Naš sugrađanin Dule Lušin pokorio je prošlog vikenda Beograd. Dugo najavljivani prvi solistički koncert u Beogradu održan je u MTS dvorani, za ovu priliku popunjen do poslednjeg mesta. Tročasovni koncert sa gostima, veče puno emocija, energija koja je praštala na sve strane samo su deo utisaka publike koja je prezadovoljna napustila dvoranu. Dva dana nakon koncerta razgovarali smo sa Dulom Lušinim, još uvek iscrpljenim ali zadovoljnim nakon svog solističkog debija.
Uz čestitke na uspešnom koncertu i pitanje da li su se slegli utisci i kakvi su?
„Hvala puno, utisci se polako sležu, za sad su stvarno fantastični, pohvale sa svih strana stižu, svi su nekako pod utiskom da su dobili više nego što su očekivali. Ovi moji bliski ljudi me zovu- kao pa mi smo znali da će biti super, ali nismo očekivali da će biti ovako, ne znam, pohvale i za scenografiju, za bend, evo ja ne znam, ne znam šta da kažem za te ljude. To su moji prijatelji, pre svega, veći deo ljudi koji se našao na bini, imam tu, moram da naglasim, moju okosnicu: Uroš Ranković, Vuk Matić i Bojan Vasić, koji sviraju već sedam godina sa mnom i Sonja, moja draga, koja mi je bila i jedini ženski gost na koncertu, Sonja Kocić“.
„Što se njih tiče, oni su ovo shvatili ne samo kao moj koncert, nego i kao svoj, tako su se i ponašali sve vreme i ja sam im zahvalan na tome. Pored njih naš Valjevac Aleksandar Tomić, koji je popunjavao sa Urošem te klavirske podloge, gudačke i tako dalje, koji je isto fantastičan jedan muzičar, Milan Jevtić, klavirinet i saksofon, izlišno je reči koristiti o njemu, Miloš Nikolić na trubi, Danilo Korać, harmoniku, Lazar Isidorović sjajni valjevac na bas gitari , Neša Aleksandrić, koji ne samo da je svirao perkusije, nego i oko tehničkih stvari i komunikacije je sa MTS dvoranom odradio, bukvalno sve, svaki ulaz, svaki kabal i ne znam šta je bih rekao. Potom Mladen Pecović, jedan majstor na akustičnoj gitari, kao i buzukiju, ovaj dečko Stefan Milikić, takođe akustičnu gitaru fantastično svira, prateći vokali, Dunja Vujadinović i Miloš Marković, sin čuvenog Čede Markovića, čija se jedna pesma i našla na repertuaru, tako da što se toga tiče, ne znam da sam nekog preskočio, nadam se da nisam, fantastičan posao. Mnogo proba, znaš kako, skupiti taj broj ljudi i raditi svake nedeje jednu ili dve probe, nije opšte bilo lako, naročno što su to ljudi koji, Pecović i Milan Jeftić su svirali koncerte, i Branislavu Mojićeviću, i Ivani Selakov, ima dosta dobrih muzičara, ali tih, što ja kažam, reprezentativaca, zna se ko su, od prilike, i onda se oni rotiraju na većini tih velikih manifestacija koncerata. Imao sam dva gosta na harmonici, prvo naš Valjevac i moj veliki drug, još iz osnovne škole, Marko Tanasković je odsviravao jednu pesmu, i jednu pesmu je odsviravao,to je ljudima, bilo onako zanimljivo i baš neočekivano, Milan Jovanović- Jabučanac, koga ljudi znaju u nekom, kako bih rekao, drugom filmu. Znamo sve da on čovek svira baš narodnu muziku, neki totalno drugi pravac od onog koji ja i snimam i forsiram, ali što kažu u rukama Mandušića Vuka, svaka puška biće ubojita. On je majstor tog instrumenta, i fantasično ja odsvirao to što je imao, i hvala njemu i na podrsci, i pre samog koncrta.
Nisam pominjao, Goran Kovaćić, moj veliki prijatelj koji mi je napisao pesme „Litar tuge“, i „Za ime Boga“, kojima sam i otvorio koncert, i ovaj put bio zadužen za videoprodukciju, i njemu sam, naravno, beskrajno zahvalan, mislim da su momci i to sjajno odradili, Marko Jovanović, Uroš Bisenić, iz produkcije, su isto odradili veliki deo posla, mogu da kažam da je najlakše bilo na kraju stati na binu i pevati, ali rekao sam to juče ne znam za televiziju, ili neki drugi mediji, ovo je kao kad sportista, četiri godine se priprema za Olimpijadu, i onda izađe na tih nekoliko minuta, za koje se spremao četiri godine. Nije baš tako, ali mi smo evo od početka godine, ali od leta baš temeljnije, i sve smo pripremali i bukvalo nije bilo dana da se nešto nije radilo vezano za koncert, da li je to, ne znam poziv, ej ajde nek urade, ne znam, dizjneri ovaj format za akreditacije, ili ne znam moramo da ostavimo karte nekom bitnom tom i tom, ili daj upit vezan za svetla, ne znam za led ekran… Sve do najsitnjih detalja, keteringa, svega, svaki dan je bilo nekih obaveza oko toga i onda, opet kažem, pripremati to celu godinu, a sve stane u neka tri sata, i ako se nešto ne daj Bože promaši, moglo je biti nezgodno, ali Bogu hvala, mislim da smo baš onako bili detaljni, i da ništa ni smo zaboravili. Jesam ja zaboravio nekih par ljudi koje sam morao da pozovem, ali izvinio sam im se čim sam se setio, setio sam se, naravno, kada je koncert prošao, ali, Bože moj“.
„Ono što mogu da kažem je da sam ja srećan čovek, zato što sam ja imao ljude iz Sarajeva, Podgorice, Nikšića, Tivta, Dalmacije, koji su došli specijalno zbog koncerta, tako da to je stvarno, stvarno, jedna velika čast, zapucati toliki put, zbog tri sata koncerta, i vratiti se nazad, ne znam, ne znam što da kažem“.
Dule, evo, reći, kakav je osećaj izaći pred hiljadu i četiri stotine ljudi u MTS dvoranI, uzeti mikrofon na ruke i reći dobro veće?
Pa, znaš kako, nije mi prvi put, nije mi prvi put, ali je prvi solistički koncert, sve to je drugačije. Izlazio sam ja na Beogradskom proleću u istu tu dvoranu, do duše, ne tako punu, potom kod Slavka Banjca, kod Željka Vasića, kod ljudi koji su me zvali da im gostujem na koncertima, ali to je neka epizodna uloga, izađeš, otpevaš svoje, što isto je velika čast, ali ovo, ovo je samo nešto posebno. Sam ulazak u dvoranu je bio toliko emotivan, ljudi su me očekivali na bine ja sam se pojavio iza leđa, iz publike, i to je onako dok su muzičari svirali intro imalo neku svoju draž. Od samog starta koncerta bila je neverovatna energija, slušam komentare ljudi, koncert je trajao tri sata i pet minuta, što je po meni možda jedan od najdužih, ne znam da je neko držao toliko u poslednje vreme. Imao sam dve digresije da je to možda puno, jeste, puno za muzičare koji se pripremaju, izvedeno je, sada ću da ti kažem, 36 pesama je sa gostima bilo planirano, a izvedeno je 39, bila su tri bisa, skoro 40, sa introm 40 kompozicija, što je ogroman posao za muzičare, pri tom, svi aranžmani mojih pesama su, na primer, svirani onako kako idu, svi aranžmani drugih izvedjača i autora su bili drugačiji nego originalni. Za Slavka Banjca je spreman drugi aranžman za čuvenu pesmu „Daleko negde, ko zna gde“, koji je zučao brutalno dobro, zatim Šobić ili Indeksi, sve su bili neki aranžmani koji je uglavnom Uraš najviše kreirao na samim probama i zaista sve to popamtiti da se nigde ne izleti… Ja sam napravio dve greške, ne mogu da kažem kardinalne, ali jedna je bila baš kritična, jer sam pomešao redosled pesama, mi smo se na probi dogovorili da pevam prvo „Tisu bjelu“, da bi plesači, plesni par imao vremena da se presvuče za tu pesmu, da izađu na „Da sam ja netko“, gde su imali tačku. Ja nisam video da sam napisao tamo na papiru, stavio strelice da ih zamenimo, zaboravio sam na to i krenem da pevam „Da sam ja netko“ i oni ljudi koji su krenuli da silaze potrčali su uz stepenice i vratili se i na kraju su plesali u istoj kombinaciji. Izvinuo sam se, oni kažu ništa strašno. Sjajan je bio potez Željka Vasića, koga nisam očekivao, čuli smo se nekoliko puta, prvo je trebao da bude u inostranstvu, to mi je napisao pre mesec dana, da ne će biti tu, bilo mi je baš krivo i znam da je ovih dana u strašnim poslovnim obavezama. Poslednja informacija bila je da neće doći, i ja sam onda odlučio da Vlada Selkov peva sa mnom Željkov i moj duet. I tu sam pomešao redosled, trebao sam prvo da pevam „Ljubavi“, a potom „Ova noć će biti ponovo“. Šta se meni desilo? Ja sam valjda u trenutku ugledao Darka Jovanovića našeg u publici i Nešu, Željkovog kuma i menažera, i menI je je sinulo da je Željko došao bio bi s nima, nije tu, ja prozivam Vladu Selkova da izađe da otpeva sa mnom „Ova noć će biti ponovo“, i Vlada izlazi na binu, uzima mikrofon a ja kažem pošto Željko nije tu, opravdano je odsutan, ja bi zamolio moga prijatelja Vladu Selkova da izađe da otpevamo duet „Ova noć će biti ponovo“, i Vlada izlazi i kaže: ja sam trebao da pevam ovu pesmu, ali pošto je Željko došao, glupo je da ja pevam“. Prvo, i njegov gest je bio fantastičan, i to govori o njegovoj skromnosti i ljudskoj veličini, koliko se on podredio tu, neko ne bi pristao da izađe, pa da se vraća, mislim, kako god, menI je posle bilo glupo zbog njega. Izašao čovek, ja ga najavio, i onda on najavio Željka, i onda Željko izašao. Otpevali smo dva dueta, i ja sam ponovo posle najavio Vladu, ali ispalo je toliko spontano, da nema dalje. Zanimljivo je da nisam planirao da sviram uopšte harmoniku, ali samo mi je sinulo pred kraj koncerta, kad sam video da mi je sledeća pesma „30 kvadrata“, po kojoj me mnogi prepoznaju, po toj obradi iz „Divčibarske noći“, samo mi je sinulo, i rekoh daj, zvao sam momke iz tehnike, rekoh Dačo daj harmoniku, tako, taj moment je bio isto, isto, onako, baš upečatliv.
“ Nisam planirao ni Snežanu Kopunović da izvedem na binu, uopše, ali evo, sad mogu da kažem, pošto je Bojan Vasković, Boki Leksinton trebao da bude na koncertu ali nije, nije mogao zbog porodičnih razloga, i ja sam, onda, pesmu koju sam planirao da otpevam sa Željkom, ugledao sam Snežu, Snežanu Kopunović, koja je ove godine pobedila na Saboru RTS-a, ona je supruga pokojnog Bobana Kopunovića, jednog velikog majstora, mog prijatelja, koji na žalost, nije više s nama,i meni je samo sinulo da je izvedem iz publike, što je bilo jako lepo. Inače, Sneža je ove godine pobedila na Saboru, jednom sjajnom pesmom. Mnogo mi je bilo lepo i kada smo Aca Tirnanić i ja seli na binu, onako, kao u kafani, zapevali isto zajedno, i tu je bilo mnogo spontannih momenata, i ono što mi je najlepše je utisak ljudi. Ono kao kad smo bili u provodu, ne, uopšte nije ono, kao uštogljeno došli smo na koncert, obukli se lepo, i sedimo kao u pozorištu, nego je bilo tako emotivno i lepo, znači, neverojatno.
Ko je sve pevao od gostiju?
Od gostiju Sonja Kocić, koja je otpevala sa mnom naša dva dueta koja imamo snimljena, i mogu da kažam da će pesma „Dva života“, definitivno, definitivno posle ovog koncerta biti hit, već se vrti se na stanicama puno, ali, vraćali smo je na bis i ljudi su fantastično reagovali. Sonja je pevala četiri dueta sa mnom. Prvog sam na binu izveo Srđana Lazića, mog druga iz gimnazije i škole, koji je pevao uz pratnju na klaviru Darka Jovanovića, našeg brata i druga koji svira u Leksinton bendu, i to je zvučalo fantastično, Ja sam u tom trnutku izašao malo da me doteram, i to je bila tek, negde mislim šesta pesma, i slušao sam iza zavese- na samoj bini Srđan je briljirao,kao i Darko. Srđan je sjajno otpevao i imao sam puno pitanja ljudi koji ga ne znaju, ko je ovo, peva dečko, tako da mi je baš milo, i čak sam ispričao jednu anegdotu vezanu za naše detinjstvo i za gimnaziju gde sam ja na času srpskog jezika dok su svi radili to što je već po planu na času, ja sam pisao pesmu. Tadašnja profesorka Srpskog jezika Vera Vaš priđe, i kaže, šta radiš to, ja kažem, ona mi zapleni svesku, uzme da čita, vrati mi, i kaže, svidelo se to što je pročitala, to što je videla, a verovatno ni očekivala to od mene, imaš dozvolu svaki čas da pišeš pesme, ne moraš pratiti nastavu. I ja sam to ispričao na koncertu, ne znajući da je ona bila u publici, i danas me zove Voja Mađar, bivši direktor gimnazije, dok sam ja išao u školu, da mi to ispriča, tako da sam se baš obradovao.
Znači, stigli smo do Srđana, Sonja je bila, to smo rekli, Vlada Selkov, Slavko Banjac, Željko Vasić, i da, izveo sam spontarno Snežu Kopunović, i ona je pevala. Aca Tirinanić je pevao, gosti na instrumentima su izlazili, menjali se, Marko Tansković i Milan Jovanović- Jabučanac, i da, zaboravio sam ključni momenti večeri su bila dva fantastična momenta, Bane Tomašević, moj veliki prijatelj i glumac koji je izveo samom, uz recital, čuvenog Lese Ivanovića pesmu koju je Toma Zdravković napisao, a meni je je najlepša verzija ubedljivo, tamo gde peva Zoran Kalezić a naraciju izvodi Žarko Lavušević, i onda smo tu verziju izveli Bane Tomašević, i ja, to je bilo fantastično. Čuvena pesma „Kari Šabanovi“ koju sam ja obradio u Divčibarskoj noći i moja pesma „Bože daj mi krila“ gde je na binu izašao Marko Milošević i jedna pesma koju mi je odavno poklonio, izrecitovao je, to mi je bio najveći emotivni naboj. Tu smo se svi siti isplakali. Tako sam imao i ta dva gosta, glumca i pesnika, dve emotivne duše.
Kakvi su daljli planovi?
„Dalji planovi… sada sam sam sebi stavio omču oko vrata, sada kada svi misle da smo završili jedan veliki posao, a jesmo, ovo je samo početak. Kada čovek sebi postavi takve standarde, ako sam napunio kao čep MTS dvoranu, bez lažne skromnosti mnogi to nisu uradili, ja sam doživeo da sedam dana pred koncert objavimo da su sve karte protate. Ono što je sledeće može biti samo ili da dupliramo koncert u MTS dvorani, ili Sava centar. A da bi smo to uradili onda mora da se ispoštuje kontinuitet, znači imam već spremnu pesmu koja se zove „Heroj“, pesmu su radili Milan Miletić i Boris Načić koji su mi radili i pesmu „Grad“ koju sam izdao pre dva meseca. Vredan sam bio ove godine, i „Prsti sudbine“ su izašli i „Grad“. Imam spremnu pesmu „Ljubavnici“ koju je uradio Vukašin Bakić, bubnjar Zdravka Čolića, vrlo čudnu pesmu ali totalno ide uz mene kako sam je čuo, a moj prijatelj sarajlija Dragan Čolaković je napisao Slavku Banjcu i meni duet za koji još nemam naziv, ali mi je po „vajbu“ kao kada se pojavila čuvena pesma, sada već evergrin duet Harisa Džinovića i Željka Joksimovića „Šta će meni više od toga“. Ta pesma mi nekako takvu emociju nosi i onako je neka španska gitara i rumba i mislim da će biti da se lomi kafana uz nju.
Neki novi nastup u Valjevu?
„Ništa u planu za sada. U stvari ima jedna lepa priča…radi se o gimnazijalskoj zabavi. Voja Mađar u svojim godinama sa toliko harizme i entuzijazma ima plan da napravi gimnazijalsku zabavu, i to će biti u Omni centru 20. februara, i svi gimnazijalci su pozvani, sve generacije bukvalno. Tu će verovatno biti moj bend, ali očekujemo i Maljokoviće i Neverne bebe- Milana i Vlajka, i Željka Joksimovića, i Nešu Milovanovića, i Neđu Jezdića…sve koji su bili gimnazijalci, ali i tek svršene gimnazijalce. Želja je da napravimo jednu lepu zabavu. Voja mi je u poruci napisao „ne znam koliko ću još biti živ da pratim tvoju karijeru i uspehe, ali će mi ostaviti zadatak da to bude tradicija. Jako lepa priča“.
