesto na Zemljinom šaru, ali i svaki pisac i čitalac pod kapom nebeskom. Naš odraz u vodi, slika u ogledalu, selfi na mobilnom telefonu, naše drugo ja sa kojim se danonoćno nadgornjavamo. Tako je i Ljubomir Nenadović, evo već punih dvesta godina, poznanik kojeg nedovoljno poznajemo, iako njegovo vedro pripovedanje o svetu o kojem je svedočio još živo pulsira u našem vremenu“.
Prigodnu svečanost ulepšao je nastup gudačkog orkestra „Fenix“ iz Muzičke škole „Živorad Grbić“ pod rukovodstvom mr Snežane Stevanović.
