15/04/2024
Najnovije vesti
dr-stojakovic

Valjevska hirurgija ili pogled u budućnost

Autor 19/02/2024

Svedoci smo napretka modernih tehnologija u svakom pogledu. Medicina u svetu ali i Srbiji krupnim koracima korača u budućnost. Mnogobrojni operativni zahvati koji su pre 30 godina predstavljali veliku teškoću sada se uz nove tehnologije obavljaju gotovo rutinski.

Kakva je situacija u valjevskoj bolnici? Gde je valjevska hirurgija i koliko je valjevska bolnica uhvatila priključak u svetskim trendovima. Tim povodom razgovarali smo sa dr Nebojšom Stojakovićem, načelnikom operativnog bloka valjevske bolnice.

Šta bi ste posebno istakli u ovom trenutku?

“Jako je bitno da se istaknu neke stvari iz 2023 godine , šta je to i šta se zapravo radi na valjevskoj hirurgiji. Kruna naše višedeceniske priče je i operacija koja se desila u Valjevu, ali o njoj ćemo kasnije. Ja bih istakao priču o minimalno- invazivnoj hirurgiji ili laparaskopije kako je u narodu poznatije. Valjevo ima zaista dugu tradiciju u laparaskopiji. Već 26 godina je od kada je započeta 1997 godine, pionir laparaskopije moj kolega dr Jordan Lazarević sa tadašnjim rukovodstvom koje je kupilo prvi stub i krenula u priču, koja je u tadašnjoj državi bila nepoznanica, nastavili smo kasnije ofanzivno, u smislu da nismo želeli da popustimo i da neke takve prve korake koje smo imali ispustimo, i evo u 2023 godini dosta toga je valorizovano kroz neke nagrade, prevashodno želju da veliki broj mladih hirurga radi tu minimalnu- invazivnu hirurgiju.

Mislim da je minimalna- invazivna hirurgija nešto što je apsolutni benefit prevashodno za pacijenta. Postoji u našim uskim stručnim krugovima jedna krilatica, a ona kaže: Laparaskopija je minimalno- invazivna za pacijenta, a maksimalno- invazivna za hirurga. Zaista se malo radi u određenim situacijama koje su specifične u odnosu na klasičnu hirurgiju i poprilično su fizički i veštinama zahtevni. Naravno, laparaskopija je u Valjevu dostigla ako to smem da kažem, a to su činjenice i podatci, dostigla ogromni transformers, tako da sve abdominalne operacije- operacije u trbušnoj duplji se rade na ovaj način. Šta je tu prevashodno? Pacijenti zaista imaju neuporedivo manji prag bola, vertikalizuju se posle ogromnih operacija gotovo sutradan. To znači da ustaju na noge i da se kreću, smanjujemo sve moguće komplikacije koje se dešavaju posle tih operacija, i ono što je bitno- nemaju rez, što je negde estetika koja je ljudima u sadašnjem savremenom dobu i vremenu jako bitna. Kraće rečeno sve su to benefiti, a rezultati koje smo prikazali u poslednjih nekoliko godina na kongresu hirurga pokazuju da smo daleko ispred svih Opštih bolnica u Srbiji, a bogami i ispred određenih kliničkih centara”.

dr Nebojša Stojaković, načelnik operativnog centra ZC Valjevo

“Naravno da nam je drago i da nam tako dobar glas prija. Mi zapravo naš program delimo na elektivan- to je hladan program za pacijente koji se zakazuju u regularnim terminima, i hitan program. Ogroman procenat operacija iz elektivnog programa izvode se minimalno invazivnom tehnikom (laparoskopski), ali i u hitnim stanjima laparoskopija ima sve vise svoje mesto, polako istiskujuci klasicnu hirurgiju. Naravno, laparoskopija ima svoja ogranicenja gde je onda i dalje neizostavna otvorena ( klasična) hirurgija. Nekada to zavisi od same kondicije pacijenta, a nekada od situacije. U hladnoj priči ne računajući jetru, svi organi (želudac, slezina, pankreas, žučna kesa i žučni putevi, debelo crevo) rade se laparaskopski. Kile takođe, ali i mnoga hitna stanja poput akutne upale žučne kese, upale slepog creva, razne vrste perforativnih stanja se takođe rade laparaskopski, opet ponavljam sa jako dobrim post operativnim tokom za pacijente, koje je nama i najvažnija stvar.

Višedeceniska edukacija je i dovela do toga da smo izlazili van granica, odlazili u druge države na edukaciju, uzeli veliki broj priznanja i licenci tako da generalno mlađim generacijama ostavljamo jako dobru priču, i želimo da je upotpunimo sa još novih metoda. Naravno, njih ima, izazov je veliki. Ono što je meni bitno je da kažem i to da je 90 % kolektiva valjevske hirurgije radi neku od procedura laparaskopije što je još jedan od zaista impozantnih rezultata kada pogledamo neke druge centre.

Ja sam završio sub-specijalizaciju laparaskopije pod palicom prof.dr Dragana Radovanovića, sada mojim putem nastavlja moj kolega Miloš Marović, i nadam se da će se još mladih kolega odazvati i ići u užu edukaciju.

Vredi napomenuti da smo mi i edukativni centar. Prošle godine smo imali specijalizante i sub-specijalizante iz različitih centara koji su dolazili kod nas na edukaciju. Ja sam i Nacionalni instruktor u kolorektarnoj hirurgiji, odlazim i u druge bolnice da pomažem u razvoju. Sve to valjevsku hirurgiju i ovu našu priču još više pojačava i gde se naš glas u stručnoj javnosti još više čuje i vidi.

Uveli smo brojne stručne procedure. Veliki broj naših vrhunskih stručnjaka dolazili su kod nas i išli smo kod njih na edukaciju. Moram tu napomenuti prof. Miloša Bjelovića i njegovu pomoć. Radi se o operacijama želudca, koje standardno radimo, to su zaista ogromne operacije, a pacijenti nakon šest- sedam dana odlaze kući, a prvi dan se vertikalizuju (staju na noge pr.a).

Kako smo rasli i edukovali smo se dolazimo i do situacije da ću spomenuti nedavnu operaciju. U pitanju je bila operacija glave pankreasa, u klasičnoj hirurgiji poznatija Viplova operacija. Ova operacija je veoma teška i rezervisana za najveće centre. Naravno zahvaljujući višedeceniskoj dobroj hirurškoj praksi u valjevskoj bolnici mi smo radili puno tih otvorenih procedura, ovoga puta smo se upustili u laparaskopsku operaciju, i sa ponosom mogu da kažem da je pacijentkinja kući i da se uspešno oporavlja. Operacija je uspešno urađena, s obzirom da je prvi put rađena u Valjevu, trajala je sedam i po sati. Nije probijen ni vremenski period, prosečna operacija je šest sati otvoreno, ali je pacijentkinja koja ima 84 godine ustala je sutradan, a već drugi dan je pitala kada može da jede, jer je bila gladna. To sve pokazuje kakav je oporavak. Pacijentkinja je bila Zorka Matić, i ona je dokaz da pacijenti u starijoj životnoj dobi mnogo lakše podnose hirurške zahvate upravo zbog principa o kome sam do sada govorio. Zorka je iz okoline Mionice, beskrajno simpatična gospođa koja nam je svima prirasla za srce. Ona je veliki borac, i kao prvi pacijent kome je urađena ovakva operacija, ušla je u istoriju valjevske, ali i srpske hirurgije. Ja sam uspeo da napravim kraći film operativnog zahvata i da ga “provučemo” kroz stručnu javnost . On će biti svakako prikazan na stručnim sastancima, a to je nešto što je rezervisano za centre koji se samo bave time. Ovakva operacija urađena je samo jednom do sada i to u bolnici “Dragiša Mišović” u Beogradu, i preponosni smo jer je to za nas istorijska stvar urađena sa jednom mladom i potentnom ekipom. Moram tu da spomenem moje kolege dr Ivana Timotića i dr Aleksu Grujića koji su me pratili tih sedam i po sati. Hirurgija je zapravo timski sport, a moram spomenuti i svoje kolege dr Petra Petranovića i dr Gocu Nedić, anesteziologe, ali i instrumentare- medicinskog tehničara Ognjena Arsenovića, Lazara Petrovića, Natašu Čipčić, Miru Vesić i Jelenu Blagojević. Naravno i anestetičari Milica Perinčić i Stefan Stefanović. To je cela ekipa koja se menjala da bi operacija išla svojim tokom. Kada saberete i vidite koliko je ljudi bilo u operaciji, vidite i koliki je to bio zahvat.

Da li je bilo treme i posle godina rada i iskustva? Rađeno je nešto po prvi put.

Na žalost ta patologija je takva da je često potrebno dva, dva i po sata da ispreparišete određene strukture da bi znali da zbog pomenutih krvnih sudova znali da li je tumor operabilan ili ne. Pored najsavremenijih tekovina, skenera itd, nijedna procedura nije 100% tačna, ono što operator može je da dovede tumor u stanje kada možete da procenite posle dva, dva i po sata. Naravno, želja za uspehom prevashodno da bi se odstranio tumor i naravno da uspe operacija koju smo mi zamislili, pripreme su bile vrlo detaljne, tako da ne mogu da kažem da je bilo treme, ali ushićenja dok nismo došli do momenta kada smo znali da je tumor odstranjiv, nekako je mnogo lakše išlo, jer je napetost bila samo do momenta sazanja da tumor možemo ukloniti bezbedno i da to ima onkološkog smisla za pacijenta”.

dr Nebojša Stojaković nakon operacije sa pacijentkinjom

Kakav je osećaj kada pacijent posle tako teške i komplikovane operacije drugi dan poželi hranu?

Nisam siguran da bit to znao i umeo da opišem rečima. Ne mogu da ne podelim utisak cele operativne ekipe i koja nije učestvovala u tome, znači celog hirurškog bloka, koji su bili tu svakog trenutka jer su znali da je stvar istoriska… Nisam želeo da se bavim trenutkom, prosto tek sada kada je pacijent kod kuće sustiže me svest o uspehu koji smo ostvarili. Tih dana smo se ponašali profesionalno kako i moramo za svakog pacijenta, tako da smo suzdržali sva naša osećanja, da sačekamo da pacijent bezbedno i na nogama ode kući što je, složićete se najbitnija stvar.

Koliko lekara sada radi laparaskopske operacije u Valjevskoj bolnici?

Od 17 lekara i mlađih koji nisu specijalisti 15 radi neku od procedura. To je nešto što je impresivno. Mi u hirurgiji smo mnogo svesni da je Valjevo redak centar koji ima više obučenog kadra nego opreme. To je neverovatno. Putujem puno po Srbiji, pomažem puno u ovoj priči, i retko gde možete naći situaciju kakva je u Valjevu. Ono što je najbitnije i najvažnije odškolovali smo i školujemo i kontinuirano edukujemo veliki broj hirurga, pogotovo mlađih koji sada imaju jednu otvorenu pistu pred sobom, i njima je u budućnosti samo nebo granica.”

Poslednjih 10-tak godina bolest pankreasa je veoma učestala. Pacijenti se uglavnom kasno jave. Kakva je prevencija?

“Na žalost u pravu ste. Pacijenti kada se jave uglavnom bude već kasno, odnosno dođu žuti na pregled, i na pitanje zašto se nisu ranije javili kažu da su odmah došli nakon pojave žutila u licu. Nisu imali nikakvih tegoba. U pitanju je jedna veoma podmukla bolest, i u jednom velikom procentu je da kada se pacijent javi bolest je već uznapredovala, gde hirurgija jednostavno nema mogućnosti da pomogne. Pokušava se sa određenim hemio terapijama, i tu su odgovori vrlo, vrlo slabi. Prilog tome, i same invazivnosti tumora pankreasa je takva da je da se kasno otkrije, a svaki ima različitu biologiju i zna se da je najinvazivniji u našoj abdominalnoj hirurgiji i da je petogodišnje preživljavanje kod takvih pacijenata u odnosu na druge tumore veoma malo. Prostije rečeno- rezultati su jako loši. Ako je ovo trenutak da kažemo jednu edukativnu formu ona bi bila da pacijenti koji osećaju neku bol u epigastrijumu (nadeludačni region), pre toga iznenadne promene u stanju šećera koji divlja, su neki prvi simptomi koji bi mogli da ukažu na tu bolest. Takođe skrining, upravo jedan ultra zvuk, magnet je nešto što se svakako razmatra kao jedna procedura, pogotovo kod mlađih ljudi, a posebno kod onih koji imaju pozitivnu porodičnu amnezu. Ako je neko od bliskih srodnika imao tu bolest veće su šanse da će se ta bolest javiti. Ono što se mora uraditi je na osnovu primarne prakse je edukacija pacijenata, kada i kome da se jave. Da se odlazi na srininge, kontrola ultra zvukom i kada nema tegoba…Na žalost ne mogu reći ni striktnost određenog životnog doba, na primer u patologiji u kojoj sam ja bliži kolorektalnoj tačno postoji kada koja populacija u kojim godinama treba da se javi na skrining gde je kolonoskopija zlatni standard, to još uvek kod karcinoma panreasa još nije standardizovano i još uvek se luta. To je činjenica.

Pre godinu dana uradili ste i operaciju koja je u Srpskoj medicini ocenjena kao veoma uspešna. Spašen je život u operaciji koja se inače ne vrši u Valjevu. Kako je to izgledalo?

“Da, prošlo je više od godinu dana, i najdraže mi je bilo kada se u septembru mesecu javila naša inače koleginica iz Lajkovca jer je datumski proslavljala novi život. To su hitne stvari i to je stvar trenutka. Dešava se kada nemate drugo rešenje i kada smo bili prinuđeni da pređemo u drugu duplju- grudnu, i da se bavite drugim organom. U medicini postoji grana koja se zove Kardio-hirurgija , ali naše obrazovanje tokom godina studiranja, specijalizacija je nešto što nas obučava da i u takvim hitnim situacijama morate raditi određenu vrstu intervencije. Pacijentkinja je dopremljena u vrlo teškom stanju, videlo se da krvari negde, i moram da hvalim i hitnu pomoć koja je prepoznala i najavila dolazak teškog pacijenta, ali i ugentni centar valjevske bolnice i mi smo se brzo mobilisali. Sva sreća da nismo imali operacioni program, sve specijalnosti su se sjatile u urgentni centar, brzim orijentacionim testovima koji se rade u tom trenutku, bez ikakvih skenera i ultra zvukova, pronašli smo da je u pitanju unutrašnje krvarenje u trbušnoj duplji. Pacijent je za manje od tri minuta bio u operacionoj sali, gde se zbrinula povreda slezine. Pacijentkinja je u prijemu bile nekomunikativna, nismo dobili nikakve podatke. Krenulo se odmah sa reanimacijom, davanjem 0 negativne krvi, koja može da se daje svim pacijentima. Rešavanjem naprsnuća slezine videli smo da se ona ne stabilizuje onim tempom kojim bi trebalo. Urađen je novi test na grudnom košu gde smo videli da je on pun krvi, morali smo odmah da zašijemo stomak i da okrenemo pacijenta u položaj za otvaranje grudnog koša, prilikom otvaranja ustanovili smo da se radi o povredi srčanog mišića leve komore, i eto na sreću naše koleginice Nade Rosić i naše cele ekipe uspeli smo da je zbrinemo. Ona je tu povredu doživela u saobraćajnoj nesreći, i imala je i nagnječenje pluća, pa je već sutradan u stabilnom stanju prevežena u Beograd gde je nakon 20 dana vraćena u Valjevo bez ikakvih daljih hiruških intervencija. Samo je medicinski ispraćena jer postoje određene patologije pluća koje mi ne možemo da ispratimo. Sećam se kada je koleginica Nataša Briedis koja je transportovala Nadu došla na urgentni , gde ih je sačekao veliki broj specijalista, da smo kao kolektiv dobili pohvale na načinu zbrinjavanja, nije bilo više nikakvih operacija, ona se vratila svom poslu, svojoj porodici i svojim obavezama. Javila se pošle više od godinu dana, i meni je srce puno. Ona sada pomaže nekim drugim pacijentima tako da je ta priča zaista lepa. “

Dobri rezultati na polju laparaskopije nisu prošli nezapaženo. Pre pet godina i država je pomogla valjevsku bolnicu. Kako je došlo do toga?

“Mi smo 2019.godine imali jedan skup u organizaciji “Lap Serba” i našeg dragog Amjada Parvaiza koji je tada bio gost, a radi se o jednom podizanju nivoa laparaskopije u kolorektalnoj hirurgiji, a pomognuti našim velikim drugom i prijateljom- docentom Miljanom Ćeranićem, dobili smo podršku Ministarstva zdravlja i države. Upravo zahvaljujući našem radu dobili smo dva nova laparaskopska stuba koji su bili vrednosti 50 miliona dinara. Na njima se danas svakodnevno obavljaju operacije, i ja kao neko ko vodi laparaskopiju u našoj bolnici mogu da kažem ponosno da mi najteže operacije radimo istovremeno na dva stuba, u dve sale. I to govori o onoj ranijoj priči o obučenosti našeg kadra. Uspeli smo da kroz jednu priču koja je neizostavna, a to su tehnologije koje sam spomenuo, da pričamo u tom work shopu, u radionici koja je trajala dva dana uspeli da sve te operacije podignemo na you tube kanal i da ih prenosimo u hd rezoluciji sa minimalnim kašnjenjima. Sve to zahvaljujuči IT sektoru bolnice koji je radio vanseriski posao- Damnjan Cvetković, Nikola Petrović, Milan Savić…oni su pomogli da svako ko nije fizički mogao da dođe u Valjevo, mogao je preko you tube kanala da bude deo priče kao da je tu. Nakon toga nam je donirana oprema i želimo da te radionice postanu tradicija tako da ćemo o tome još pričati. Mogu da najavim da će krajem ove godine napraviti nešto i da će to biti tradicija u Valjevu. Zahvaljujući Miljanu Ćeraniću koji je direktor minimalno invazivne hirurgije u KBC Srbije prepoznat je naš rad, da su nam iz Ministarstva dodeljena dva nova laparaskopska stuba, ovakvim angažovanjem, radom, rezultatima i vrlo zahtevnim operacijama na kojima radimo, sigurno ćemo van Beograda biti prvi kandidat za dobijanje nove tekovine minimalne invazivne hirurgije, prevashodno mislim na robotsku hirurgiju.”

Važite za porodičnog čoveka, supruga je takođe lekar, deca su mala, obaveza mnogo, a uz sve to obavljate funkciju predsednika Vaterpolo kluba Valis, superligaša, i po planovima, kluba sa velikim ambicijama. Kako sve to postižete?

Porodica Stojaković na okupu

“Porodica je stub. Ako imate razumevanje imate i podršku i to nekako i ide. Porodica sigurno delom trpi, ali ja sam prevashodno uspeo i njih da uključimu celu priču tako da zahvaljujući supruzi Marijani i mojim klincima Sari i Relji, jer i oni idu sa nama na utakmice- putuju…tako da su i oni deo vaterpolo priče. Prosto na taj način provodimo više zajedničkog vremena. Što se tiče Valisa moram da kažem da je sve stvar organizacije i tima. To nije moguće za jednog pojedinca, kao i na hirurgiji gde sam ja deo tima, tako i u vaterpolu postoje ljudi koji zaista rade posao vanseriski . Zaključak je da morate imati dobre ljude, entuzijaste koji žele i vole to što rade. Bez Saše Simića, Ace Uroševića, Ace Mladenovića, Raše Kovačevića i mnogih drugih, zaboraviću neke. Ja mogu da se oslonim na njih kao na veliku pomoć. A hirurgija kao hirurgija povezana je sa sportom. To je isto tim , ne možete ništa sami uraditi. Možete da budete lider, možete da iznesete deo priče malo teži, da se postavite tamo gde je tvrđe, da budete lider, da zaštitite mlađe kolege, ali ja svih 16 hirurga u svakom trenutku kao bivši vaterpolista gledam kao tim. To je način uspeha. Ako sublimiramo sujetu, ako ekipa vidi da vi kao lider dajete maksimum, ja sam siguran da sa takvim timom dobrih i organizovanih ljudi uspeh ne može da izmakne. Samo se na taj način dodaje volja i elan da se još bolje radi šta god da je to.”

Naslovna fotografija: ZC Valjevo/ foto ZC Valjevo