Kako jedan neobičan naslov publikacije ume da bude privlačan na više načina?
Jednostavno je, a istovremeno i zamršeno. Nedostaje jedan akcenat i to je sasvim dovoljno da neupućenima unese zabunu. Ali na promociji publikacije “Slobodan u svedočanstvima vremena” čiji su priređivači novinari Darija Ranković i Slobodan Ćirić nije bilo nedoumice, kod prisutnih koji su u velikom broju popunili popularnu pivnicu “Tchardak” još manje. Prostor je bio tesan, zaslužen za priču o čoveku kome je publikacija zapravo i posvećena.
Boban Ilić nije nepoznat u našem gradu. Naprotiv, njegovo ime još je poznatije i dalje od Valjeva. Publikacija zapravo predstavlja mozaik od 245 svedočanstava napisanih od strane 74 novinara sastavljen kroz prikaz profesionalne karijere prof. dr Slobodana Ilića ponuđen javnosti u formmatu koncentrisane arhive važnih ekonomskih i političkih valjevskih i državnih dešavanja, uz osnovnu poruku- želimo da javni akteri podnose ” izveštaj života i rada”- da se njihovi stavovi, odluke i posledice rada zabeleže i sačuvaju jer bez kulture sećanja nema ni odgovornosti. Baš tako je napisano na pozivnici za ovu promociju.
Živimo u vremenu kada je gore napisano nešto kao misaona imenica. Intrigantno napisana pozivnica imala je šta da ponudi na promociji.
Slobodan Ćirić, novinar lista Napred i dopisnik politike briljantno je uspeo da sažme dugogodišnju karijeru, kako na polju ekonomije, državnog sekretara, menadžera, profesora…. duga je lista svega ponuđenog. Ćirić je na promociji posebno naglasio:
” Zaista je reč o slobodnom čoveku, čoveku koji misli svojom glavom, koji javno govori ono što misli, koji postupa u skladu sa onim što misli i govori, čoveku koji je
spreman da čuje i tuđe mišljenje, da suoči svoje argumente sa argumentima sagovornika, da promeni svoj stav ako ga sagovornik ubedi da je u pravu, on je čovek koji meri šta je neko rekao mnogo više nego ko je to rekao – za srpske društvene prilike, krajnje netipičan lik, netipičan tip koji nam u ovom slučaju pomaže da sagledamo ovdašnju političku i svaku drugu stvarnost.
Veoma važno je da shvatimo da nije taj netipičan tip glavni junak ove publikacije, on je samo neka vrsta medijuma, neko kroz čiji život i postupanje se prelama stvarnost ove zemlje u poslednjih tri-četiri decenije – glavni junaci ove publikacije smo svi mi, glavni junaci su i vreme i događaji koje smo preživeli. Kroz novinske tekstove pratimo karijeru, javni život Slobodana Ilića kao privrednika, političara, državnog službenika, profesora, običnog građanina, ali u stvari na različite načine pratimo sve ono kroz šta smo prošli u poslednje tri- četiri decenije”.
Ćirić se posebno osvrnuo na Ilićev rad u Ministarstvu:
” Iz svega ovoga izdvajam „slučaj Dinkić” koji, po meni, odlično oslikava stvarnost u kojoj smo živeli. Kao šlag na torti u karijeri netipičnog visokorangiranog državnog službenika Slobodana Ilića došao je sukob sa tipično visokorangiranim državnim ministrom i
potpredsednikom vlade Mlađanom Dinkićem. To je bila prava paradigma sjaja Ilićeve političke karijere i bede srpske političke stvarnosti. Slobodan Ilić je kao državni sekretar u
Ministarstvu finansija, ne trepnuvši, javno rekao da odluka da se otvaranje fabrike „Gorenja” u Zaječaru stimuliše znatno većim budžetskim izdvajanjima nego za Valjevo, predstavlja diskriminaciju gradova, pogrešno sprovođenje decentralizacije i
ravnomernog regionalnog razvoja i otimanje stranih investitora. Ilić je javno rekao ono što je, po mnogim naznakama, bar polovina ministara u tadašnjoj vladi mislila, ali nije htela ili nije smela da javno kaže. Znao je da će to biti kraj tog dela njegove političke karijere, kraj mandata državnog sekretara, ali njegovo znanje, moral i politička uverenja nisu mu dali da drugačije postupi. Zato je NETIPIČAN TIP! (Može li neko danas da zamisli nekog
državnog sekretara u bilo kom ministarstvu da nešto slično uradi?). Da ništa drugo u životu nije uradio osim što je ušao u ovaj i ovakav sukob sa Dinkićem, meni je dovoljno da ga cenim i poštujem, mene je „kupio”. Ulio mi je nadu da ima nade za nas! Da još uvek postoji neko ko politiku doživljava kao stvar opšteg dobra, a ne kao stvar ličnih, grupnih, partijskih, ministarskih, koalicionih interesa… On je bio državni službenik, kad ćemo dočekati nekog političkog lidera da tako postupa? Poslednji politički lider
koji je politiku doživljavao kao stvar opšteg dobra dobio je metak u centru Beograda pre dvadeset i kusur godina. Više od dve decenije se ništa po tom pitanju nije promenilo. Ostaje da vidimo da li će jedna nadstrešnica pomoći da se nešto po tom pitanju,
pitanju istinske promene sistema, nešto promeni”.
Ovom publikacijom, čiji je glavni akter sticajem okolnostiv Slobodan Ilić, a mogao bi da bude i neko sasvim drugi – sigurno ima puno takvih ljudi u Srbiji (samo nisu dobro raspoređeni), bačena je rukavica u lice svim akterima javnog života u Srbiji u
poslednjih nekoliko decenija. I ta „bačena rukavica glasi”:
„Gospodo, ja sam mislio, govorio i radio to i to. A šta ste vi mislili, govorili i radili? Recite, ako smete, ako imate obraza, šta ste vi mislili, govorili i radili u jednom vremenu, u vremenu jedne vlasti, a šta ste mislili, govorili i radili u drugom vremenu, u vremenu druge
vlasti. Pokažite da li ste i koliko puta tokom svojih karijera menjali svoja uverenja, mišljenja, postupke. Pokažite to, ne vas radi, već radi ove zemlje. Ako smete!”
“Ja sam ubeđen da većina ne bi smela da podnese ovakav izveštaj o svojoj karijeri, jer bi se propisno obrukali. A možda i ne bi, jer mnogi akteri ovdašnjeg javnog života nemaju pojma kakvo je značenje reči bruka, stid, sram, moral… Zato nam danas i jeste
ovako!”
Novinarka Darija Ranković naglasila je da je do ove publikacije došlo potpuno spontano, na redovnim kafama i debatama između dva Slobodana, Ćirića i Ilića i nje, i dodala:
” Kroz 245 svedočanstava i tekstova, koje potpisuje 74 novinara, ova publikacija
nije samo hronika profesionalnog, pa donekle i životnog, puta dr Slobodana
Ilića, već autentičan dokument o ekonomskim i političkim previranjima koja
su oblikovala Valjevo i Srbiju u poslednje četiri decenije.
Slobodan Ilić je imao tu “sreću” ili “nesreću” da, kao finansijski ekspert i državni sekretar u Ministarstvu finansija, bude direktan akter i svedok istorijskih procesa – od bolnih privatizacija i svetske ekonomske krize 2008, do restitucije i reforme bankarskog sektora, a mi smo osetili dužnost da te fragmente vremena sačuvamo i publikujemo.
Ono što želim da naglasim jeste to da ova publikacija nije pokušaj da se dokaže
da je neko bio u pravu, niti da se nostalgično tvrdi da je “pre bilo bolje” .
Naprotiv. Njena uloga je edukativna i istorijska. Ona nas potseća na greške koje smo činili, na vizije koje su ostale neostvarene i na odluke koje su bile teške, a nekada, nažalist, i pogrešne. Otuda je osnovna poruka ovog poduhvata podsticanje svih javnih aktera da podnesu svoj „izveštaj života i rada“. Naša je obaveza da stavovi, odluke i
njihove posledice ostanu zabeleženi. Jer bez jasnog sećanja, nema ni istinske
društvene odgovornosti. Ovo je naš skroman doprinos tom sećanju. Ne o
jednom čoveku, već o jednom vremenu koje nas je sve oblikovalo”.
Sam prof. dr Boban Ilić, čovek bogate biografije koju nećemo navoditi, jer je istinski predugačka, na pitanje šta za njega predstavlja ova publikacija, po običaju bio je skromman:
” Nastojanje da sa malim timom Valjevaca doprinesem u razvijanju svesti sugrađana o značaju negovanja kulture javnog sećanja. Bez unapređenja ove kulture nema ni opšte društvenog, ni lokalnog kapaciteta za ozbiljniji iskorak u izgradnji slobodne, demokratske i odgovorne zajednice. Ni u Srbiji, ni u Valjevu. Čini mi se da, između ostalog, i zbog tog nedostatka i kad nam pođe za rukom da napravimo korak napred, vrlo brzo napravimo dva koraka unazad. Takvim ponašanjem, sve ćemo više zaostajati, a plašim se da bi u tom slučaju i ostajali sve više bez mladih, koji bi svoje mesto pod Suncem potražili van Valjeva i Srbije. Zato smatram jednim od najznačajnih trenutnih zadataka uspostavljanje negovanja kulture javnog sećanja i reafirmacija principa odgovornosti na svim nivoima”.
S obzirom da je prof. Ilić od oktobra meseca prošle godine u više nego zasluženoj penziji pitali smo ga i šta dalje?
” U ovom trenutku odmaram, čitam, pratim svetska i lokalna dešavanja, iz sveg srca i snage navijam za mlade, podržavam njihovo opredeljenje da menjaju stvari u Srbiji da ne bi menjali državu, i naravno, razmišljam šta bih mogao da radim od marta meseca. Rad mi je neophodan zbog mentalne higijene, održavanje mozga aktivnim, a i zbog toga što ne mogu da sedim – ležim – gledam – čekam da nebeski sudija odsvira kraj! Namera mi je da pokušam da napravim fini balans u kombinovanju onih aktivnosti koje mi predstavljaju isključivo zadovoljstvo i onih drugih, lukrativne prirode. Šta će to biti
i kako, videćemo kad za to dodje vreme”.
Slobodan Ilić je rođen u Valjevu, završio je Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu (1984.godine), gde je najpre magistrirao (1989), a potom i doktorirao 2004. godine na temu “Međuzavisnost svojinske transformacije preduzeća i razvoj tržišta hartija od vrednosti”. Rukovodio je razvojem i izvršenjem mnogih projekata u oblasti ekonomskog razvoja, bio rukovodilac mnogobrojnih domaćih i međunarodnih projekata, učesnik ERASMUS projekta kao gostujući profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Vigu,
Španija, ST konsultant Svetske banke na projektu CRIF – Projekat fonda za osiguranje od rizika prirodnih katastrofa u Jugoistočnoj Evropi…
Jedini je od valjevaca koji je u svom profesionalnom radu u Ministarstvu republike Srbije podigao visoko glavu braneći interese Valjeva, što ga je koštalo profesionalne karijere na tadašnjim pozicijama. Ali to nikako nije razlog za čitanje publikacije, u njoj je mnogo stručno rečenog i ekonomski dokazanog, stručno kako i dolikuje. Publikacija je vrhunski pripremljena u luksuznom pakovanju, i tu su svoje prste umešali Zoran Lukić i Dušan Arsenić. Znanje na znanje ide.
