Violeta-Milosevic-i-Vesna-Aleksic-u-Brankovini-27-09-2024-FOTO-Dragan-Krunic-Objektiva.rs

Vesni Aleksić uručena nagrada “Ljubomir P. Nenadović” u Brankovini (VIDEO)

Autor objektiva 27/09/2024

“Putopisi nisu samo divno pozorje oku kako je govorio Sterija Popović, već neponovljiva intimna geografija koja u literarnoj obradi nudi beskrajne mogućnosti. Zato su zavodljivi i izazovni, i čitaocima i piscima”, pored ostalog rekla je Vesna Aleksić na svečanosti uručenja Nagrade Ljubomir P. Nenadović održanoj na Krstovdan 2024. u Brankovini.

Nagrada Ljubomir P. Nenadović za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku u 2023/24. godini uručena je u Brankovini dobitnici Vesni Aleksić za knjigu Melodije Evrope, koju je objavila Izdavačka kuća Akademska knjiga.

Odluku žirija obrazložio je predsednik žirija, profesor dr Radivoje Mikić.

“Današnja svečanost ne samo što u krug dobitnika nagrade „Ljubomir Nenadović“ uvodi Vesnu Aleksić, spisateljicu koja se, već decenijama, i to sa mnogo uspeha, obraća najmlađim čitaocima, onima, dakle,od kojih započinje svaka avantura čitanja i kretanja kroz književne svetove, već nam, još jednom, pokazuje da istinski moderan pisac lako prelazi granice i književnih rodova i vrsta i tipova književnog stvaralaštva, i da i na novom polju stiže do visokih umetničkih rezultata. Knjiga „Melodije Evrope“ Vesne Aleksić je, u tipično modernom maniru, više od svega knjiga putopisne proze, knjiga koja, pored svega drugog, pokazuje da se u srpskom putopisu zatvara krug. Naime, ako je Ljubomir Nenadović svoje putopise takođe vezivao za evropski prostor i ako je u središte jednog svog putopisa sa amblematskim statusom stavio Italiju i najveću figuru srpske književnosti, P. P. Njegoša, ako su potom srpski putopisci kako im je s porugom, imajući u vidu njihove neinventivne naslove, govorio Jovan Skerlić, išli „tamo-amo“, „gore dole“ i po Istoku i po Zapadu, ali, jedno vreme, i po Jugu, beležeći u tom kretanju i vrlo visoke rezultate, od kojih su najveći oni u doba književne avangarde, posvedočeni u delima Miloša Crnjanskog i Rastka Perovića, sa Vesnom Aleksić srpski putopis se vraća u matični kulturni prostor, u Evropu.

Opisujući svoja putovanja od 2006. do 2023. godine, i uvek neposredno imenujući zemlje i gradove kroz koje se kreće, zalazeći u pojedine (Beč, npr.) prostore i po nekoliko puta i uvek sa drugačijim povodom i drugačijim pravcem kretanja, Vesna Aleksić je nastojala da, isto tako, više puta čitaocu obrazloži naslov „Melodije Evrope“. A reč melodija upućuje na sferu jedne od umetnosti, i to umetnosti koja neposredno stiže do čula primaoca, na sferu muzike i tako se, u stvari, čitaocu poručuje da će u skoro svim putopisnim tekstovima glavni predmet interesovanja biti neka od umetnosti, svejedno da li je reč o slikarstvu, muzici ili o književnosti i takvim njenim vrhuncima, kakvi su Gete i Kafka. Iako je muzika, kao najspiritualnija umetnost i kao umetnost u kojoj je melodija i doslovno na prvom mestu, već i zbog takvih ličnosti kao što je Betoven, makar na prvi pogled dobila prednost, čini se da je slikarstvo i posebno sudbina slikara ( a posebno sudbina slikara koji je u nesporazumu i sa svojim vremenom i pravcem kretanja tzv. običnih ljudi ) ona sfera u kojoj putopisi Vesne Aleksić stižu do vrhunca umetničkog kretanja. Naime, u slikarstvu Vesna Aleksić, ispitujući specifičnost jezika kojim se služi ova umetnost, traži onu melodiju koja otkriva put u najzamršenije sfere čovekovog unutarnjeg života, sfere koja u ekstrmenim slučajevima može voditi i ka ludilu i kasamoubistvu. Otuda toliko duševnih treptaja u opisima života Vinsenta Van Goga, Munka, Klimta, Modiljanija i drugih majstora koji su na svojim platnima zabeležili ne samo ličnu dramu već i duhovno kretanje jednog vremena.

Odlazak u velike evropske kulturne centre, susreti sa umetničkim delima koja, po prirodi stvari, mogu da simbolizuju i lična iskušenja i duhovno bilo čitave epohe (Munk i ekspresionizam, ludilo kao izraz gubitka moći komuniciranja sa svetom) a to je smer kojim stižemo do razloga da Vesna Aleksić krene na put, u galeriju, muzej, spomen-kuću i da stupi u vrlo složeni dijalog sa svetom umetnosti. Otuda i njena odluka da redukuje udeo klasičnog putopisnog materijala, da, drugim rečima, manje opisuje viđene zemlje i gradove i da, zauzvrat, svoj perceptivni aparat veže za sferu u kojoj se susreću veliko umetničko delo i čovek našeg vremena, čovek koji oseća duhovnu pustoš koja ga okružuje i sve više svet oko njega pretvara u hladnu pustinju a njega tera da najuzivšenije duhovne uzlete traži u retkim oazama istinski velike umetnosti, koja je, na ovaj ili onaj način, već negde izvan našeg vremena, još uvek tu a već daleko,zatvorena u galerije i muzeje kao rezervate u kojima se još može sresti ono čega više nema.

I kad dotakne surovu stvarnost, svejedno da li je reč o logorima Aušvic i Birkenau, ili je reč o nama susednoj a savremenoj Bugarskoj i protivurečenosti života u njoj, Vesna Aleksić tu stvarnost, ne bežeći ni na trenutak od njene mračne strane, od užasa koje je ona proizvela, makar posredno vidi i kao jedno od lica našeg doba, doba u kome su humanističke vrednosti, i to ne na trenutak, sišle sa svog pijedestala. Dočaravajući u uzbudljivim imaginativnim aktima zastrašujuće konture logorskog života i strahote masovnih stradanja, stradanja u kojima je razaranje zahvatilo materijalnu osnovu života – ljudsko telo, ona kao da nas upozorava na to da tamne sile koje su režirale taj užas još stoluju i u zakutcima našeg vremena i vrebaju svoj čas.

Jednom reči, figura putopisca u njenim tekstovima je postavljena na onu ravan koju je naš pisac Slobodan Džunić, u pripoveci „Vrtopski smuk“, imenovao kao ravan na kojoj se stvari mogu videti „oduvek i kao zauvek“. I zato i u prikazivanju boravka u današnjoj Bugarskoj, odnosno putovanja na koje kreće pisac za decu, mi se, očas, nađemo u antičkom amfiteatru, takoreći naglo dolazimo u priliku da vidimo slojeve ljudskog postojanja i da budemo svedoci stalnog i neizbežnog kretanja od onoga što je efemerno ka onome što je bilo na početku, u samoj osnovi ljudskog postojanja i stvaranja. Da nije tako zar bi u putopisima Vesne Aleksić bile moguće rečenice kao što je ova: „ Sent Andreja je okrugla školjka porinuta na obalu Dunava“. Čitalac ovu rečenicu može da shvati i kao slikovit opis, ali u njoj dobija mnogo više od toga – neposredno ukazivanje na to da se vremenom menjaju oblici postojanja i da je neophodno oko koje ume da vidi te promene.

Susrećući se na svakom putovanju sa velikim umetničkim delima i sudbinama onih koji su ta dela stvorili, pokušavajući da ta dela uvede u današnji svet i da sa njima povede duhovni dijalog koji je primeren ovom trenutku i senzibilitetu današnjeg čoveka, Vesna Aleksić ne zanemaruje ni današnji prostor i današnje ljude, pošto oni obrazuju podlogu na kojoj je uopšte moguć svet njenog putopisca. Drugim rečima, ona zna da je putopisac prevashodno oko koje putuje, oko pred kojim se smenjuju pejzaži i njihovi sadržaji, ali je njoj daleko više stalo do činjenice da tim okom upravlja duh i da taj duh uvek podrazumeva vrednosni horizont, tačku gledišta sa koje se, podjednako, gleda i na sudbinu Albrehta Direra, kao i na njegove grafike i njihovo prostiranje kroz vreme. A svaki duh ima kao neku vrstu sopstvene osnove i određeni senzibilitet, sasvim određenu mogućnost doživljavanja i umetnosti i života. Otuda se može reći da duh koji susrećemo u putopisima Vesne Aleksić, više od svega, nastoji da nam ukaže na neku uznemirenost, na neki unutarnji grč, na neko nesmireno kretanje kroz svet umetnosti, kretanje koje kao da ne veruje u krajnji cilj, ali veruje u smisao našeg dijaloga, našeg susretanja sa onim što je izašlo iz uskih granica svog vremena, svejedno da li je pritom reč o Petrarkinoj potrebi da svoju ljubav uvede u jezik, da joj tako podari večno trajanje, ili je reč o Egziperijevoj potrebi da na strašnom iskustvu Drugog svetskog rata zasnuje svoju priču o prijeteljstvu i odanosti. Otuda i nije nimalo slučajno što se putopisna knjiga Vesne Aleksić okončava tekstom ispisanim u slavu Frederika Felinija i njegovog veličanstvenog filma „Amarkord“, tekstom čiji je naslov „Ogromnost detinjstva“. A u toj ogromnosti Vesna Aleksić traži podlogu i za svoju osećajnost i za potrebu stalnog kretanja ka onome što je pronašlo mogućnost da izađe iz uskih granica vremena, jednako kao što tu ogromnost podastire i svom čitaocu. I on će, ako je i kad je pravi, prihvatiti da u toj ogromnosti potraži i svoj komadić doživljavanja sveta i života. Mislim da umetnost i ne može da nam ponudi više. A u tome treba videti i osnovni razlog što je Vesna Aleksić u ulozi dobitnika nagrade „Ljubomir Nenadović“ danas pred nama.

Slavodobitnici Vesni Aleksić Nagradu Ljubomir P. Nenadović uručila je Violeta Milošević, direktorka Matične biblioteke iz Valjeva, koja nosi ime slavnog putopisva i književnika.

“Putovanje u svemir promenilo je svet i viziju budućnosti, ali nije umanjilo čovekovu želju da i dalje istražuje ovozemanjski svet. Naše vreme će ostaviti svedočanstvo o nekim velikim pokretima naroda, što neizbežno dovodi do mešanja kultura, a objašnjenje takvih promena, sigurno će dati neke buduće generacije. Stoga nije čudno što Emili Tomas, jedna od filozofa današnjeg vremena, kaže da je putovanje u suštini susret sa nepoznatim. Nepoznato je postalo i ono što je do juče bilo naočigled jasno, nejasno je postalo ono što je pre nekog vremena bivalo aksiom…

Smatramo zato da se naša odluka o ustanovljenju nagradu za najbolji putopis na srpskom jeziku, s razlogom potvrđuje svake godine, vrednujući ovaj književni žanr na pravi način, što svojim radom potvrđuje i naš uvaženi žiri. Naše sazvežđe laureata je podsticaj svim putnicima da putopise pišu, a mi mu ove godine pridružujemo jedanaestog slavodobitnika.

Nagrada Ljubomir P. Nenadović je jedinstvena nagrada za putopis u Srbiji, prepoznata po dobru u kulturnoj i društvenoj javnosti, među piscima, kritičarima, profesorima, bibliotekarima, putnicima, a moram reći da je poznata i publici u Valjevu i po Srbiji.

Zahvalnost dugujemo, pored već pomenutog stručnog žirija i Gradu Valjevu, osnivaču Biblioteke, kao i Ministarstvu kulture Republike Srbije, koje preko konkursa, od samog početka, učestvuje u sufinansiranju manifestacije Ljubini dani, i ja ovom prilikom posebno pozdravljam gospodina Dejana Antića, državnog sekretara u Ministarstvu kulture RS.

Zahvaljujem svima koji ste danas sa nama u Brankovini, a dobitnici nagrade, gospođi Vesni Aleksić, čestitam na zasluženom priznanju. Hvala vam i dobro nam došli u zavičaj putopisa”, rekla je Violeta Milošević, direktorka Matične biblioteke Ljubomir Nenadović iz Valjeva.

“Navigare necesse est, vivere not est necesse – Ploviti se mora, živeti nije neophodno. Ovo je izreka Ljubinih putnika, onih koji se usude i da napišu koju reč o jadu i lepotama sveta“, rekla je slavodobitnica, dodavši:

„Putopisi nisu samo divno pozorje oku kako je govorio Sterija Popović, već neponovljiva intimna geografija koja u literarnoj obradi nudi beskrajne mogućnosti. Zato su zavodljivi i izazovni, i čitaocima i piscima. Već decenijama, i jedni i drugi odgonetaju šta je to što ljude odvodi na putovanja, šta ih pokreće da pišu o njima, i zašto su putopisi rado čitani? Gotovo da nema pisca koji se nije oprobao u ovom žanru i pokušao da odgonetne taj očigledni zanos, počev od Hesea koji tvrdi da nas na puteve pokreće žudnja za smislom i potvrdom besmrtnosti ljudske kulture, pa sve do anonimnog putnika koji je ostavio zapis kako putujemo ne da bi izbegli život, nego da NAS život ne izbegne. Ljuba Nenadović je još davne 1851. godine dao jedinstven i jasan odgovor i jednima i drugima, samo jednom rečenicom: Svi putnici su bogati zarobljenici nepoznatih gradova i njinih običaja. To je za mene bila i polazišna i krajnja tačka mnogih pitanja, pored ostalog, rekla je XI dobitnica Nagrade Ljubomir P. Nenadović, Vesna Aleksić.

Uz čestitke slavodobitnici, sve prisutne na XI svečanosti uručenja nagrade za putopis u Brankovini je pozdravio gradonačelnik grada Valjeva Lazar Gojković.

„Čast mi je da vas pozdravim u ime grada Valjeva i da na ovom mestu, jednom od najvažnijih za kulturu i istoriju našeg naroda, prisustvujemo još jednom važnom događaju koji slavi lepu reč. Borba za očuvanje duhovnog i kulturnog identiteta počinje i traje baš na ovakvim mestima! Čestitam vam svima što ste deo ove borbe, a dobitnici nagrade što se priključila društvu najboljih – laureata ovog vrednog priznanja“, rekao je gradonačelnik Gojković.

Na svečanosti održanoj u Brankovini povodom uručenja Nagrade Ljubomir P. Nenadovć, nastupila je grupa Melem iz Valjeva, uz voditelja programa spikerku Radmilu Novaković.

Pored brojnih ljubitelja pisane reči i stručne javnosti, svečanosti u porti crkve u Brankovini prisustvovali su predstavnici Ministarstva kulture Republike Srbije, sveštenici Eparhije valjevske, načelnica Školske uprave Kolubarskog i Mačvanskog okruga.