Danas je važan datum za Valjevsku gimnaziju. Naime, pre tačno 155 godina ova eminentna škola otvorila je vrata za generacije budućih akademaca. Na daleko poznata Gimnazija je u svom postojanju iznedrila brojna imena koja su svojim akademskim znanjima pronela slavu ove škole širom sveta. Mišljenja smo da bi bilo nepristojno navesti ikoga, iz straha da nekoga ne izostavimo. Pošteno.
Vojislav Voja Andrić, ili jednostavno nadimkom Mađar, jedan od profesora matematike Valjevske gimnazije, dugo vremena je obavljao funkciju direktora i ostavio velike tragove u ovoj ustanovi. Sada, iako u zasluženoj penziji odlično odrađuje marketing na društvenim mrežama u korist svoje bivše škole sa podatcima gotovo enciklopedijskim.
Razgovor sa Vojom Andrićem napravljen je 1. septembra, u danu kada su đaci krenuli u školu, datumski vezan za njegov početak profesorske karijere pre ravno 50 godina. Tehnički problemi učinili su da bude objavljen kada je trebalo, a onda smo prosto čekali današnji dan i veliki datum za Valjevsku gimnaziju.
Da li je Vaša želja bila da ceo radni vek provedete u Valjevskoj gimnaziji još za vreme školovanja, s obzirom da ste bili i izvanredan rukometaš, ili se to nekako samo od sebe nametnulo?
„Hvala najpre na prilici da govorim za Vaš portal, ali ja nisam rad u Valjevskoj gimnaziji započeo kao profesor, jer sam imao još tri zaostala ispita na fakultetu i bio sam apsolvent. Nisam čak imao ni punu normu. Imao sam 65-70 posto norme. Moj problem odlučivanja šta ću u životu raditi je nastao četiri godine ranije, jer kada sam maturirao u Valjevskoj gimnaziji prijemni ispiti su se polagali u septembru i imao sam jedno celo dugo toplo leto da razmislim o tome šta hoću. Opcije su bile prosvetarske jer su moji roditelji bili učitelji tako da su u obzir dolazile samo dve profesije. Jedna je bila profesor fizičkog vaspitanja, druga profesor matematike. Meni je u srednjoj školi u Gimnaziji i jedna i druga oblast bila dovoljno bliska i već sam kao učenik imao učešća na Republičkom takmičenju iz matematike, što je učenike običnih Gimnazija bio veliki uspeh jer je Matematička gimnazija iz Beograda i tada bila neprikosnovena. Istovremeno, već sam bio i prvotimac u rukometnom klubu Metalac, te polu sezone kada sam bio maturant i najbolji strelac, i tog leta sam igrao za Juniorsku selekciju Srbije, tako da sam razgovarao sa ocem koji mi je krajnje prijateljski rekao da ću demonstrator u matematici mogu biti celog života, a da u sportu mogu biti još samo 10-tak godina. Tako je dogovor bio da predam potrebna dokumenta na Matematički fakultet, a da za svaki slučaj polažem ispit i na Saobraćajnom fakultetu. Na Saobraćajnom sam ispit položio izvan svih očekivanja jer se polagao tri dana. Srpski, matamatika i fizika, i bio sam treći na polaganju, ali sam se ipak upisao na Matematički fakultet na kome nije bilo prijemnog ispita i na kome su se studenti upisivali na osnovu uspeha u srednjoj školi. Tako da su vrlo dobar uspeh iz prva dva razreda, uz odličan iz trećeg i četvrtog bili dovoljni da upišem Matematički fakultet“.
U Gimnaziju ste kao profesor ušli sa 22 godine što znači da ste fakultet „odradili“ vrlo brzo?
„Ja za jedan od svojih najvećih životnih uspeha smatram to što sam u rukometu bio igrač Saveznog ranga, i što nisam izgubio ni jednu studentsku godinu. Naime, sve godine na studijama sam upisivao sa dovoljno položenih ispita jer tada nije moglo da se prenese više od jednog ispita, a pošto sam ranije pošao u školu sa 22 godine sam dobio šansu da radim u valajevskoj Gimnaziji“.
Kako je to sve izgledalo sa treniranjem rukometa, i otkuda uopšte želja za bavljenjem rukometom?
„Ja sam rukomet igrao još u osnovnoj školi. nama je nastavnik fizičkog vaspitanja bio Mile Milićević, koga su poznavali pod nadimkom Mile fis. On je forsirao rukomet i već u V razredu osnovne škole mi smo elemente rukometne igre učili. U pitanju je Osnovna škola „Andra Savčić“, kasnije sam igrao rukomet, a u Metalac nas je poslao naš profesor fizičkog vaspitanja Milan Mića Janković, koji je u to vreme bio nezamenljiv pivotmen u Rukometnom klubu Metalac, tako da se nas 15-tak učenika Gimnazije obrelo u Metalcu. Trenirali smo uveče iza koša pod svetlosti reflektora, i posle jedno godinu i po dana ostalo nas je nekoliko, a ja sam svoj prvi nastup na prvi tim Metalca imao na svoj 16. rođendan. Trener je bio Bogoljub Ćube Bogdanović koji se trudio da u ekipi bude jedna harmonija u svakom pogledu. Pozitivan odnos mladih i starih igrača, da bude jedan povoljan odnos studenata i srednjoškolaca pa smo mi bili klub u kojem je bilo i mladih i starih, u kome je bilo studenata ali i ljudi sa završenim fakultetima, ali i nas nekoliko srednjoškolaca i to je davalo jedan poseban ton i uvažavanje u okviru ekipe. Poštovanje mlađih prema starijima i jednu veliku i vanserijsku pomoć starijih igrača prema nama mladima“.
Da li ste po upisu fakulteta i rukometno prešli u Beograd?
“ Ne, nisam. Ja sam još dve godine igrao za Metalac. Od 1971-1973. sam igrao za Metalac, a 1973. sam prešao u šabačku Metaloplastiku. U Metaloplastici sam igrao dve godine, te 1975. godine sam se vratio u Metalac i počeo da radim u Valjevskoj gimnaziji.“
U svom radnom veku mnogo ste sebe dali i na polju Matematika i na polju rukometa. Napravite nam malu paralelu između ove dve ljubavi.
Mislim da je u to vreme bilo moguće baviti se intenzivno i sportom i biti uspešan na fakultetu. Rukometne sezone su bile definisane na vreme septembar – novembar i april – jun, i jednostavno su meni ispitni rokovi padali u vreme pauza tako da sam u vreme kada su bila prvenstva i kada se treniralo svaki dan redovno išao na vežbe i predavanja, a u vreme ispita nisam imao treninge i tada sam se posvećivao ispitima koje sam po nekom planu uglavnom redovno davao. Teško je reći šta je u tom trenutku bilo važnije. Mislim da je meni u tom trenutku bilo važno i jedno i drugo i trudio sam se da dam svoj maksimum i u jednoj i u drugoj oblasti. Beograd kao mesto gde sam studirao je bio za mene jedno dobro mesto, gde sam svakoga dana trenirao ili sa Partizanom ili sa Zvezdom, zavisno od toga kakve sam obaveze imao na fakultetu. Kada trenirate sa vrhunskim klubovima, kada trenirate sa vrhunskim igračima, kada vas treniraju vrhunski treneri onda se mnogo brže napreduje tako da to što nisam bio u Valjevu nije se odrazilo na moj igrački status. Naprotiv, mislim da sam uz te velikane srpskog i jugoslovenskog rukometa u tom vremenu dosta toga naučio i dosta narpedovao proporcionalno vremenu i godinama koje sam imao“.
Da li je bilo prilike da u to vreme igrate za neki beogradski klub?
„Partizan je u to vreme bio drugoligaš, a Zvezda je bila prvoligaš. U Zvezdu je 1972. godine otišao moj saigrač i čovek sa kojim sam ja mogao „na slepo“ da igram – Nikola Jevremović-Gužva, ali on nije dobio ispisnicu. Godinu kasnije su došli ljudi iz Zvezde da ja idem u Zvezdu, međutim uprava Metalca nije davala ispisnicu bez obeštećenja i ja sam jednostavno bio ni na nebu ni na zemlji. U Metalcu više nisam mogao da igram jer je to bilo bespredmetno, jer su moji igrački kvaliteti prerasli ligu u kojoj je Metalac igrao, a u Zvezdu nisam mogao jer bih morao godinu dana da pauziram što je za mene bila neverovatna mogućnost, i ne bih je prihvatio. Onda su se pojavili ljudi iz Metaloplastike, dogovorili sa Metalcem obeštećenje i ja sam se u leto 1973. godine našao u Šapcu. To su zaista najlepša sećanja. Šapčani su me, posebno igrači prihvatili kao ravnopravnog igrača, kao svog prijatelja, i zahvaljujući njima sam ostao dve godine. Veliki udeo u tome imao je legendarni predsednik Metaloplastike Aca Trifunović koji je učinio sve da ja imam sve uslove u Šapcu- da pre podne učim da posle podne treniram i redovno dajem ispite. I ja sam to vratio već u prvoj sezoni jer sam bio najbolji strelac Metaloplastike u sezoni u kojoj smo ušli u Prvu ligu“.
Na kojoj ste poziciji igrali?
„Ja sam igrao na sve tri linijske pozicije. Igrao sam prvo desno krilo, posle pivotmena, pa levo krilo, ali najduže i najbolje sam igrao na levom krilu. Mada sam se u Metaloplastici proslavio na desnom krilu kao eretaš (specijalista za kontra napade, lok.), i veoma dobar realizator šuteva sa desnog krila. A eret sam naučio u Valjevu, Ćube Bogdanović, moj profesor Mića Janković, Ikica Ilić su me dograđivali u onome što sam znao, i kada su šapčani videli da ja mogu da igram to desno krilo, onda su rešili jedan veliki problem, jer je u prolećnoj sezoni tadašnje desno krilo otišlo u vojsku. To je i za mene bio veliki izazov jer su me ljudi u ligi, igrači i treneri znali kao pivotmena i kao levo krilo, i onda su malo slabije obraćali pažnju na mene na desnom krilu. Tako da mi nije bilo teško da ih zatrpavam golovima, posebno što je ekipa imala sistem igre koji se navršavao viškom na desnom krilu. Rukomet sam igrao do 1986. godine. U Gimnaziji sam radio od 1975- 1980 godine kada sam prešao u Pedagoški zavod kao Savetnik za matematiku- tamo sam radio šest godina, ali sam sve vreme igrao rukomet. Te 1986.godine sam završio rukometnu karijeru, više se nije moglo na dva fronta i mislim da sam za dan Valjeva 15.septembar igrao oproštajnu utakmicu protiv kompletne Metaloplastike, tadašnjeg dvostrukog Evropskog šampiona, a sutradan sam imao svoj prvi radni dan na mestu direktora Valjevske gimnazije“.
I upravo za taj period se vežu veliki uspesi škole, koji i dan danas traju i traju. Da li se kvalitetni učenici i oni koji pretenduju na ozbiljne akademske karijere prepoznaju već od prvog razreda Gimnazije?
„To je teško pitanje, posebno je teško objasniti ljidima koji nisu učili ili radili u Valjevskoj gimnaziji. Zašto? Zato što je Valjevska gimnazija škola duge tradicije, i ljudi misle da ta briga o talentima na nešto višem nivou potiče od mog dolaska u školu. Ja mislim da sam ja samo nastavio ono što su ljudi pre mene radili. Znači, talenata je bilo i ranije i mislim da su kada je umetnost u pitanju Ćubana i Mijan bili mnogo uspešniji u otkrivanju tih učenika sklonih dramskim, muzičkim i likovnim umetnostima. Ja sam samo od njih „kupio“ taj sistem rada i trudio se da kolege uverim u ono što je profesor Kosta rekao čuvenom direkotoru nekada Valjevske, potom i beogradske gimnazije Đuri Kozarcu: „Kolega Kozarac, nemojte biti strogi prema ovim momcima, sutra će se o nama znati samo po njihovim uspesima“.
Tako da svake školske godine na početku sam ponavljao tu scenu iz serije „Šešir profesora Vujića“ kada Pavle Vuisić kaže Đuri Kozarcu kao razredni starešina u kome su bili Cvijić, Mika Alas i velikani Srpske nauke kasnijih godina „vodite računa o tim momcima, oni znaju da čitaju, znaju da pišu, znaju da rade i znaju da se bore“.
Jednostavno to mi je bio neki moto da kolektivom u kome su bili neki moji profesori a i neki moji savremenici – kolege mojih godina, krenemo u jedan dvostruki posao. Posao koji nije bio skoncentrisan samo na čas, udžbenik i lektiru nego i na otvaranje vidika, na alternativu redovnoj nastavi. Na otvaranje većeg broja sekcija gde su učenici mogli da se iskažu i na dovođenje ljudi iz kulturnog, naučnog i sportskog miljea Srbije koji su mogli neka svoja pozitivna i lepa iskustva da prenesu učenicima Valjevske gimnazije. Tako da je nastala ta čuvena kulturna – javna delatnost Valjevske gimnazije, škole u kojoj ne znam da li je preskočeno neko ime iz važnih novinara, pisaca, pesnika, muzičara, naučnika koji su delovali i bili poznati u Srbiji između 80-tih pa do kraja moje direktorske karijere 2018. godine, a bogami i posle toga jer ta inercija hvala bogu traje i danas“.
Važili ste za strogog, ali i pravednog i voljenog profesora i direktora. Kako ste balansirali između direktorske strogoće i očuvanja zvučnog imena Valjevske gimnazije, i tolikom ljubavlju od strane učenika?
„Ja nisam bio strog u smislu da zatvorim nekoga pa da pretim, da kažnjavam… Ja sam bio samo strog u zahtevima. Bio sam spreman da za nekoga ko je disciplinovan u radu, ko se daje aktivnostima založim svoj autoritet i da mu dam šansu. I kod mene nisu imali šansu samo najbolji đaci. Imali su šansu svi koji su pokazivali da umeju da crtaju, da pevaju, da glume, da igraju dobro košarku, da rešavaju dobro matematičke zadatke… Bez obzira kakav uspeh su imali oni su imali šansu da se iskažu.
Jednostavno, ta empatija koja je postojala između ne samo mene, nego i ostalih kolega jer direktor je slamka među vihorima.
Te ideje su prihvatili mnogi i ponašali se slično, tako da to što su nas đaci voleli je posledica toga što smo zajednički radili i što smo imali razumevanja za njihove mladalačke izlete, ali istovremeno i bili strogi u zahtevima da istrajemo na vrhunskom kvalitetu. Jer nas nije zadovoljavalo da pobedimo na gimnazijskim smotrama i takmičenjima, nego je poznato da su đaci Valjevske gimnazije pobeđivali na dramskim festivalima amaterskih pozorišta Jugoslavije, da su šahisti bili vicešampioni Srbije u klubskom šahu. Jednostavno, o matematičarima i naučnim disciplinama i da ne govorim mnogo jer je to poznato. Svi su imali pravo na prvu šansu i jednostavno kada vidimo da je neko za nešto obdaren on je dobijao sve da te obdarenosti iskaže. Otuda i veliki broj tih časopisa školskih, priredbi, mogućnosti da se pokaže šta se ume i šta se zna. Mnogi profesori su promenili mišljenje o pojedinim đacima gledajuči kako uspešno sviraju, glume, kako uspešno igraju košarku, rukomet, jer su videli da su ti momci i devojke posvećeni onome što im ide od ruke i da u školi pružaju ono što je svoj maksimum. I onda su razumeli zašto neko iz matematike ne uči za više od tri, jer je iz košarke šampion“.
Pored Vas su mnogi matematiku zavoleli više nego što su sami očekivali. Paralelno sa školom imali ste i još uvek imate i školu matematike koja uspešno radi.
„Ta priča sa matematikom je posebna i možda zaslužuje poseban intervju. Zašto? Matamatičari iz mog vremena su bili iz dve kategorije. Popularizatori matematike i oni kojima je ocena bila glavni način motivacije. Ja sam se opredelio za ovaj prvi. Nisam kao prinudu imao ocenu, mada je ona uvek bila važna. Ali sam se trudio da učenicima pokažem da je matematika svuda oko nas i da je važna pre svega za misaoni aparat svakog učenika nezavisno da li voli ili ne voli matematiku. Trudio sam se da približim matematiku svojim učenicima, da pokažem njenu primenu i uspevao da kod nekih razvijem izuzetnu ljubav prema matematici, a kod većine, razbijem mržnju, što je bio veliki uspeh, jer je to razbijanje mržnje vodilo ka dobroj motivaciji, ka želji učenika da saznaju. Tako da nazivi nastavnih jedinica loto, kako se varaju mala deca i slični su uvek pobuđivali pažnju učenika i kroz te popularne naslove se moglo i mnogo toga ispričati iz kombinatorike, verovatnoće, analize… složenih matematičkih nauka, a da učenici to i ne osete. Sa druge strane bio sam svedok toga koliko smo mi, učenici Valjevske gimnazije bili hendikepirani u odnosu na Matematičku gimnaziju i kroz takmičenja i kroz to šta su oni znali na prvim godinama studija, a o čemu mi nismo imali posla. Trudio sam se da talentovanu decu u Valjevskoj gimnaziji na neki način podstaknem da uče matematiku mnogo više nego što je to redovna nastava. To su u prvom redu bile pripreme za matematička takmičenja, posle sam video da je to malo pa smo počeli sa letnjim i zimskim školama, pa sam opet video da je i to malo, a onda sam zajedno sa kolegama osnovao „Integral“. Mogu da kažem da „Integral“ ove godine upisuje 40-tu generaciju polaznika. Samo u Beogradu postoji Arhimedesova škola za mlade matematičare koja je starija od Integrala. U Srbiji je bilo ovakvih škola, ali su pogašene, i „Integral“ je primer za ugled svima iako je Valjevo manji grad ne samo od Beograda, Niša i Novog Sada, već i od Kraljeva, Čačka, Užica, Zrenjanina, Vršca… A sa mnogo razvijenijom matematičkom infrastrukturom. Ja sam kao penzioner osnovao još jednu školu, u vreme korone osnovao sam on-line školu „Diofant“ koja uspešno radi već pet godina i kroz koju je prošlo 500 – 600 učenika. Prošle godine je imala 140 učenika iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, i verujem da je to jedan sjajan doprinos razvoju matematičkog podmlatka u Srbiji jer kada imate dete iz Surdulice, Leposavića, Temerina, Feketića… Onda je to znak da sva deca mogu da dobiju solidnu dodatnu nastavu iz matematike bez obzira gde žive“.
Za kraj da se vratimo i na 1. septembar 1975. godine. Kakav je osećaj kada neko sa 22 godine i dnevnikom uđe u malo mlađe odeljenje devojaka i momaka, sa kojima je do juče bio u gradu?
„Bilo je dosta teško, jer je taj generacijska razlika bila vrlo mala. Ja sam sa mladim ljudima sa kojima sam bio na letovanju, sa kojima sam se družio na korzou, sa kojima sam trenirao rukomet bio u odnosu učenik – profesor. To je bio problem i ne samo njima. Mislim ipak više njima nego meni, ali treba da budeš dobro pedagoški potkovan da to sve izdržiš. Čini mi se da sam ja to prebrodio u tih prvih četiri – pet godina jer đaci su meni verovali, sa druge strane, trudili su se da opravdaju poverenje koje sam ja imao u njih. Bilo je vrlo malo zloupotreba, jer ti koji su pokušali da nešto zloupotrebe su bili vrlo brzo otkriveni. Sistemi prepisivanja, podvaljivanja su otkriveni i kada su videli da imaju posla sa čovekom kome je stalo da ih nauči a ne da im da slabu ocenu, mnoge dileme su prošle. Kasnije kada sam se vratio u školu kao profesor i direktor već je sve bilo mnogo lakše, jer je razlika u godinama bila mnogo veća, ali nije razlika u shvatanjima bila veća, jer rad sa njima me je podmlađivao. Najnovije ideje, moderna muzika i sve što je bila tekovina njihove mladosti prelazilo je na moje kolege i mene, i imali smo harmonične odnose sa đacima koji su bili rezultat jednog obostranog poštovanja u kome su se znala prava i obaveze. I jedni i drugi smo se trudili da to zaista poštujemo“.
