U organizaciji Valjevske gimnazije i Družine Meseca sinoć je u svečanoj sali ove škole promovisana knjiga „Opsednuta mesecom“ novinarke , kolmunistkinje i bivše gimnazijalke Slavice Sabo Tripković.
Svečana sala bila je pretesna da primi sve ljubitelje knjige i prijatelje koji su došli na ovu promociju druge knjige Slavice Sabo Tripković, a autorka koja više od 10 godina živi sa porodicom u Norveškoj je u svojoj knjizi zrelo i na briljantan način razradila brojne teme. Porodične posebno. Na lak i njen prepoznatljiv način svaku priču uvodi u intrigu, a onda je urnebesno privodi kraju. Reklo bi se zreliji pristup za očekivati od prvenca „CYBER BAJA“ u izdanju valjevskog Napreda 2002. godine, ali još unapređeniji za godine koje su iza nje.
Pitali smo Slavicu Sabo Tripković uoči promocije kako izgleda živeti u Norveškoj ipisati i koliko je često u Valjevu:
„Dolazila sam na kratko. Uvek dođem na kratko, u početku mi je bilo tako lakše da došem na kraće. Da ne osetim tugu za prijateljima i tetkom koje je još uvek bila živa, a onda sam jednog trenutka odlučila- ženo ti moraš sada da živiš ovde gde gde jesi, odnosno u Norveškoj . Od tada, kada sam presekla da sam se preselila, moj dom je sada ovde, onda mi je dolazak u Valjevo bio mnogo lakši. Dolazim da vidim prijatelje i vraćam se kući. „Opsednuta mesecom“ je moja druga zbirka mojih priča i sa radošću je danas predstavljam u baš u Gimnaziji čiji sam bila đak, i imam utisak da je odavde sve poteklo jer je Gimnazija najveći utisak ostavila na mene. Iako sam bila matematički smer- programer ja sam upisala novinarstvo i otišla da se bavim pisanjem i kratkim pričama. Kratke priče obuhvataju život u Srbiji, život u Norveškoj, razliku između nađih mentaliteta, klime komšiluka, roditeljstva, škole tamo- škole ovde“.
Gde je najveća razlika?
“ Ja mislim da je najveća razlika u mentalitetu, u tome da norvežani pojedinačno žive svoje živote i uopšte ne vode računa o tuđim životima, niti na bilo koji način se upliću u tuđe živote, dok su kolektivno vrlo humani kad god zatreba. Kolektivno se organizuju, imaju vrlo raširene humanitarne misije. Prave timove ako se nešto strašno desi, odmah ima da se formira krizni tim, ali to samo kao kolektiv, dok kao pojedinci, kao kolege, kao prijatelji i kao komšije- dobar dan, norveški čuveno hay, i to je sve. Za razliku od naše srdačnosti i topline.
Koliko je vremena trebalo da „pustiš ruku i maštu“ u novoj državi da bi se vratila na onaj tvoj prepoznatljivi stil pisanja?
“ Ja mislim da sam negde izgubila taj stil. Kada sam poredila to sa pričama iz “ CYBER BAJE “ (prva knjiga koju je objavila 2002. godine u izdanju Napreda pr.a.), imam utisak da sam pre bila mnogo opuštenija, više duhovita, više se šalila. Ovde sam često propadala često u neku duboku emociju, gde verovatno ima i nostalgije i tuge za životom koji je bio ovde, za prijateljima i za ljudima- ja sam imala etabliran život ovde. Nastajalo je, to je baš onako bilo što bi se reklo od prilike do prilike, kada sam bila u lepom raspoloženju da pišem na način na koji ja volim. Ja volim da pišem lagano i lepo da bi ljudi koji bi to čitali osećali se lagano i lepo, da bi nekom ulepšala dan. Ja ne dobijem veći kompliment nego kada mi neko pošalje poruku posle mog teksta i napiše „sita sam se ismejala“, „ulepšala si mi dan“ i tako…Zato mi je bilo važno da pišem u trenutcima i periodima života koji su bili lakši u daljini“.
Ima li materijala za treću knjigu?
„Ima, ja se nadam treća sreća i da će treća biti roman. Već sam pregovarala sa Udruženjem valjevskih gimnazijalaca da to možda bude naše zajedničko delo“.
Veče napunjeno emocijama, u kome su pored autorke o njoj i njenom pisanju govorile Kristina Cvejanov, dr Vera Vaš, Tatjana Radić Milutinović i Prof dr Branka Stamatović Gajić trajalo je dugo. Valjevska toplina protkana norveškom hladnoćom spojena je na način koji i priliči školi koje se niko ne odriče, već ponosno ističe četvorogodišnju pripadnost.
