Dule Lušin – svetski, a valjevski
Autor objektiva
26/04/2023
Poslednjih godina na muzičkoj sceni Srbije stidljivo se pojavio Dule Lušin – pevač iz našeg grada. Nije dugo vremena trebalo da bude prepoznat kao pevač izuzetnih vokalnih mogućnosti. Počeo je da gradi muzičku karijeru isključivo svojim glasom i veoma brzo postao popularan.
Posle više od 20 godina na Beogradskom proleću, prestižnom festivalu u Beogradu, pojavio se jedan Valjevac. Prethodno – Željko Joksimović. Ovoga puta bio je to Dule Lušin, a nastupio je sa pesmom “Prsti sudbine.” I više nego dovoljan razlog da ga konačno predstavimo našim čitaocima.
“Željko Joksimović je svojevremeno nastupio sa baladom Miloša Žuće Smiljanića, nakon toga bila je pauza od nekoliko godina kada ovaj festival nije održavan, obnovljen je prošle godine, i ja sam prvi Valjevac posle toliko vremena koji je tu nastupio“, rekao nam je Dule Lušin u razgovoru koji smo obavili u Klubu Abraš.
Kakvi su utisci?
Malo se sve sleglo, utisci su fenomenalni. Jedna mnogo ozbiljna organizacija, a ono što bih najviše pohvalio je revijalni orkestar RTS-a koji je zaista zvučao reprezentativno. I izneli su mnogo ozbiljan posao. Ljudi nisu ni svesni da treba uštimati 30 ljudi u orkestru, dirigovati njima, održavati probe – da nešto ne zaškripi. To je jako veliki posao, a na snimcima se čuje da je sve to bilo toliko dobro i tačno, tako da koristim i ovu priliku da se njima zahvalim, i dirigentu Ivanu Iliću i čitavoj ekipi iz orkestra. Lično sam prezadovoljan svojim nastupom jer već mesec i po imam virusni problem sa grlom i baš sam se plašio kako će to da izgleda. Bila je i doza odgovornosti, peva se uživo i sve to staje u neka četiri minuta, sve te probe, sav taj trud i prolazak u finale. Mora čovek da se malo brecne da li će to da ispadne kako treba, ali od onog trenutka kada sam uzeo mikrofon u ruke, sve je bilo pod mojom kontrolom i mislim da je sve ispalo besprekorno.
Hajde da te malo bolje predstavimo. Mladi u gradu znaju ko si, za one malo starije. Ko je Dule Lušin, i kako je došlo do toga da se bavi muzikom?
Dule Lušin je Dušan Jovanović, rođen 1. jula 1984. godine u Valjevu. Počeo sam da pevušim i da se družim sa harmonikom 1991. sa sedam godina, kada me je otac odveo na časove harmonike kod čuvenog Živote Pavlovića, a kasnije i njegovog sina Milana.
Zanimljiva je i priča koja je vezana za početke. Ja sam već u petoj godini imao harmoniku, onu malu rusku, koja se kupovala u Robnoj kući. I svaki dan sam svirao i pevušio. Pošto je moj otac zanatlija, auto-limar, popravljao je Životi Pavloviću automobil, onda je Života ušao u kuću, a ja sam svirao i pevao. Otac je rekao da ostavim harmoniku i da ne smetam, a Života Pavlović je insistirao da nastavim. Ne sećam se pesme koju sam sivrao i pevao, imao sam nepunih pet godina. Života Pavlović je rekao mom ocu: “Neću da ti ja sugerišem baš da svira harmoniku, ali ga daj na neki instrument. Ovo nije dečija dreka i nije šala.”
Kada sam napunio sedam godina krenuo sam na časove kod Živote, kasnije kod njegovog sina Milana, potom kod Ace Krnjevca koji se preselio iz Beograda u Mionicu. Zatim sam sa Mirčetom Rakićem, jednim divnim Valjevcem, fenomenalnim muzičarem, koga na žalost šira javnost ne zna. Dugo smo sarađivali, i faktički prošli privatno Osnovnu muzičku školu koju na žalost nisam upisao jer je već bilo kasno. Pevanje je uz sve to bila non-stop moja ljubav, a 2003. godine sam se lomio, jer sam počeo već kao gimnazijalac da nastupam.
I kako to biva, bude zanimljivo – dođeš u školu, meni roditelji nisu imali da daju džeparac – uvek sam imao više novca od svih, što malo ume i da ponese, pa mi se onda kosilo sa sportom (fudbalom).
Sećam se tada, Žika Janković, trener u FK Budućnost sretne me na trgu i kaže: “Znam šta radiš, poslušaj me – hajde šest meseci bez kafane i pevanja, da prođeš pripreme kako treba i ja ti garantujem da sledeće godine igraš, ne za Partizan i Zvezdu, ali za Vojvodinu ili OFK Beograd sigurno. Ja rešim da ga poslušam, ali Bog nije hteo tako, očigledno. Najpre sam slomio ruku, a onda imao tešku povredu noge u saobraćajnoj nesreći, i onda je ispalo definitivno da je muzika moj put.
I eto, od 2003. godine živim od muzike, usledili su nastupi, klubovi, u to vreme uglavnom Valjevo i okolina. Gradio sam ime vrlo prirodno i strpljivo i na pravi način. Svašta sam prošao, bilo je tu i muke i svega drugoga.
Kada sam 2011. godine snimio prvu pesmu “Ne volim svetla Beograda” pa do danas sarađivao sam sa mnogim kompozitorima i tekstopiscima – Branislavom Samardžićem sa kojim i danas imam fenomenalan odnos i smatram da je to jedan od najboljih ljudi u svetu prljavštine koju estrada nosi sa sobom. Potom sa Endžijem Mavrićem, Peđom Medenicom, sa svima sam ostao u dobrim odnosima. Imao sam i velikih finansiskih kriza, mnogo ulaganja. Ljudi koji se ne bave time i ne znaju koliko to košta i šta to nosi sa sobom, koliko košta snimiti pesmu i spot i sve to propratiti marketinški, posebno na početku kada vas niko ne zna. Svi vas gledaju kao ovcu za šišanje. Bitno je samo da vam uzmu novac, a šta će biti posle njima nije bitno.
Sve si to ipak preživeo i napravio ime za poštovanje?
Hvala na tim rečima i hvala Bogu, mislim da je ključ svega bila saradnja sa Goranom Kovačićem, po meni jednim od najvećih tekstopisaca i kompozitora pop muzike. Mi smo 2017. godine snimali “Litar tuge” u studiju Taš, i mogu da kažem da se od te pesme sve okrenulo u moju korist. Pesma je postala veliki radiski hit, i dan danas je. Nastavili smo saradnju i 2019. godine uz pesmu “Za ime Boga”. Mahir Salihodžić je u Sarajevu uradio jedan fenomenalan aranžman na koji sam jako ponosan. Mahir je inače prvi čovek u konstalaciji i benda i aranžmana i svega što se tiče Dina Merlina. Sa tom pesmom sam došao do finala Mak-a. Šlag na sve to je 31. decembar 2021. godine kada sam od Borisa Bizetića dobio prava za pesmu Mikija Jevremovića “Kad bi znao da je sama” i mislim da smo oživeli jednu prelepu pesmu koju je Miki otpevao 1973. godine na Beogradskom proleću i uzeo prvu nagradu. Evo, posle 50 godina neki novi klinci ponovo pevaju tu pesmu.”
Odakle ideja za “oživljavanjem” te pesme?
Ja sam veliki fan Mikijevih pesama, ne samo lokal patriotski. Prosto obožavam tu muziku i to vreme. Žao mi je što se nisam rodio u tom vremenu, i žao mi je što Mikija nisam upoznao. Ali, sada se družim sa njegovom ćerkom, sa njegovim bratancima, sa njegovim bratom Zoranom koji mi je bio podrška u bek stejdžu na Beogradskom proleću. Svakako sam hteo neku pesmu da snimim, pa sam birao i sa mojim drugom Željkom Vasićem i velikim muzičkim maestrom došao do toga da između tri Mikijeve pesme izbor padne baš na nju. Željko je smatrao, pošto je on radio aranžman, da može uneti novu energiju u tu pesmu najpre. I pogodili smo 100%.
Šta Dule Lušin voli da peve kod kuće uz jutarnje buđenje?
Ja pevam sve vreme, to je tačno. Da li je to dok se tuširam, da li je to u krevetu… Imam različite faze, jer muziku delim na dobru i lošu, i smatram da se samo tako može deliti. Najviše volim onako za sebe u tim mirnim uslovima Balaševića. Njegova svaka pesma je film. Nešto sam baš u tom fazonu u poslednje vreme.
Na kom se veselju pevač Haris Džinović zapitao: Ko je ovaj mali što peva?
To je bilo 2015. godine. Desila se jedna privatna proslava u Beogradu, i bio sam promukao jer sam pevao i prethodnu noć. Dobijam informaciju da će prvi gosti biti Zdravko Čolić i Haris Džinović. Ja stvarno nisam tremaroš, svestan sam svojih kvaliteta, znam gde sam i nisam opterećen uopšte ko će biti na veselju. Ali, kada su mi rekli za njih dvojicu, mora čovek da se malo zamisli, jer su to ipak velika imena stare Jugoslavije i vrsni pevači.
Meni je bilo krivo što sam onako “načet” sa grlom. Međutim, otvorilo se to malo uz dobro vino i energiju. Čola se nije pojavio, ali jeste Haris. I onda prijatelj koji je pravio proslavu kaže – hajde malo da krenemo sa muzikom. Ja otpevam jednu pesmu, pa drugu, čujem Harisa, jer je bila mala sala za 40 ljudi, a u njoj tek pola gostiju, kako kaže: “Je l’ more, koji ti je ovaj?” Prijatelj odgovori iz Valjeva, a Haris me pita: “Je li mali, odakle si”? Iz Valjeva sam, odgovorio sam. “Au kakvu gušu imaš, nisi ti iz Valjeva, ne možeš biti iz Valjeva, a pjevati tako. Imaš li ti neke korene u Bosni”? Ma nemam stvarno odgovorio sam. “Ma provjeri ti to dobro” nastavio je on. Bilo je krajnje zanimljivo, nedavno smo se ponovo sreli i Haris mi baš imponuje. Uvek ima komplimente i savete na moje pevanje. Poslednji put bilo je i nekih kritika, koje nisu išta loše, ali eto to je ono šta bih mogao da dodam, a šta da promenim.”
Koja je tvoja omiljena pesma i šta najviše voliš da pevaš?
Moja omiljena pesma je “Da sam ja netko” od Indeksa. Inače volim da pevam baš širok dijapazon pesama. Najviše pop 60-tih, 70-tih i 80-tih godina. Miki, Kemal, Čola, Arsen… Kao gimnazijalac sam se “ložio” na Bijelo dugme, Parni Valjak, Crvenu jabuku… Zanimljivo je i da pored pop muzike volim da pevam i slušam sevdah. Pored pomenute pesme Indeksa u omiljene pesme bih svrstao i “Kraj tanana šadrvana”, pesmu koja je nastala prevođenjem nemačke pesme Azra, koju je napisao Hajnrih Hajne, a koju je na srpski jezik preveo daleke 1923. godine Aleksa Santig.
Šta i kako dalje?
Dalji planovi su da prvo ekranizujem ovu pesmu sa festivala. Studiski snimak je takođe gotov. Uradićemo spot. Za potrebe spota idemo u Barselonu, samo treba termin da odredimo, i onda će ta pesma u etar. Bože zdravlja kako treba. Plan je da se ta pesma do leta pusti u etar. Evo već su krenuli mejlovi sa brojnih radio stanica sa molbom da se pošalje pesma za emitovanje, ali ja imam dogovor sa gospodom Krdžić, vlasnicima Hit radija i Jat radija da uvek njima dajem ekskluzivu, tako da će oni prvi pustiti ovu pesmu u etar.
Na jesen sledi duet sa Željkom Vasićem, jedna fenomenalna pesma koju je pisao moj prijatelj, brat, Vuk Matić koji svira gitaru u mom bendu. Vuk Matić je inače i kompozitor, aranžer, tekstopisac, muzičar, a povrh svega prvak beogradske opere. Ja sam u svom bendu okružen samim biserima. Pored Vuka, tu je i Uroš Ranković, Valjevac, vrhunski klavirista, koji je pet godina svirao sa Željkom Joksimovićem, sada povremeno svira i sa Jelenom Tomašević.
Da ne zaboravim, za Beogradsko proleće imao sam veliku podršku, jer sam očigledno stvorio veliku publiku koja voli to što radim. Nisam imao utisak da je to baš tako i koristim i ovu priliku da se zahvalim svima.
Eto, i naš Valjevac Marko Mijatović koji radi sa Sergejom (Ćetkovićem pr.a.) mi je zvanično poželeo sreću, Željko Vasić je to isto uradio, glumac Bane Tomašević, Nikola Vujović… Baš sam imao podršku. Da se razumemo, ne izdvajam sada te ljude zato što su oni VIP ličnosti, nego želim da se zna jer je velika razlika kada umetnici nešto podrže, a znamo da pravi umetnici neće da podrže nešto reda radi, već prepoznaju vrednost.
Za kraj, bio si učesnik koncerata u organizaciji Centra za negovanje tradicionalne kulture “Abrašević”. Bila su četiri raznolika koncerta za manje od dva meseca. Koncert u čast Mikija Jevremovića ubedljivo je bio najposećeniji. Ti si bio uz Žuću Smiljanića glavni šraf u toj “mašini”. Šta dalje?
“Mislim da smo napravili jednu mnogo lepu stvar, i naravno da se ne treba na tome zaustaviti. Ja se ne bavim time, Žuća je tu, ali sam uvek za te stvari. Žuća je dao sjajan predlog za “Kulturno valjevsko leto”, gde bi bilo pet – šest koncerata na različitim lokacijama u gradu. Da svi naši sugrađani na leto mogu da uživaju u muzici besplatno. Izvođači bi bili valjevski muzičari, afirmisani ili ne – nema veze, i bilo bi za svakog po nešto. Jedno veče bi svirali starogradsku muziku, jedno veče mladi rokeri, koliko sam razumeo to bi zatvorio Jova Maljoković jazz koncertom. To je sjajna stvar da vi stavite binu u Kolubaru 2 gde nikada nije bila, da komšinice sede na balkonu ili sa prozora pijuckaju šta hoće i imaju besplatan koncert.
Mi smo dokazali ovim koncertom za Mikija Jevremovića da sa entuzijazmom i željom može da se, i sa malo novca, napravi nešto lepo i kvalitetno. Tražila se karta više i da smo imali dve sale, obe bi bile popunjene. Iako su pričali da su partijski podeljene karte reći ću da to nije istina. Nikada nisam bio član ni jedne stranke, niti ću biti. Još u gimnaziji razredna nas je naučila da budemo opozicija svakoj vlasti, i bilo mi je krivo da je neko toliki trud i rad oko ovog koncerta nipodaštavao na taj način. Ako su neki ljudi očekivali da učesnici ovoga koncerta koji su besplatno učestvovali, išli na probe i bili deo organizacije, neće podeliti deo karata svojim prijeteljima, e onda su se prevarili. Samo to je problem. Mislim da treba razmišljati u smeru da sledeće godine budu dva koncerta i različitog koncepta.To bi bio veliki trud, ali imamo mi energije za to,” – zaključuje.
Dule Lušin koga poznajem, gotovo od početaka karijere, za sve ove godine, mogu slobodno reći, isti je momak kao i pre 20 godina. Nikada nije bio “letač”, čvrsto stoji na zemlji svestan svojih vrednosti i kvaliteta. Valjevsko dete koje svom gradu, kao i svi uspešni, daje više nego što je dobio od istog. Ali, njemu to ne smeta. Pesmom nosi Valjevo u srcu, penjući se na lestvici popularnosti polako, baš kao što su to uradili i neki pre njega. Neću ih pominjati, svi ih znamo. A Dulu želimo karijeru vrednu njegovih dečačkih snova. Već je u vozu koji vodi ka zvezdama.