- Home
- Vesti
- Vesti iz Valjeva
- Serđo Valjevski ili “Kome ljubav ostaje”
Serđo Valjevski ili “Kome ljubav ostaje”
By objektiva
on 06/06/2024
Na muzičkom nebu nedavno se pojavila kompozicija “Kome ljubav ostaje” koju je sjajno otpevao Srđan Lazić, Valjevac koji već duži vremenski period živi i stvara u Beogradu. Sasvim dovoljan razlog za razgovor, a Srđanov muzički i životni put je i više nego zanimljiv.
Kako je došlo do toga da se uopšte baviš muzikom?
“Počelo je sa gitarom kada sam bio dete, ćale je vikendom svirao šlagere sa raznih festivala 70-tih i 80-tih godina iz svojih pesmarica. Tako sam učio prve stihove i note raznih hitova od Dragana Stojnića, Arsena Dedića, Kemala Montena, Olivera Dragojevića, Miše Kovača… Malo po malo, vikend za vikendom, ćale me na kraju uveo u kafanu gde sam naučio starogradske pesme i nekako pokazao sklonost ka muzici i onda već u prvom ili drugom razredu osnovne škole ja sam već bio u horu osnovne škole u kome su bili učenici od petog do osmog razreda. U pitanju je bila Prva osnovna škola. Bio sam član hora do završetka osnovne škole, a onda se desio jedan zanimljiv trenutak. Ja sam nešto pevao u kući, sećam se pevao sam Harisa Džinovića “Rano je za tugu” koja je meni u tom trenutku bila zahtevna, sećam se da je ćale otvorio vrata sobe i rekao mi “hajde ponovo otpevaj”. Ja opet, hajde još jednom, ćale kaže…auh ala ti dobro ide. E onda se desio peti rođendan moje sestre Isidore, gde je pevao Mikica Gračanin, i onda smo Miloš, moj brat i ja pevali. Miloš je inače pevao bolje od mene. Ali, od tog trenutka sam ja postao njegov učenik, i evo do dan danas sam njegov učenik. “
Kako se kretao dalji muzički put?
” Već 2002 godine sam bio u Gimnaziji i bilo je takmičenje “Prvi glas Valjeva i ja sam osvojio prvo mesto na tom takmičenju. Tada se okupilo nas nekoliko mladih koji smo nastupali i išli smo po okolnim mestima i pevali smo celo proleće i leto. Ja sam u tom trenutku shvatio da će muzika biti moj put. Zapravo sam imao želju da moj put bude ili gluma ili muzika, jer sam u to vreme bio i u Dramskom studiju Gimnazije sa Ćišom Trifunovićem gde smo već radili neke predstave, ali je prevagnula muzika. Već u trećem razredu Gimnazije napisao sam prvu pesmu, zvala se “Sve već viđeno i preko moga kumića iz Beograda koji je već bio u muzičkim vodama sam došao do studija Zorana Radetića koji je tada bio član “Legendi” u kome je radila čuvena Aleksandra Milutinović koja i dan- danas piše hitove svima. Tada smo snimili pesmu sa kojom sam otišao na Zrenjaninski festival kao najmlađi učesnik, i ostalo je istorija. Naredne dve- tri godine sve se vrtelo oko muzike, trebalo je da učestvujem na nekim festivalima- Budva, Herceg Novi, ali ja sam bio vrlo mlad i neiskusan, vrlo neozbiljan i nezreo pa se od svega toga ništa nije desilo.”
Kada si krenuo put Beograda?
Posle Gimnazije, 2006. godine. Nisam hteo da upišem ni jedan drugi fakultet osim nečega što bi imalo veze sa muzikom i razmišljao sam da to bude obrada tona i zvuka. Ipak, mene kumić ubedi da upišem solo pevanje. Nižu muzičku školu upišem sa 20 godina (smeh) i krenem sa decom… da taktiram…U Josifu Marinkoviću u Krunskoj. Za nekoliko meseci završim dve godine muzičke škole. Ubrzano položim ispite i upišem Mokranjac- srednju školu, odsek solo pevanje kod Gordane Protić Kesić, koja je 90-tih godina bila prvakinja u Narodnom pozorištu. Super žena, laf… Ja dođem kod nje na čas koji je zakazan u osam sati sa sat kašnjenja, ona sedi pije treću kafu, puši cigaretu, ponudi meni cigaretu i kaže “ajd popuši, ne znam zašto kasniš, ali hajde da radimo”. Bilo je uvek “evo ga ludi Valjevac”, ali stvarno je bilo jako dobro.”
Da li si konkurisao za obradu tona i zvuka na fakultetu dramskih umetnosti?
“Ne, nisam. Bilo je to na FDU, bilo je i kod Karića sa godišnjom školarinom od 4.000 eu, što je u sadašnjim uslovima recimo 7.000 eu, dakle jako, jako skupo, roditelji to nisu mogli da finansiraju, ja nisam hteo uopšte da pokušavam, a da oni upadaju u dugove. Sticajem okolnosti preko Uroša Tomića sam upoznao Saleta Žarka, sada supruga naše Anđelke Simić, i ja sam u njegovom studiju proveo gotovo sedam godina učeći zanat i sve o produkciji, aranžmanima. Bukvalno nisam izlazio iz studija. Napravio sam jednogodišnju pauzu, boravio sam u Valjevu.”
Šta se desilo sa srednom Muzičkom školom, bio si u dobrim rukama?
Odustao sam, shvatio sam da to nije za mene. Studio i taj kreativni deo me odveo totalno u tu drugu stranu. Bio sam na Akademiji. Anđelka me odvela na Akademiju gde me je slušalo troje profesora- čuveni Kitanovski kod koga se spremao naš Marko Tomić, i svi troje su hteli da me prime kod njih na klasu ali je uslov bio jednogodišnje pripremanje. Ma kakvi….(smeh).”
Šta je prelomilo za dalju karijeru?
“Desio se prvo “X faktor” 2015.godine sticajem nekih okolnosti gde sam ja učestvovao i gde sam se nakon učešća sprijateljio sa Stipetom koji je na moju ponudu i predlog da snimimo duet pesme koju sam ja napisao 2011. godine “Sve je moje tvoje”. Trebalo je da se sa tom pesmom desi nešto ozbiljnije, ali se nije desilo. Onda sam rešio da tu negativnu energiju usmerim u nešto dobro. Već dugo sam se bavio aranžmanima i produkcijom sam- kod kuće, i rešio sam da napravim sopstveni studio. Nisam znao ni kako ću da napravim, ni gde ću, ni iz kojih sredstava, bilo je povuci- potegni. Nađem prostor u Takovskoj ulici za neku smešnu svotu novca. Ušao sam u prostor sa željom da ga obnovim i sve što uz to ide. Od 2015 do 2022. godine sam bio na toj adresi, za to vreme sam se dva puta plasirao na Beoviziju bez ikakvih urgencija. U tih sedam godina sam u studiju svašta radio, i za pozorište, i reklame, i primenjenu umetnost, i za televiziju džinglove. Shvatio sam da me inspiriše da radim svoju muziku, odnosno da pravim muziku, ne samo da je komponujem na gitari, nego da pravim komplet produkciju. Sada ima 30-tak pesama koje čekaju svetlost dana, bar tri albuma. Ima ih mnogo više, ali to su odabrane pesme koje bi trebalo da se pojave u javnosti u naredne dve- tri godine. Ja sam rešio i u dogovoru sa Magic rekordsom da na dva meseca objavljujemo neku pesmu da bi početkom sledeće godine objavili ostatak pesama. Recimo ako bude pet do kraja godine, da u februaru- martu bude još pet i da se sve to stavi na album.”
Kako iz ove perspektive gledaš na svoju pevačku karijeru?
Pevačka karijera je počela u Valjevu 2007. godine kada sam ja nastupao sam, pevao i svirao gitaru. Kasnije se to preselilo u Beograd, 2010- 2011. godine. Nekoliko godina sam napravio pauzu, više zbog studija. Mene je u stvari Korona i sva ta dešavanja vratila live-nastupu. Sve vreme sam bio u studiju, i tu sam se osećao bolje. Onda sam sa našim Darkom Jovanovićem koji svira u Lexinton bendu već sedam- osam godina krenuo da radim svirke preko leta. Tako sam se vratio i ljudima i tom javnom nastupu. To me je vratilo među pevače.”
Kako je došlo do ideje i realizacije pesme “Kome ljubav ostaje” ?
“Pesma je nastala pre tri godine u jednom danu. Nastala je bukvalno za nekoliko sati. Ja sam otišao kod jedne od moje dve najbolje drugarice, Natalije u Zbratimljene gradove i rekao joj da siđe da čuje. Rekao sam joj “samo snimaj” . Natalija plače, ja sviram gitaru i pevam. I od tog trenutka ništa nije promenjena. Kod mene je uvek ljubav, ili neka lična dešavanja ili neka emocija. U suštini 90% mojih pesama su moj život i neka dešavanja koja su obeležila neki moj trenutak. Ja nisam ni razmišljao kao mlad i kada su me bacali u muzičke vode da ću se baviti pisanjem pesama, nisam znao da to umem ni da to mogu. Ispostavilo se da neke pesme koje sam poslao Magicu pre skoro dve godine, nekih 10 pesama, da su im se sve svidele. Mene je Vlada iz Magica pozvao pre šest meseci i rekao “hoćeš li ti da snimaš onaj album”, a nismo se čuli godinu dana.”
Koliko pesama se sprema za album?
“Ovo je prvi zvanični singl, i prva zvanična za Magic records, ne računajući dve koje su bile na Beoviziji ( “Tražim te” i “Duša i telo”). Sledeća pesma koja će izaći je “Još te dišem”, trebalo bi da izađe 1.jula, potom treća početkom septembra, a onda bi trebalo da izađe duet sa nekim od naših poznatih. Razmišljam da li da to bude ženski ili muški vokal.”
Da li smatraš da si ispunio neka lična očekivanja?
“Nikada nisam imao očekivanja. Imao sam snove, ali snovi bez planova ostaju snovi. Te snove sam tek počeo da pretačem u stvarnost, u neko ostvarenje tih želja, da ne ostanu samo snovi. Meni je želja i potreba da to što radim podelim sa drugima. Dugo godina nisam imao u sebi tu žicu da to što radim podelim sa drugima. Dovoljno mi je bilo da su to slušali ljudi iz mog bliskog okruženja i bilo je dovoljno da mi kažu “što ti je ovo lepo”. Iako sam od 2005. godine ubacivan u tu mašinu nešto me je sve vreme držalo van toga, ne znam šta- stav ili neko uverenje, ali tek poslednjih nekoliko godina sam ja postao svestan neke svoje uloge, ukoliko je uopšte imam kao individua. Da to što radim može nekome da bude značajno i lepo, i neko da oseti nešto. Uvek te kao autora nešto prozivaju… pišeš tužnu muziku, tužan tekst, napiši nešto veselo… Citiraću Žuću Smiljanića koji kaže “bolje da pišem tužne pesme, a da budem srećan čovek nego da pišem srećne pesme, a da budem tužan”. Po nekim standardima ja sam neozbiljan, a sa druge strane pesma je srceparajuća. Ali čovek je satkan od emocija ceo dan- 24 sata. Šta god da se desi ti se budiš koliko toliko nasmejan što si se probudio. Novi dan je. Život je lep.”
Gde si više, u Beogradu ili u Valjevu?
“Ja sam non- stop na relaciji Beograd- Valjevo, više sam u Beogradu jer to posao više zahteva, svirke najviše. Iako neke manje stvari mogu i iz Valjeva da završim sve je vezano za Beograd. I sve što se dešava vezano za produkciju i za pesme je u Beogradu.”