Izvodi iz knjige Svetla slobode: oslobođenja Valjeva od 1788. do 1944. godine, objavljene u izdanju Narodnog muzeja Valjevo, 2024. godine.
Piše: prof. dr Vladimir Krivošejev
Završetak Drugog svetskog rata doveo je do stvaranja nove geopolitičke slike sveta, uzrokujući velike promene u Jugoslaviji a time i u Srbiji. Vladajuća Komunistička partija nastojala je da u potpunosti prevaziđe „nasleđeno stanje“, kritikujući predratno društvo, negirajući mnogo šta što nije imalo dodirnih tačaka sa novim sistemom i stvarajući privid da „od njih sve počinje“. Zato je posebna pažnja pridavana datumu oslobođenja Valjeva od strane komunističkih, partizanskih formacija pred kraj Drugog svetskog rata.
Taj datum bio je proglašen i za Dan grada. Svake godine svečano je obelažavan, u lokalnim novinama su iznova detaljno opisivane oružane akcija koje su mu prethodile i odavana je počasti partizanskim žrtvama palim u borbi za oslobođenje, uz zanemarivanje drugih žrtava. U atmosferi ideološke ikonografije decenijama je, iz nedovoljno jasnih razloga, obeležavan neadekvatan datum konačnog oslobođenja Valjeva od nemačkih okupatora.
Kao Dan Valjeva proslavljan je 15. septembar, mada istorijske činjenice ukazuju da je do konačnog oslobođenja došlo tri dana kasnije.
U takvim okolnostima nije posvećivana adekvatna pažnja na datume svih prethodnih oslobađanja tokom dužeg istorijskog perioda. Zanemareno je po mnogo čemu pionirsko oslobođenje na početku Austro-turskog rata sa kraja 18. veka. Datum oslobođenja Valjeva na početku njegovog novovekovnog razvojnog procesa, u Prvom srpskom ustanku, ne samo da nije obeležavan, već nije bio ni precizno utvrđen sve do građanskih demokratskih promena iz 2000. godine, kada se približavala i velika godišnjica, dva veka od početka Srpske revolucije, i kada je proglašen za novi Dan Valjeva.
**
Oslobođenje Valjeva u Prvom srpskom ustanku direktno je vezano i za državotvorni značaj tog istorijskog procesa na nacionalnom nivou. Kao što je Prvi srpski ustanak, posle viševekovne turske vlasti, postavio temelj novovekovne srpske države, čiji se kontinuitet proteže do današnjih dana, tako je i sa oslobođenjem Valjeva počela nova, do danas nepreprekinuta faza u razvoju grada. Nekadašnji sredovekovni srpski trg, a potom više vekova turska kasaba, postao je srpska, srednje-evropska varoš.
Uprkos tome dugo je postojala zabuna u vezi sa datumom početka ovog procesa. Bilo je otvoreno pitanje da li je Valjevo oslobođeno 8, 13, 19, 20, ili 21. marta po gregorijanskom kalendaru.
Neposredno posle pogubljenja knezova uplašeno srpsko stanovništvo sklonilo se u zbegove. Nenadovići, brat i sin pogubljenog kneza Alekse, Jakov i Prota Mateja, povukli su se, sa drugim Brankovčanima, na pošumljeno brdo Posovo. Istovremeno, predosećajući buduće događaje, tursko civilno stanovništvo, prevashodno žene i deca, napustilo je kasabu i sklonilo se u utvrđene gradove Užice i Soko. Ono od čega su Turci strepeli, dogodilo se ubrzo, desetak dana posle Seče knezova.
Kao odgovor na Seču knezova, u kojoj je, pored Alekse i Ilije stradalo više desetina drugih viđenih narodnih vođa, među kojima i starešina manastira Bogovađa Hadži Ruvim Nešković, na Sretenje 2, tada14. februara po gregorijanskom kalendaru, organizovan je zbor šumadijskih narodnih poverenika u Orašcu, i dogovorena pobuna. Prve vojne aktivnosti, paljenje turskog hana, označile su početak Bune protiv dahija, uzurpatora carske vlasti.
Na prve vesti o događanjima u Orašcu Poreč Alija, valjevski muselim, upravnik nahije, sa svojim ljudima otišao je do Uba i organizovao da turska nejač, žene i deca, pređu u Valjevo, verovatno kako bi se potom, kao i stanovnici Valjeva, prebacili dalje ka Sokolu i Užicu, a da muško, vojno sposobno stanovništvo bude pripravno za događaje koji slede.
Istovremeno, Jakov i Prota Mateja Nenadovića shvatili su da je prošlo vreme za oklevanje. Svim knezovima i drugim uglednim ljudima u Valjevskoj nahiji razaslali su poziv za okupljanje ljudi pod oružjem. Bili su to vojnici, narodna vojska, koja je do nedavno bila na usluzi turskoj zvaničnoj vlasti, pomažući joj u borbama protiv dahija – uzurpatora. Njihov prvi cilj bio je zauzeće Valjeva.
Istorijski izvor koji najrečitije opisuje oslobođenje Valjeva u Prvom srpskom ustanku, kao i događaje koji su im prethodili su Memoari Prote Mateje Nenadovića. Iako detaljan u opisima bitnih dešavanja, zapisujući svoja sećanja više od dve decenije po njihovom odigravanju, Prota u pojedinim slučajevima stvara zabune, naročito kada su datumi u pitanjima, pamteći ih po crkvenim praznicima, koje je ponegde izmešao. Ali, u određivanju preciznog datuma oslobođenja pomažu nam drugi dokumenti.
Prota Mateja piše da su on i stric Jakov, pošto su uputili pozive viđenim ljudima iz Valjevske nahije, 15/27. februara iz brankovačke crkve izneli crkveni barjak „od belog, crvenog i plavog muslina“ i poboli ga na Brankovački vis. Već sutradan pod ovim simbolom slobode okupo se oko 700 naoružanih ljudi iz dela Tamnave, Podgorine i Kolubare. Ubrzo im se priključilo i 500 Posavaca. Dobivši informacije o tome turska vojska je iz Bosne, preko Jadra i Šabačke nahije, krenula ka Valjevu.
Među Turcima pristiglim iz Bosne, bilo je i bosanskih Srba, ali i šabačkih Turaka. Ta vojska je zaustavljena od strane ustaničke vojske predvođene Jakovom Nenadoviće i u dva boja, kod Beljina 7, i kod Svileuve 11. marta, do nogu potučena. Potom su valjevski ustanici počeli da jačaju svoje snage, okupljajući vojsku i iz Šabačke nahije, kako bi se uputili ka Šapcu, i počeli i sa njegovom opsadom.
Prota je zabeležio da, dok se jedan deo ustaničke vojske, sa severa Valjevske nahije, iz Posavine, na teritoriji Šabačke nahije, pod komandom njegovog strica sukobljavao sa Turcima, drugi deo, iz južnog dela, iz Tamnave, Kolubare i Podgorine se, čekajući pozitivan ishod prethodnih bitaka, pripremao za opsadu Valjeva.
Varoš je opkoljena sa tri strane: Valjevci i Tamnavci su blokirali prilaze sa severa, od Kličevca, gde je komandovao sam Mateja, Kolubarci, predvođeni Nikolom i Milivojem Grbovićem prilaze sa istoka, a sa zapada Podgorci Milića Kedića, koji je na mestu kneza podgorske knežine zamenio pogubljenog Iliju Birčanina.
Na početku je opsada bila pasivna. Dok su se turske porodice sklonili van Valjeva, a dahijska vojska zatvorila u centru kasabe, unutar visoke kamene ograde koja je tada opasivala zgrade sa sedištem muselima, valjevski Turci, koji nisu bili pristalice dahija, ali su morali da ostanu u Valjevu, strepeli su. Zato se Prota Mateja na Kličevcu, u starom frajkorskom šancu, sastao sa njihovim predstavnicima, među kojima je bio i Ali – spahija, doskorašnji đata kod kneza Alekse.
Baš tokom tog sastanka na Kličevac je stigao „knez Nikola Grbović, i vojsku prema nama uparadi, a Jovica Milutinović, od marame barjak načinio, i nosi ga tamo – vamo pokraj parade. Pogledaše Turci, i reče Ali – spahija, ćata moga oca: Ala, od kuda vam ovolika vojska?“ Tada je Prota iskoristio svojevrsno ratno lukavstvo, ponavljajući priču kojom je ranije okuraživao i mobilisao vojnike po Posavini. Prota je pre toga odlazio preko Save, na tlo Habzurške monarhije, kako bi nabavio neophodan ratni materijal. Tu je upoznao izvesnog Deli Ahmeta, vojnika pokojnog Hadži Mustafa paše, koji je bio jedan od Turaka koji su pobegli od janičara. Doveo ga je na tlo Srbije i predstavljao kao bimbašu (majora) Derviš bega, sina Hadži Mustafa paše. Govorio je da je Derviš beg dobio sultanovo pismo da organizuje vojsku koja će da protera dahije, da je Deli Ahmet na tom zadatku, a da je srpska pobuna započela upravo sa ciljem realizacije te sultanove naredbe. Sa takvom pričom, tačnije ratnim lukavstvom, koje je opravdavao rečima „Takva nam je onda u nuždi najbolja politika bila a siroma Hadži Mustave Pašić (sin Hadži Mustafe; napomena VK) nije o tome ništa znao“ Prota je prethodno podizao moral i uplašenim valjevskim starešinama, koji su u jednom trenutku, pre početka opsade Valjeva hteli da se raziđu. Na njihovo pitanje: „Kako ćemo sa tolikom silom“, Prota im je odgovorio da su oni sada ratuju za Derviš bega, koji ima carski ferman. Obraćajući se knezu Peji, koji je na mestu tamnavskog kneza zamenio pogubljenog Aleksu, Prota mu je rekao: „Zato ti kneže, ako želiš carski čovek biti, a ti idi carskom čoveku, /…/ a znajte da je jači car i sav narod nego tvoj Poreč Alija (valjevski muselim; napomena V.K.)“.
Pošto je na Kličevcu i valjevskim Turcima ispričao ovu priču, Prota im je rekao: „Isterajte vi Poreč Aliju, pa mi da svi kućama idemo i u miru, kako smo i bili, da budemo. Ako ga ne isterate, vi nas čekajte, do pet dana doćićemo, da ga mi isteramo. No mi opet nećemo na vas, koji ste dobri i mirni carevi Turci; vi se odvojte do čaršije gore, a mi ćemo njegov konak okružiti, pak ćemo se ogledati. /…/ Ili Poreč Aliju iz Valjeva isterajte ili se nadajte: eto nas na Valjevo, pa šta kom Bog dade; a vera je tvrda, za pet dana nećemo udarati, ne bi li vi Poreč Aliju sami isterali. I opet vam kažem: eto nas do pet dana, ako Poreč Aliju među vama uzdržite.“ Opisujući naredna dešavanja, Prota detaljno iznosi sled događaja, ali se uočavaju zabune vezane za datume, oko čega će dalje biti više reči.
Posle sastanka sa Turcima na Kličevcu Prota Mateja je u Grabovici, severno od Valjeva, gde mu je bilo komandno mesto, nastavio dogovore sa kolubarskim knezom Nikolom Grbovićem, čije deo ljudstva se lociralo u Žumberu, istočno od varoši. Preneo mu je ultimatum i obećanje koje je dao valjevskim Turcima. Potom je svoje momke raspustio kućama, sa rečima: „Večeras se braćo pokladajte, te ujutru rano dođite“.
Dalje se seća: „I oni odoše, samo do 400 ljudi osta sa nama u Grabovici na konaku“. Tada je i Grbović sa svojim ljudima napustio Grabovicu i pošao ka svojim Kolubarcima, u Žuber. Usput je prošao pored turskih sena i čardaka, i po prethodnom dogovoru, zapalio ih, kao svojevrstan vid pretnje, ali ostali ustanici, koji nisu bili upoznati sa dogovorom da napad počne za pet dana, to su pogrešno protumačili.
Pre paljenja sena Prota je već bio zaspao: „Al’ u neko doba noći dotrča stražar, izbudi nas i kaže da izgore Valjevo i da mnoge puške pucaju. Ustanem ja i pogledam: Valjevo doista gori i mnoge puške pucaju. Ali, ovako je bilo. Kada je Grbović preko Kolubare vrlo dockan otišao po mraku, nađe turska sena, i slame, i čardake, po sata ispod Valjeva, i sve popali, pak se vrati u Žuber, u svoju vojsku, da bez brige i on pokladuje i legne spavati. No Kedić i Milivoj, s druge strane Valjeva, kada vide vatre ispod Valjeva i plamenje, oni pomisle da je naša vojska udarila i sa dna Valjeva počela paliti, pa jedan sa Vrane u srpsku varoš, a drugi na Brđane u turske kuće, slete i počnu paliti Vidrak. Kad Turci to vide, onda Poreč Alija zapovedi, te se sve kuće oko njegove kamene avlije popale, da bi puškama plac učinio, i tako se te noći učinilo da se svo Valjevo u oganj pretvorilo“.
Razbuđen, Prota Mateja je pregrupisao svoje jedinice i preko Kličevca krenuo ka Valjevu. Kako su stigli do polja gde je devet godina kasnije podignuta Kula Nenadovića, od pravca ljubostinjske ćuprije dočekala ih je plotunska paljba iz stotinak turskih pušaka. Sukobi, koji su započeli tokom noći, nastavljeni su ceo naredni dan. Te događaje Prota opisuje sledećim rečima: „Zapalimo nekoliko kuća još, i Turke u veliku, kamenom ozidanu avliju zatvorimo i čitav smo ih dan iz pušaka tukli. Pred noć pređem ja preko Kolubare i sastanem se sa knezom Nikolom Grbovićem i Kedićem, da se dogovorimo, šta ćemo sada raditi.“
Pre ovih događaja, ne očekujući brz početak borbe, Prota je zakazao novo viđenje sa trgovcima u Vojvodini vezano za nabavku ratnog materijala. Kada se požalio Grboviću da bi trebao da ide na taj sastanak stari knez mu je rekao: „Ovi se Turci u onaku tvrdoću zatvoriše, gde im se, dušo, bez topa ne može ništa učiniti. /…/ No idi ti, dušo, traži brašna (barut; napomena VK), a ja ću ovu pasju veru čuvati i ceniti, kao i oni što su moga Aleksu i Birčanina cenili.“
Posle ovih Grbovićevih reči, pošto je aktivno učestvovao u borbama tokom cele večeri i dana, Prota se usred naredne noći zaputio ka Zabrežju, kako bi nabavio „brašna“. Dok je na karauli čekao na isporuku, iz Valjeva mu je stiglo pismu da su one noći, kada je on otišao, Turci pod okriljem mraka krišom napustili kasabu na obalama Kolubare i da je ona ujutro osvanula slobodna.
Prema Protinim opisima Valjevo je oslobođeno posle manje od dva dana borbe. One su vođene tokom noći jednoga dan, ceo dan sutradan, i tokom naredne noći, posle čega Turci odlaze iz Valjeva. Ali, koga dana se to desilo?
Na jednom mestu Prota Mateja piše: „Te noći, kad smo se tukli na Valjevu, videli smo s brda svo nebo crveno na Rudniku koji je Karađorđe i Janko Katić zapalio, i to kad vidi vojska naša vrlo se ohrabri /…/ To je bilo na poklade 28. februara 1804. godine“. Faktički, u jednoj rečenici nailazimo na tri odrednice, direktnu, datumsku, druga je vezana za crkveni praznik i narodni običaj poklada, a treća za događaj oslobođenja Rudnika. Prema datumskoj odrednici varoš je, posle dvodnevne borbe oslobođena u zoru 1. marta, po julijanskom, odnosno 13. marta po gregorijanskom kalendaru, a par dana pre toga zaista su bile male – mesopusne pokalade. Sa druge strane, posle višednevne opsade do oslobođenja Rudnika, kao prvog nahijskog centra koji se našao u rukama ustanika, prema nizu drugih izvora došlo je 6, odnosno 18. marta, na bele, velike siropusne poklade.
Po svemu sudeći, pišući Memoare više od dve decenije posle događanja, Prota Mateja je neke redoslede događanja, kao i crkvene – narodne praznike po kojima je pamtio vreme pomešao. Čineći lapsus memoriae, Prota je zamenio siropusne (velike, bele) sa ranijim mesopusnim (malim) pokladama.
Da je napad na Valjevo počeo kasnije u odnosu na mesopusne poklade ukazuje jedan arhivski dokument nastao neposredno po oslobođenju Valjeva. U obaveštajnom izveštaju nastalom u Zemunu, a datiranom na 14/26. mart, piše: „Dna 7. marta (19. marta, napomena V.K.) t.l. (tekućeg leta) udaru Servijanci na Valjevo i s velikom vatrom i hrabrostiju ovu varoš otuzmu. U ovom sraženiju svi Turci ostrotu meča oščutili su“.
Prema ovom dokumentu glavni udar na Valjevo usledio je 7/19. marta, a kako smo iz Protinog opisa videli, Turci su ga napustili pod okriljem mraka, pre svitanja narednoga dana. U skladu sa tim Valjevo je osvanulo slobodno narednog dana, 8/20. marta 1804. godine.
Sa druge strane u literaturi nastaloj početkom druge polovine 20. veka nailazimo na nešto drugačije informacije po kojima je Valjevo oslobođeno 21. marta. Taj datum iznosi vredni valjevski amaterski hroničar Radovan Drašković i to u više različitih radova. Indikativno je međutim da navodeći 21. mart po gregorijanskom, on navodi i 8. mart, što je po julijanskom kalendaru ispravan datum. Po svemu sudeći Drašković je prenebregao bitnu činjenicu da u 19. veku razlika između dva kalendara nije bila 13 dana, koliko je iznosila u vreme kada je on pisao, već dan manje, tako da je 8. bio 20, a ne 21. mart.
Pored toga, u literaturi se nailazi i na 19. mart kao dan oslobođenja Valjeva 1804. godine. Taj datum je određen shodno povezivanju oslobođenja Valjeva sa oslobađanjem Rudnika 18. marta, u skladu sa pisanjem Prote Mateje Nenadovića: „Tu noć kada smo se tukli na Valjevu videli smo s brda svo nebo crveno na Rudniku“. Međutim, pri određivanju ovog datuma, pošlo se od pogrešne pretpostavke da je Valjevo oslobođeno odmah sutradan po početku napada, koji je usledio u vreme oslobođenja Rudnika, a ne posle još jednog dana borbi.
Shodno do sada navedenim činjenicama, vojska valjevske nahije je na Brankovačkom visu počela da se okuplja 27. februara. Par nedelja kasnije, pošto su se jedinice konsolidovale, jedan njihov deo je zaustavio Turke iz Bosne i otišao pred Šabac, a drugi deo je započeo sa pasivnom opsadom Valjeva. Posle višednevne pasivne opsade i pregovora sa valjevskim Turcima, napad na varoš započeo je 18. marta uveče, na dan kada je osvojen Rudnik. Borbe su trajale ceo 19. mart, koji kao dan intenzivnih borbi pominje navedeni arhivski dokument, da bi 20. marta, pre zore Turci krišom, pod okriljem mraka napustili varoš, iskradajući se iz inprovizovanog utvrđenja koje su načinili u centru Valjeva, oko Muselimovog konaka.
