Juče je u zgradi Gradske uprave u Valjevu održana javna rasprava u okviru javnog uvida u Nacrt Uredbe o proglašenju i studiji zaštite predela izuzetnih odlika „Povlen i кanjon Sušiceˮ.
Rasprava je privukla pažnju Valjevaca koji su se odazvali pozivu Ministarstva za zaštitu životne sredine i u gotovo punoj Velikoj sali gradske kuće postavljali pitanja očekujući odgovore.
Činilo se da će to biti događaj u kome će biti afirmisana otvorenost i pravo javnosti da učestvuje i zna. Nažalost, događaj se okončao tako što je jedan od glavnih aktera, predstavnik izrađivača studije zaštite, vršilac dužnosti direktorka Zavoda za zaštitu prirode, Aleksandra Došlić, napustila salu, ljuta zbog pitanja publike nezadovoljne njenim odgovorima i na to joj otvoreno ukazala, te ostavila zatečenim građane, ali i svoje kolege iz ministarstva i zavoda. Kako je objavljeno na sajtu ministarstva, javni uvid će trajati do 19. novembra, do kada je moguće ministarstvu slati primedbe i komentare, nakon čega će biti objavljen i izveštaj.
Neposredno pre održavanja rasprave grupa inženjera koju predvodi dugogodišnji aktivista i dokazani zaštitar, Dragić Tomić, skrenula je pažnju valjevskoj javnosti na značaj učešća u postupku javnog uvida koji će imati dugoročne posledice na zaštitu prirode valjevskih planina. Suština primedbi koje su inženjeri uputili se odnose na čudnovat predlog Ministarstva za zaštitu životne sredine i Zavoda za zaštitu prirode koji se odnosi na budućeg upravljača zaštićenog područja.
Radi se o udruženju Klub Ars Nova koje po mišljenju učesnika u raspravi ne ispunjava zakonske uslove da bude upravljač. Druga ključna primedba se odnosi na obuhvat zaštite, budući da je po mišljenju stručne i zainteresovane javnosti neprihvatljivo što se predlaže da zaštita bude “na parče”. Uredba se odnosi na uspostavljanje zaštite samo na relativno mali prostor koji uključuje Povlensku i Poličku reku, kanjon Sušice, deo Velikog i Malog Povlena, te se tako bez zaštite ostavlja veliki prostor valjevskih planina, pre svega Medvednik, Jablanik i Bobija. Bez odgovora su ostala pitanja i zabrinutost koju su na javnoj raspravi izneli mnogi učesnici koja se odnosi na već započete ili planirane rudarske aktivnosti i odobreni istraživački prostor u ovoj oblasti, pre svega na Medvedniku ali i na Povlenu i Jablaniku.
Razlozi za zabrinutost postoje. Svi smo očevici onoga što se dešava u Srbiji, u gradovima i u prirodi, a to je komercijalizacija javnog prostora i javnih dobara do maksimalnih granica. U društvu oslabljene, gotovo nepostojeće vladavine prava, društvene grupe koje su prigrabile političku i ekonomsku moć da iznemoglosti iscrpljuju sve što im padne pod ruku. Na drugoj strani, država, državne institucije su nemoćne da osiguraju primenu propisa i zaštitu životne sredine. To gledamo svakodnevno u Valjevu, ali i u Boru, Zrenjaninu, Staroj planini. Poučeni takvim iskustvom imamo razloga da budemo zabrinuti za budućnost valjevskih planina koje će u narednim danima i godinama biti sve privlačnije za investitore, poslovne ljude koji tragaju za brzom i velikom zaradom, vešte u prikazivanju svojih profitabilnih namera kao opštekorisne delatnosti.
Od zvaničnika Ministarstva za zaštitu životne sredine i Zavoda za zaštitu prirode koji su učestvovali u javnoj raspravi čulo se da ne znaju gotovo ništa o udruženju Klub Ars Nova koja se u nacrtu Uredbe predlaže za upravljača zaštićenog područja.
Na pitanja zainteresovanih građana, stigao je odgovor da je inicijativu za određivanje upravljača podneo lično gradonačelnik Valjeva, Lazar Gojković i nekolicina predsednika mesnih zajednica koje se nalaze u području buduće zaštite. Po mišljenju diplomiranog inženjera šumarstva, Dragića Tomića, ali i drugih učesnika ovo udruženje ne ispunjava uslove predviđene propisima da bude upravljač. Tomić i ostali učesnici su pozivali na odredbe Pravilnika o uslovima koje mora da ispunjava upravljač zaštićenog područja koji propisuje da upravljač mora imati, kako stručne tako i organizacione sposobnosti: zaposleno osoblje određenih specijalnosti kao što su: zaštita prirode, upravljanje projektima, ekonomsko-pravni poslovi, ali i čuvarsku službu i slično.
Kada su učesnici tražili objašnjenje od predstavnika ministarstva i zavoda na osnovu čega ovo udruženje slovi za budućeg upravljača zaštićenog područja, usledio je muk, pa prebacivanje odgovornosti na lokalne vlasti koje su uputile takav predlog. I kao vrhunac rasprave, nakon brojnih pitanja upućenih izrađivaču Studije zaštite predela izuzetnih odlika Povlen i kanjon Sušice, vršilac dužnosti direktora Zavoda za zaštitu prirode, Aleksandra Došljić, je bez najave i obrazloženja napustila salu, vidno ljuta, ostavljajući brojne građane bez odgovora. Svakom je bilo jasno da građani, kao ni njihova
pitanja nisu dobrodošli.
U novembru 1977. godine svečano je otvoren put Valjevo-Debelo brdo-Bajina Bašta, koji je izgrađen i uz pomoć Jugoslovenska narodne armija. Taj poduhvat je imao podršku javnosti jer je nagoveštavao bolje dane za sve: skraćenje puta do Dubrovnika i Jadranskog mora, olakšavanje kretanja u ovom delu Zapadne Srbije, lakše putovanje od Valjeva do Užica, pospešivanje razvoja turizma, šumarstva, drvne industrije, rudarstva, kako su tada govorili zvaničnici Milivoje Janković, predsednik društveno-političkog veća Skupštine opštine Valjevo i Slobodan Milivojević Lole, predsednik tadašnjeg Podrinjsko-kolubarskog regiona. Činilo se da su u naporima da se unapredi život učestvovali svi delovi društva. Mnogima iz Valjeva, ali i Beograda i Novog Sada Povlen je postao dostupan.
Tako sam se i ja sa svojom porodicom prvi put našao u tom kraju koji mi je doživotno prirastao za srce, postao mi drugi zavičaj u kojem sam stekao prijatelje i rođake. Imao sam sreću, ali i moja deca, da najlepša lica božjeg stvaranja, da uzbudljive prikaze prirode, upravo doživim na Povlenu. Šljapkanje za račičima u Trešnjici, umivanje i gašenje žeđi izvorima žive vode, miris divljih jagoda, boja i ukus borovnica, radost zbog pravog debelog snega i briga zbog magle i snežne oluje, penjanje i pogled sa povlenskih vrhova, nezasito udisanje povlenskog vazduha, prelivanje boja povlenskih livada, miris pokošene trave, slast povlenskog pečenog krompira u ljusci sa povlenskim kajmakom, bliski susret sa životinjskim stanovnicima, zaustavljen dah u gledanju povlenskih orlova.
Tokom godina kod mene, moje porodice i ljubitelja prirode se razvilo uverenje da iz ovakve prirode ne treba uzimati, već je čuvati i što manje menjati i eksploatisati. Pola veka kasnije došli su drugi dani i druge ambicije.
Pravilo je da se jedno područje već smatra zaštićenim u trenutku kada je pokrenut postupak zaštite, što podrazumeva da u toj oblasti ne bi bile poželjne aktivnosti koje bi uticale na okruženje, gradnja, seča šume ili slične aktivnosti koje menjanju, ne samo prirodu, već i pejzaž. Na očigled nacionalne javnosti, interesna grupa koja podržava budućeg upravljača predela izuzetnih odluka Povlen i kanjon Sušice, već sprovodi aktivnosti koje, ne samo da menjanju prirodu i okruženje, već koristeći javni budžet i druge javne resurse, privatne i partikularne inicijative, predstavlja kao napredak za opštu korist. Pored ostalog, tako je na lokaciji budućeg zaštićenog područja već nikao pretenciozni i neprimereni parterni objekat, nazvan Vrt časti, izgrađen u čistoj prirodi, najverovatnije bez dozvola koje izdaju javne vlasti.
I u tom skrnavljenju prirode su učestvovali ljudi koji sada imaju ambiciju da budu upravljači zaštićenog područja, iz Kluba Ars Nova.
Da li će građani i stvarni ljubitelji prirode uspeti da se izbore da valjevske planine budu valjano zaštićene teško je reći. Svakako predstoji borba – napominje u autorskom tekstu Valjevac, Vladimir Pantić.
