- Home
- Vesti
- Vesti iz Valjeva
- Branku Anđiću uručena nagrada “Ljubomir P. Nenadović” za najbolju knjigu putopisa (video)
Branku Anđiću uručena nagrada “Ljubomir P. Nenadović” za najbolju knjigu putopisa (video)
Autor objektiva
22/09/2023
Za najbolje putopisno ostvarenje na srpskom jeziku u sezoni 2022/2023. godine, proglašena je knjiga „Na mapi utopije“, književnika Branka Anđića, kome je u Brankovini uručena nagrada „Ljubomir P. Nenadović“.
O izboru dobitnika odlučivao je žiri u sastavu profesor dr Radivoje Mikić, Vladimir Šekularac, savetnik za bibliotečku delatnost i profesor dr Mihailo Pantić, koji je na desetom uručenju u Brankovini naglasio da su nagradom za najbolji putopisni roman ovenčani značajni savremenici srpske književne scene.
„Između dve dodele, još izrazitije se uočavala korenska promena tog značaja, našom književnom tradicijom uspostavljenog žanra, za koji se i često i sasvim nepromišljeno čuje da je zapostavljen ili u opadanju. A ni jedno ni drugo nije tačno. Neke od najlepših, a ujedno i putopisnih dela srpske književnosti, počev od Dositeja Obradovića i upravo od Ljubomira Nenadovića, napisali su naši klasični pisci redom: Simo Matavulj, Jovan Dučić, Isidora Sekulić, Mihailo Petrović Alas, Miloš Crnjanski”, navodi prof. dr Pantić, i o stvaralaštvu ovogodišnjeg slaodobitnika, Branka Anđića, naznačava:
“Pun divljenja za Anđićevu žeđ za putovanjem, rekao bih kako je njegova knjiga Na mapi utopije zapravo knjiga o ‘putovanju po sebi’, što je čini upravo putopisom naročite, prethodno opisane vrste, i zbog čega ona i biva nagrađena nagradom imena Ljubomira P. Nenadovića, sina Protinog čiji je dnevnik, takođe, u znatnoj meri putopis”, rezimira prof. dr dr Mihailo Pantić.
Branko Anđić laureat 10. nagrade za putopis “Ljubomir P. Nenadović” – pročitajte OVDE
Direktorka Matične biblioteke “Ljubomir Nenadović” u Valjevu, Violeta Milošević, uručila je nagradu ovogodišnjem laureatu, Branku Anđiću. Prisetivši se perioda dok je pisao nagrađeni putopis “Na mapi utopije”, Anđić, pored ostalog, kaže:
“Nisam bio svestan da će to biti i svedočanstvo o mojim utopijama, utopijama subjektivnog posmatrača. Traganje za bilo kakvom utopijom, kao i pokušaj da se ona izgradi, bilo u bučnom velegradu ili „daleko od razuzdane gomile“, uvek je potvrđivanje prava čoveka na novi početak, potraga za sigurnom kućom.”
Potom je besedu bazirao na dragocenom opusu Ljubomira Nenadovića: “Više od pola života proveo sam daleko od sopstvenog jezika; da ga ne bih zaboravio, banalizovao, osiromašio, čuvao sam Nenadovićeva Pisma iz Italije na dohvat ruke i povremeno ih nasumično otvarao da bih pročitao nekoliko redova ili stranica na savršenom, kristalno jasnom, lepršavom, neposrednom srpskom jeziku, koji me je prožimao kao krepko, dobro odležano vino. Njegov jezik postao je moja sigurna kuća, godinama pre no što je njegovo ime povezano sa mojim, priznanjem koje danas primam.
Na kraju, mada nikako najmanje važno – knjiga „Na mapi utopije“ ne bi bila napisana, kao što ja danas ne bih stajao ovde pred vama, da nije bilo moje uzdanice, muze i najsurovijeg kritičara, supruge Ljiljane. Ona me je podstakla da je napišem i nadam se da nas u ovom trenutku odnekud posmatra, gde god bila.“
U organizaciji Matične biblioteke “Ljubomir Nenadović” iz Valjeva, prisutne na manifestaciji “Ljubini dani” pozdravio je Nenad Patijarević, član Gadskog veća zadužen za kulturu.
Svečanost uručenja nagrade za putopis u Brankovini 2021.- pročitajte OVDE
Program je održan u Brankovini, u porti Crkve Svtih Arhanđela zadužbini porodice Nenadović. Svečanost uručenja nagrade za najbolje putopisno delo svojim nastupom su uveličali članovi valjevske grupe Poliptih. Voditelj programa bila je Radmila Novaković.
Biografija slavodobitnika Branka Anđića
Neostvareni klavirista, osrednji teniser, džez meloman i vlasnik mnogih nekorisnih stvari, dorćolski Beograđanin Branko Anđić gotovo čitav život živi višestrukim životom književnika i novinara, prevodioca i evrobirokrate.
Napisao je popriličan broj priča i romana, od kojih se usudio da objavi romane Veličina sveta, Teški metal, pripovedačke knjiga Posle svirke, Lavica liže rane, Kao iz kabla, Ovo je istinita priča, Playback i Veliko spremanje, i esejističko-proznu knjigu Dnevnik međuvremena 2000–2020. Osim u Srbiji i Jugoslaviji, njegove pripovetke objavljivane su u prevodu u Rusiji, Argentini, Bugarskoj, SAD, Kolumbiji.
Posle prvog izdanja Veličine sveta Vlada Republike Srbije mu je dodelila nagradu „Miloš Crnjanski“ (2011). Od ovog drugog, donekle izmenjenog izdanja – očekuje čitaoce. Knjiga Veliko spremanje bila je finalist za „Andrićevu nagradu“ 2018. i u najužem izboru za još nekoliko, ali nije dobila nijednu, verovatno zbog ružnih korica. Voli da radi više stvari istovremeno, zbog čega se sebi često podsmeva; tako je napisao i scenario za argentinski igrani film Fuga de Cerebros (Odliv mozgova), svog prijatelja, reditelja Fernanda Muse; oduvek čita i piše više knjiga odjednom, što stvara ili smiruje njegovu umerenu neurotičnost. Od toga najviše koristi imaju čitaoci do kojih su dospeli njegovi prevodi mnogih najuglednijih latinskoameričkih autora, poput H. L. Borhesa, M. Vargasa Ljose, K. Fuentesa, H. Donosa, G.
Kabrere Infantea, G. Martinesa, S. Šveblin i drugih.
U mladim godinama diplomirao je Opštu književnost s teorijom na filološkom fakultetu u svom rodnom gradu, završio postdiplomske studije na istom odseku i posvetio se proučavanju hispanoameričke proze. Iz želje da i njegovi zemljaci uživaju u njoj, sastavio je i delimično preveo (sa suprugom Ljiljanom Popović-Anđić) prvu jugoslovensku Antologiju savremene hispanoameričke pripovetke, izbor omladinskih pripovedaka tog kontinenta, Treća obala reke,
Antologiju argentinske priče – Borhesova deca – i jedan izbor hirovitih priča Otkačene priče Latinska Amerike, koja je, na njegovo iznenađenje, bila rado i masovno čitana.
Odlomak iz knjige “Na mapi utopije”
Zapisi koji slede imaju za cilj da isprave tu nepravdu uvreženog uverenja da se dobar građanski život nužno drži podalje od pustolovine. Da je dovoljno maštati pod bezbednim okriljem dnevne
sobe, uz pićence i prijatnu muziku. Kad čovek zaista mnogo i daleko putuje, ne mora da izmišlja, ali hteo – ne hteo, mora da razmišlja. Da je mogao, moj otac bi pristao na takvu pogodbu. Imam problem s erudicijom. Pod tim mislim na sve ono što obično sadrži jedna poštena, opisna knjiga i što autor ističe poput zastave kao opravdanje njenog postojanja: faktografija kojom se podupire navodna objektivnost. Pozivanje na literaturu. Tumačenje studioznog pristupa. Dokazivanje da je onaj koji ovde drugima nešto priča o krajevima i ljudima koje je upoznao stvarno potkovan u toj temi. Dakle, pozvan i merodavan da napiše knjigu koju drugi čitaju. Drugim rečima, većina
takozvanih dokumentarnih knjiga – a pravi putopisi uglavnom nastoje da među njih budu svrstani – nastoji da dokaže, pre svega, da postoji objektivni razlog da se veruje njihovim autorima, piscima istinitih knjiga. Nešto skromniji cilj bio bi ubeđivanje potencijalnih čitalaca da postoji objektivni razlog da barem saslušaju/pročitaju pisca. Kao da objektivnost ne umire onog časa kad se pisac lati divita i hartije (nekad) ili tastature računara (sada)! Ja se svih tih pretenzija unapred odričem i priznajem da su mi putovanja oduvek bila dobar izgovor i još bolji podstrek da pustim u pogon mehanizam slobodnih asocijacija, za koje čovek danas ima vremena samo kad ga voz, avion,autobus, automobil, lađa prinudno sprečavaju da radi bilo šta drugo. Ako nema laptop, tablet, smartfon i druge današnje igračke. Ubeđen sam, takođe, da je dokolica odličan katalizator
kreativnog mišljenja i ako očekujem da neko čita ove zapise podstaknute tumaranjem po tri Amerike, 14 Na mapi utopije onda, pre svega, pomišljam na ljude koji još nisu proterali dokolicu iz svojih života. Koji ne misle da je dokolica isto što i gubitak vremena. Kad se ušunjao u voz za Bugojno, moj otac nije znao baš ništa o Kongu. Ali za tih sat i kusur, dok ga nisu pronašli i pokupili njegovi roditelji, pre svih moj deda, taj Kongo iz njegove mašte bio je mnogo tajanstveniji,
zamamniji i uzbudljiviji nego bilo koja bedekerska predstava. Reći ćete – takođe nestvarniji. Neistinitiji. Ali, dodajem ja, daleko podsticajniji od onog stvarnog. Predstava o banjalučko-belgijskom Kongu stvorena u glavi moga oca pomogla mu je da decenijama potom sačuva svoj lični otklon od banalnog viđenja sveta, koji je, naročito za njegovu ratom ometenu generaciju, umeo da
bude i te kako banalan. Sredinom dvadesetog veka kod nas se uveliko nije maštalo o Kongu džungle i dijamanata, nego o zajedničkom stanu, o šuškavcima iz Italije, o prvomajskim paradama i
servisnim stanicama na tek izgrađenim putevima prvog reda. U to doba ni moj otac sigurno više nije mislio na Kongo – ni na svoj, ni na onaj pravi – ali bio je osposobljen da u nekim mestima, događajima, situacijama, prepozna upaljače mašte i refleksivnosti, probuđene asocijacije kafanskog filozofa, estetskog uzbuđenja, svih utisaka što čine sastojke bezazlene lične mitomanije. Uprkos njenoj naivnosti, duboko sam ubeđen da nam ona pomaže da budemo malčice mudriji i da bolje razumemo šta se oko nas zaista dešava – objektivan svet. Bez te mitomanije verujem da objektivno postaje sinonim za dosadno, nekreativno, učmalo. Stoga je logično očekivati da ovo što sledi ne
bude nikako opisna putopisna knjiga. Da se, dakle, razumemo: ovo nije bedekerski priručnik, niti jedna od onih sveščica koje – oslanjajući se na Vikipediju – pomažu da, za cenu jedne knjige, Umesto putopisa 15 napravite veliki put. Za bilo šta od toga trebalo bi nagomilati suviše podataka o tome gde, šta, i kako, što mene, kao njenog autora i prvog čitaoca, ni najmanje ne zanima. Uz internet i sve CD-romove i onlajn enciklopedije, kako bi nešto tako izlišno moglo zanimati ostale čitaoce? U poređenju s Guglom, ja sam, kao autor, samo tek jedva vidljivi patuljak, izgubljen u prostranstvu svemira. Ovi zapisi nisu, takođe, ni katalog opštih mesta turističkih atlasa Južne, Srednje i Severne Amerike, hemisfere koju sam prilično proputovao: od mene nećete saznati baš ništa o piramidama Maja, o arhitekturi Maču Pikčua, o karnevalu u Riju, niti o bilo čemu što se povezuje s kolektivnom čežnjom evropskog hodočasnika po najpopularnijim toponimima sveameričke egzotike. Prepuštam to akcionim filmovima klase B i romantičnim komedijama svih vremena. Blame it on Rio! Za mene je ova knjiga, pre svega, način da ne zaboravim o čemu sam
razmišljao na nekim mestima koja su za mene jedinstvena, bez obzira na to da li su globalno poznata ili ne; u izvesnim trenucima, ili u časovima kad vreme i mesta naprave neki nesvakidašnji koktel koji onemogućuje nerazmišljanje. Te beleške su medaljoni utisaka i asocijacija za koje čovek u normalnim okolnostima obično nema vremena ili hrabrosti, a često ni strpljenja da ih privede kraju. Neobavezne priče istisnute kao iz tube iz njihovog prirodnog okruženja i stavljene tamo gde ih bolje raspoznajem. Ne stidim se, dakle, svoje hirovitosti i pristrasnosti. Ovo je mapa moje utopije. Da bih sročio započeto, mnogo mi je pomogla činjenica da je Amerika, naročito Latinska, veliki, jeretički hibrid. To je jedna entropija koja funkcioniše po nekom sopstvenom nahođenju, daleko bogatija od oveštalih dihotomija u okviru kojih je „objektivno“ sagledavana: civilizacija – varvarstvo, 16 Na mapi utopije Indijanci – konkistadori, demokrate – diktatori, istorija – utopija, imperijalizam – revolucija. Ako je kontinent hibrid, onda je Argentina, kroz prizmu čije prestonice
često prelamam pogled na Latinsku Ameriku, njena najprotivrečnija zemlja, hibrid na kub; ono trostruko ogledalo Evrope, Amerike i Utopije: varljivo, verolomno i mnogoliko kao i moje sasvim lično iskustvo, prerušeno ovom knjigom. Otkad je „otkrivena“, nema ko se nije iseljavao u američku hemisferu; prvo, dakako, sumnjivi pustolovi u potrazi za nekim svojim eldoradom, osvajači željni slave i bogatstva, svi oni kojima je bilo dovoljno da budu veoma daleko od Starog
sveta, gde im baš nije išlo. Potom manje ambiciozni, ali s većom nadom: gladni Irci, Dalmatinci, Sirijci, Jermeni, Sicilijanci, Poljaci i ko sve ne, ubeđeni da se može podvući crta i početi novi život od nule: pioniri i kolonizatori. Svaki novi rat takođe je punio Ameriku kako beguncima, tako i iseljenicima; i, naravno, sivom masom – stručnjacima i umnim ljudima svih boja i veroispovesti koji su tražili svoju sigurnu kuću u Novom svetu neograničenih mogućnosti.
U Brankovini svečano uručena nagrada “LJubomir P. Nenadović” 2022. – pročitajte OVDE
Fotografije i video Anja Krunić Objektiva.rs