Duo monodrama „Život“ valjevke Olivere Šutulić odigrana je nedavno u Kulturnom centru Čukarica u Beogradu. Ovim izlaskom iz valjevskih okvira Olivera je nastavila svoj rad na području kulture, a kako je došlo do toga saznali smo upravo od autorke.
„Ova monodrama se odnosi na život koji je ponovo počeo da živi. Jednog trenutka ja sam se razbolela, ozdravila sam, i prosto mi je inspirativno bilo da napišem da je sve u redu i da ljudi mogu da žive normalno, i da nikada ne mora da se završi nešto strašno i da nikada nije toliko strašno. Naprotiv. Režiju je uradio Duško Ašković po mom tekstu, a glumili su Mira Simić ulogu Tiki, glumica iz Uba i Duško Ašković, dok je uvodnu reč dao Radovan Puletić, novinar i pisac iz Uba. Ovo je bilo četvrto izvođenje moje monodrame, prvi put je igrana u pozorištu „Raša Plaović“ u Ubu, potom u Modernoj galeriji Ljuba Popović u Valjevu, zatim u Centru za kulturu u Mionici, i evo sada u Beogradu u Kulturnom centru Čukarica“.
Vi ste još od školskih dana izrazili sklonost ka pisanoj reči, kada je sve počelo?
„Počelo je u školskim danima. Pisala sam i pesme, pisala sam i pesme za decu i za odrasle, ali nekako više za decu. Imam tri zbirke koje su napisane za decu. Prva je bila „Volimo se mi“, ona je posvećena gradu i porodici. Porodica je nešto što sam ja iz najranijih ponela. Moja porodica je bila kao i većina tadašnjih porodica zdrava, poštovanje je bilo, koga moram priznati sada nema. Razlozi su brzina života ili već ne znam ni sama. Ja sam u porodici imala i babu i dedu koji su imali veliku ulogu u mom životu, pa ih se i sada vrlo često setim. Pesme su posvećene i mom gradu i zato se zbirka zove „Volimo se mi“. Sledeće su bile dečije. Počela sam da pišem dečije pesme, a onda se nakon mesec dana rodio moj unuk, i zato se knjiga zove „Aki i drugari“. Kasnije je proširena pa se zove Aljošini snovi, a onda je sve to zaokruženo sa bajkama i basnama i njen je naziv „Aljošina riznica“. Videćemo za neke nove, imam ideje, ali ovo je ono što u ovom momentu postoji“. Onda je nastala duo drama „Pričala mi je Tiki“, to su priče iz života koje su se događale meni, zabeležene su na karakterističan način baš za grad u kome živimo. Ja sam zapravo počela da pišem još kao dete, mene je u drugom razredu Osnovne škole intervjuisao Jordan Joca Ivanović, i kada me je snimio, fotografisale su se i moje drugarice i drugovi, moje odeljenje i učiteljica mnogo mi je značilo. Uvek sam se vraćala pisanju, ali kada se porodica stiče i kada se rade neke druge stvari onda sve ide u neki drugi plan. Kasnije mi se desila jedna životna situacija koja mi je zapravo inicirala ovo pisanje i potsetila da ja to mogu da radim. To je bio dokaz nekim drugim ljudima i sebi, a kasnije mi je postalo zadovoljstvo, druženje, a i zarada neka može da se napravi“.
Kakvi su dalji planovi?
„Ja sam prošlog leta mnogo radila, a ovog leta sam rešila da to publika čuje i vidi, a u to spada i dečija publika. U planu je mono drama sa radnim nazivom “ Dnevnik jednog džibera“, što svakako neće biti tako kada budemo malo očistili tekst. U planu je pronalaženje glumca, možda smo ga i pronašli. To treba da bude muškarac od 50 godina, a scena nije mnogo zahtevna. Za razliku od duo drame koja je tužna, ova monodrama je suprotno tome. Ima momenata gde publika može da se nasmeje, a negde ima i sarkastičnog obraćanja životu i sebi samome, što nam se svima događa. Napisala sam i sagu o “ Četiri Mine“. Mina je jedna žena u četiri oblika praktično. Jedan deo njenog života bio je loš, a onda sve ide ka dobrom. Njoj se dešavaju neke stvati kao i svima u životu. Zapravo, moje iskustvo je, da moramo da prođemo i kroz iskušenja i kroz neke loše stvari da bi na kraju izvukli one pametne i prave zaključke. Tako je i Mina zaključila, sve četiri Mine su se zagrlile i ostale zajedno.
Za kraj, vezali ste se monodramom za Ub, odakle potiče ta veza?
„Ja sam u Ubu imala tetku i brata, oboje smo jedinci i baš smo se voleli. Ja sam od davnina bila tri puta nedeljno u Ubu, roditelji dođu sa posle, sednemo u auto i idemo kod familije. Ub je grad mladosti i detinjstva i moje majke i tetke, brata, pa i moj. Kada radim nešto u pozorištu u Ubu, pogledam preko puta ja kažem, u ovoj zgradi sam bila, u ovom dvorištu sam se igrala dugo godina. Imala sam drugarice. Iz tog vremena imam prijatelje, a sada smo i poslovno porodično vezani za Ub. Ja Ub volim, a prvo čitanje duodrame je bilo upravo u galeriji „Sveti Luka“, i odatle je sve krenulo, i logično je bilo da i glumci budu iz Uba. Oni su prvi imali sluha i hteli to da čuju“.
