- Home
- Vesti
- Vesti iz Valjeva
- VAPAJ ZA SIGURNIM ŠKOLAMA
VAPAJ ZA SIGURNIM ŠKOLAMA
Autor objektiva
01/12/2022
U većini osnovnih i srednjih škola u Valjevu danas nije održavana nastava. Učitelji, nastavnici i profesori iz valjevskih škola, bez obzira na sindikalnu pripadnost, su se ujedinili u hitnom zahtevu – nulta tolerancija na nasilnike. Zahtevu su se priključili i nastavnici i profesori iz osnovnih škola i srednje “17. septembar” iz Lajkovca.
Koji minut nakon 11 časova kolone iz skoro svih valjevskih škola su se kretale prema Gradskom trgu gde se okupilo par stotina učitelja, nastavnika i profesora. Tokom mirne šetnje Karađorđevom ulicom, do sedišta Školske uprave Kolubarskog i Mačvanskog okruga, priključile su im se kolege iz Mionice. Znatan broj kolektiva osnovnih škola na seoskom području skratio je časove ili potpuno obustavio nastavu ukazujući na neophodnost rešavanja pitanja nasilja.
Prema rečima Vesne Andrić, predsednice Foruma osnovnih i srednjih škola Valjeva, u okviru Unije sindikata prosvetnih radnika, današnji zahtev je iznalaženje modela dobijanja statusa službenog lica za prosvtne radnike u slučaju da dožive nasilje od strane učenika ili roditelja, kao i nulta tolerancija na vršnjačko nasilje koje je, na žalost, sve učestalije i surovije.
Učitelje, nastavnike i profesore koji su učestvovali na protestu pitali smo da li su doživeli neki vid nasilja, i zapanjujuće je koliko je pozitivnih odgovora.
Profesorka grupe mašinskih predmeta, Dušanka Radosavljević, ispričala je lično iskustvo:
“Ja sam imala nemilo iskustvo sa roditeljem koji je došao da opravda neke časove. Bila sam sama sa njim u kabinetu i pokazivala mu ocene u elektronskom dnevniku. Pošto je učenik ponovac, on mi je tada pripretio, doslovce rekao da ja penziju neću dočekati ako njegov sin ne pređe iz drugog u treći razred. Nisam osoba koja se plaši, izašla sam i razglasila po školi. Bilo je tu i roditelja ispred kabineta i dece. Otišla sam kod pomoćnika direktora. Završili smo na sudu. Dobio je zabranu prilaska,” staloženo priča profesorka i dodaje:
“Najveći problem je što roditelji ne rade sa decom, niti posvećuju pažnju deci. Oni misle da, ako su ih poslali u školu, da su sa tim završili sve.
Njima su dozvoljeni telefoni na časovima, a to je najveće zlo da oni snimaju, prenose… On-line nastava je toliko decu uništila što se tiče radnih navika i veoma ih je teško ponovo vratiti. Sećate se da je bivalo problema da su roditelji kukali što je onlajn nastava jer ne znaju šta će sa decom.
Posle toga je ispalo da smo mi “dnevni boravak” za decu, da roditelji znaju da su deca u školi i ništa više. To nije svrha obrazovnog sistema koji treba da ima daleko širu primenu nego što to roditelji zamišljaju i misle da mogu da menjaju direktore, da menjaju razredne starešine, da imaju upliv u ocene. Oni bi da bude po njihovim željama, a ne onako kako treba. Kriterijum je izgubljen, nema ga apsolutno nigde i deca nam imaju sve manje znanja, tako da će ova zemlja biti u velikom problemu za godinu – dve…
Degradirana je profesija i porodica, kao porodica, više ne postoji“, zaključuje profesorka Dušanka.
Profesor grupe elektro predmeta u srednjoj školi u Lajkovcu se priseća da je, pre desetak godina, na njega nasrnuo učenik.
“Desilo se jer učenik, maturant, nije bio zadovoljan ocenom i počeo je da se buni. Ja sam rekao: “Izlazi napolje”, on je krenuo, pa se vratio sa mnom da se obračuna, ali na tome je ostalo. To je moje jedino negativno iskustvo. Ali, bilo je da su kolege imale da odstrane učenika sa časa, ali da oni nisu hteli da izađu. A sada je zakon da smete da izbacite učenika, ali morate da nađete ko će njega da čuva“, kaže profesor da uglavnom razgovorom sa učenikom uspeva da reši probleme, da se ne ponovi, ali da su pojedine kolege imale đaka koji su često pravili probleme i da je često, u takvim slučajevima, roditelji bivaju na strani dece.
“Dopao mi se ovaj predlog da ocena jedan iz vladanja onemogući da pređe u sledeći razred. To je, za početak, ogroman korak.”
Diplomirani inženjer mašinstva sa Vojno – tehničkog fakulteta, profesor Željko Gavrić, kaže da su različita pitanja odnosa pojedinih roditelja prema profesorima zbog različitih pritisaka. Međutim, sada, u pojedinim slučajevima, međusobno ponašanje učenika uopšte nije bezazleno, već je reč o vršnjačkom nasilju. Problemi su izraženi u međusobnoj komunikaciji dece, ali su u školi uspeli znatno da smanje neželjeno ponašanje.
“Kod nas ima sporadičnih slučajeva, mnogo ređe nego što je bivalo. Sada neki red postoji. Rešavali smo disciplinskim postupcima, pa je nekoliko učenika i napustilo školu, oni su se ispisali.
Ovaj skup je i zbog toga – najveći problem je, kada se započne disciplinski postupak, za tih 15 dana učenik može da se ispiše. E to treba ukinuti, tu mogućnost ispisivanja jer drugačiju težinu ima kada je izbačen.”
Inače, prema važećem Zakonu moguće je sankcionisati i ponašanje roditelja, samo zakonske akte treba primenjivati.
Profesor fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi u Mionici, Dragan Mitrović ukazuje da uočava probleme u međusobnom odnosu dece. Dolazi do nemilih scena, posebno kada su razdvojeni u ekipe, ili se takmiče odeljenja:
“Nije bilo u meri nasilja, nije preterano, više dečje “čarke”, ali znaju da budu surove. Sporečkaju se, svi bi da ostvare neku prevlast. Ali, više je reč o nekom tradicionalnom ponašanju. Smire se kad im objasnite smisao sporta.”
Profesorka srpskog jezika i književnosti, Aleksandra Gavrić, revoltirana celokupnim stanjem, s prizvukom tuge, kaže:
“Pošto nas mnogo napadaju, pominju raspust od tri meseca i slično, ako je to toliko lep posao – dabogda im deca bila prosvetni radnici. Porede naše plate sa zaradama fizičkih radnika. Pa nisam učila fakultet da bih bila fizički radnik.
Zašto pametna deca neće da upišu ni jedan fakultet kako bi radila u prosveti?
Kada uđete u učionicu u kojoj su deca koja hoće da rade, tada nema lepšeg posla od prosvete. Ali, problem je nezainteresovanost kod đaka. Često se desi da ih pitam koju bi knjigu da pročitaju, oni nemaju ideju. I kada se dogovorimo, njih nekoliko stvarno pročita, koji redovno čitaju i lektiru“, kaže profesorka srpskog i dodaje:
“Imati svoje đake, biti na času – to je nešto najlepše. Ali, njihovi zakoni, uvek će ti naći neki administrativni propust: nisi upisao čas, nisi održao dodatnu, nisi objavio pitanja na sajtu… Suština je potpuno izgubljena, sve je – forma.”
Profesorka likovne kulture, Ksenija Mutić predaje u četiri osnovne škole i srednjoj školi u Lajkovcu. Kaže da ima sreće jer deca uglavnom vole predmet koji predaje, ali i da ima sreće jer deca u školama na selu neguju tradicionalno poštovanje prema nastavnicima. Napominje da nije imala neprijatno iskustvo, ali podržava skup jer je nasilje u školama sve učestalije, čuje za različite slučajeve.
“Čini mi se da nema nade, da se to sistemski urušava. Izgubilo se poštovanje, prema nastavnicima i profesorima, u društvu jer ne može škola da bude van društva. Škola vam je samo ogledalo društva.”
Činjenica je da je vršnjačkog nasilja uvek bilo, ali to sada, u pojedinim, i to sve učestalijim slučajevima, nisu bezazlene dečje šale.
Pitanje je – kakvi su postali prihvatljivi društveni normativi?
Na konto zloupotrebe savremenih sredstava komunikacije i virtuelnih mreža, stiče se utisak da kulminira promocija nasilja i nasilnika. Zbog toga je među predlozima za rešavanje problema nasilja – zabrana upotrebe mobilnih telefona za učenike. Ali, da li bi to smanjilo neželjene slučajeve, ili samo uskratilo nasilnike da svoja (ne)dela snime i objave?
I koliko bi, zbog ovakve mere, trpeli primereni učenici kojima sredstva savremenih tehnologija služe kao dopuna u obrazovne svrhe? U krajnjoj liniji, zbog čega bi, dobra i vaspitana deca primerenog ponašanja, bila uskraćena za komunikaciju sa svojim dragim osobama, tokom pauza u nastavi?