15/06/2024
Najnovije vesti

Izložba slika Branka Kovačevića

Autor 17/09/2023

Izložba slika Branka Kovačevića može se slobodno reći razmrdala je valjevsku kulturnu scenu. A otvorena je na populatnom “Desankinom trgu” u organizaciji Udruženja sportista Valjeva i predstavlja čist dokaz da za dobre ideje granice ne postoje.

Branko Kovačević, bivši košarkaš i kapiten Metalca, potom igrač Crvene Zvezde, i na kraju karijere Ljubljanske Olimpije po završetku košarkaške karijere nastavio je svoj životni put u Beogradu, ali se svoga Valjeva nikada nije odrekao. Naprotiv. U svom gradu je često, u društvu svojih prijatelja. Reklo bi se kao da nikada nije ni odlazio iz Valjeva.

Inženjer po zanimanju koji je svoj radni vek proveo kao sportski radnik, svoj talenat predstavio je brojnim ljubiteljima umetnosti, ali i velikom broju prijatelja i poštovaoca njegovog imena u vidu 13 portreta svojih prijatelja. Izložba nosi naslov “Prijatelji”.

Gradonačelnik Valjeva Lazar Gojković na otvaranju izložbe

“Majstor je majstor bilo da u ruci drži košarkašku loptu ili četkicu i boje”, rekao je Lazar Gojković, gradonačelnik Valjeva u svom obraćanju prisutnima. Potom je dodao: “Zato sam siguran i da je u slikarstvu kroz portrete svojih prijatelja Branko Kovačević pokazao svoju veličinu, pre svega kao čoveka, a uz to i umetnika i sportistu kakvog ga pamtimo. Branko, čestitam Vam na ovoj izložbi i zahvaljujem Vam se što smo mi valjevci nastavljamo da uživamo u Vašim majstorijama.”

Leon de Leon prilikom govora o Branku Kovačeviću

O Brankovim portretima Leon de Leon je rekao: “Družeći se decenijama košarka nam je bila najčešća tema o kojoj smo pričali. Rado smo se prisećali važnih utakmica i velikih pobeda u kojima je Branko dao svoj najveći doprinos, naravno i nekih bolnih poraza i promašaja. Pre dve – tri godine Branko je rekao da želi nešto da mi pokaže. I pokazao mi je nekoliko slika, između ostalog i portret Zorana Kovačevića koji se nalazi na izložbi iza mene, i nekoliko pejzaža iz Crne gore, iz kraja odakle potiču njegovi roditelji. Na prvi pogled videlo se da je to radio neko ko je darovit, ko stvarno zna da slika i ima kvalitet u svom slikanju. Prvo sam pomislio da su to radovi Daše, Brankove ćerke. Pitao sam ga ko je to slikao, on skromno kaže- ja. Bio sam potpuno zatečen, iznenađen, začuđen i šokiran. Bio sam frapiran kako je to držao u sebi. Kako ranije nije ispoljio svoj talenat, nego tek sada- u 70-tim godinama. Intrigira me šta ga je iniciralo na to- da li što mu je supruga umetnica, da li što mu je ćerka umetnica, da li da kao vrhunski sportista i takmičar nije hteo da zaostaje ili je u pitanju nešto treće. Svima nam je uočljivo da je ove portrete radio neko ko ima dara, neko ko ume da slika. Otežavajuča okolnost je što je te portrete radio sa fotografija, mi mu nismo pozirali jer prijateljski nije hteo da nas muči. Fotografije su manje žive, samim tim je njegov posao bio teži. Ova izložba na jedan divan, preleš način oslikava ljubav koju Branko ima prema svojim prijateljima i drugovima. Ja ovde prepoznajem mnoge, a i mnogi koji nisu prisutni podjednako su mogli da budu na ovim slikama kao što smo sticajem okolnosti mi. Prosto ne mogu da zamislim lepši, ekspresivniji i snažniji način da neko iskaže svoju ljubav, svoja topla osećanja prema prijateljima, nego što je Branko iskazao ovom izložbom”.

Branko Kovačević sa unukom na otvaranju izložbe

Sam autor je nakon dodelje Povelje o prijateljstvu, koju je ustanovilo udruženje sportista Valjeva rekao: “Iskren da budem, ovo nisam očekivao, niti da ću biti u prilici da izlažem svoje radove. Ovo je za mene neobična situacija, ali u ovome što je ispred Vas “čuči” strahovita emocija. Kada bi me ovaj iza mene video sada ( u pozadini je slika Zorana Kovačevića, Brankovog pok. brata pr.a.) rekao bi: “Šta ti je burazeru, jel te nešto udarilo”. Ali, preko puta mene živeo je i radio poznasti srpski slikar Zare Đorđević i ja sam njemu jednu sliku odneo, a on kada je video tu sliku sutradan mi je napravio jedan štafelaj, doneo 50-tak različitih četkica, hemiju i boje i rekao radi. Kada sam uradio Voju Brajovića, njegova Milica je poslala tu sliku svom bratu slikaru u Portugal, i on je otuda izrekao komplimente i poručio da nastavim da radim. Valjda tako valja. Kada sam video njegovu izložbu “Prijatelji” u Beogradu u paviljonu Cveta Zuzorić rodila se ideja za slike prijatelja. Nisam ja slikar, ali rad na slici i vreme koje prođe je poseban osećaj. To mi čini zadovoljstvo. Moglo je ovde biti 113 a ne 13 slika. Sa jednom polovinom ljudi sa slika pijem kafu u Beogradu, a sa drugom u Valjevu, ali u boravku sa njima naviru uspomene na vreme koje je bilo božanstveno, na grad koji je živeo jednim duhom. Moja poruka za prijatelje je – pojavite se, izmirite se ako imate nesporazume, sedite… Ovde je bilo puno priča i puno smeha koji ostaju u meni, u mom srcu i mislima. Uvek ću biti tu i vratiću se tu. Uostalom, i grobovi najmilijih su tu. Hvala Vam, pričinili ste mi nešto što nisam ni sanjao.
Izložbu je simbolično otvorila Brankova unuka rečima: “Izložba moga deke je otvorena”. Portreti Luke Aćimovića, Tomislava Jovančića, Predraga Spasojevića, Miloja Milinkovića, Dragana Milatovića, Leona de Leona, Vojislava Andrića, Voje Brajovića, Zorana Jevremovića, Milivoja Milinkovića, Mitra Đurovića, Bratislava Petrovića i Milana Đurđevića na kraju večeri poklonjeni su lično ili članovima porodica. Jedan je sačuvan u krugu porodice. Nasmejana slika Zorana Kovačevića da nas podseća na jednu veličinu bez koje smo prerano ostali.