05/12/2022
Najnovije vesti
Stop-nasilju-nad-zenama-25-11-2022.jpg 25. novembar Medjunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama UN svet Valjevo Objektiva.rs

“SAMO MI JE FALILA EMOTIVNA PODRŠKA”

Autor 25/11/2022

Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama je 25. novembar. Da li je to samo još jedan datum, ili je hitno potrebno mnogo više rada na stvaranju svesti o neophodnosti poštovanja ravnopravnosti među polovima?

Godinama su žene trpele i fizičko i psihičko iživljavanje, često ćutale da preživljavaju silovanja od onih koji bi trebali da su im podrška. Ne može se znati kada i gde nasilničko ponašanje može biti ispoljeno, pa i sada, od pojedinih žena, čujemo: “Neka je, i ja sam trpela…” Jednostavno je, to ne može biti prihvatljiv stav.

Zbog svega, neophodno je ozbiljno shvatiti definiciju da je porodica osnovna ćelija društva. Porodicu treba doživljavati kao nežnu cvetnicu koja mora imati potrebnu negu i pažnju da bi uzvratila lepotom mirisnih cvetova. Ali, šta se, i pod velom tradicije, sve dešava?

O tvrdokornoj ukorenjenosti takvog nasilničkog ponašanja pojedinaca, svedoči i starinska izreka: “U selu med, u kući – jed.”

Naša sagovornica je prihvatila da izdvoji jedan dan i dođe u Valjevo. Naznačava da, kada joj se ukaže prilika rado dođe jer su joj jedino ovde istinski pomogli kada joj je to bilo najneophodnije. Bilo je to u momentima kada je uspela živa, sa decom, da pobegne iz grada gde je živela…

“Tog dana i te večeri, to je počelo kasno uveče, bio je pijan, nije znao šta radi, sve mu je smetalo. Samo sam ga zamolila da izađe iz sobe jer je smetao deci, nije im bilo prijatno da ga takvog gledaju. I ja imam

stop-porodicnom-nasilju-MUP-Srbija.png

strah od pijanih ljudi. Kada sam mu rekla: “Zvaću policiju, ako ne izađeš”, dobio je “napad”, udario me pesnicom. I nož je potezao, povredio me. To je trajalo do ranih jutarnjih sati. I sve pred decom. Bili su mali, još u školu nisu išli. Oni su ga vukli i plakali: “Nemoj da nam ubiješ mamu!!!”

Kada je izašao iz kuće, videla sam na koju je stranu krenuo, ja sam sa decom odmah pobegla na suprotnu. Otišla sam u Hitnu.

Kasnije sam saznala da je, kada je video šta je uradio, otišao i prijavio se policiji. Ali, rekao je da mi je samo udario šamar. A, isekao me nožem. Rana nije bila velika, ali je uspeo da me zakači… Imala sam hematome po glavi, cela sam bila u modricama, mestimično sam krvarila, slomio mi je zub…”

Prema rečima naše sagovornice, to se dešavalo u devetoj godini braka. Venčanje je usledilo nakon skoro pet godina veze.

“Nikad me apsolutno ništa nije navelo da posumnjam da je agresivan, tada uopšte nije pio… Kada je mlađe dete imalo oko godinu dana, tada je postalo teško i razgovarati sa njim. Nije bilo moguće dogovoriti se oko bilo čega. Nekoliko godina pre toga je ostao bez posla. On je birao poslove, ali nije hteo da radi. A meni nije dozvoljavao da se zaposlim uz izgovor “ko bi čuvao decu”. Onda su nas njegovi roditelji izdržavali. Nije mu smetalo da na svakih par dana zove majku ili oca i da traži novac. A nismo imali ni deci za mleko i bebi za pelene”, priseća se tih trenutaka kada je ponašanje supruga postalo potpuno neočekivano:

“Meni je počeo da brani da mi dođu drugarice, nije dolazilo u obzir da ja izađem sa njima van kuće. Govorio je da moram da gledam decu, da sredim kuću. Počeo je da negoduje kad kažem da će moji roditelji doći kod nas. Čak mu je smetalo i da razgovaram telefonom. Video je moje poruke, da se žalim mojima, pa mi je i moj mobilni telefon oduzeo…

To niko ne zna šta se sa njim desilo. Bukvalno sam bila prepuštena sama sebi. On je skitao, nemam pojma gde je išao. I kad ga pozovem jer mi nešto treba za decu, bilo bi problem. Tada negde je počeo da pije. Branio mi je da izađem sa decom da prošetam.

Sve je on određivao, kao da sam njegovo vlasništvo, a živela sam kao u zatvoru.”

Naša sagovornica kaže da se trudi da zaboravi šta je sve tada doživljavala. Sve do zlokobne noći koju je, nekim čudom, preživela. Nakon toga, nije pomislila na povratak.

“Od njegove majke sam imala podršku. Ona je želela da ostanem u gradu, da budem kod nje. Ja to nisam mogla. Nisam mogla da budem ni kod njegovih, ni kod mojih jer ništa njega ne sprečava da me nađe. Ne mogu da budem zatvorena u kući, tako da nisam pristala na to.

Njegov otac nije prihvatio što sam odvela decu, bio je ljut. Odlično zna šta se dešavalo, sam je video kakav mu je sin, ali bio je na njegovoj strani. Nije mogao da prihvati da neće videti unučiće, da se sve raspalo, da je bilo policije oko kuće, njemu je to bilo strašno.

Od mojih takođe nisam imala podršku jer su se svi izvlačili da nisu u poziciji da me izdržavaju i da finansiraju sve potrebe. Ja sam se bukvalno sklonila od svih, sama sa decom.

U Centru u tom gradu su mi rekli da se smestim kod rođaka i da im javim gde sam. Ogradili su se da nemaju mogućnosti da mi pomognu. Kad vidite da nema ništa ni od koga… To je i u strahu jer je pretio da će me ubiti gde me nađe. Bila je rođaka koja mi je ponudila smeštaj, ali da on ne sazna.

On nije birao reči, pretio je i nasrtao na ljude, ko god da mi je stao na stranu nije dobro prošao. I onda normalno da će ljudi da se sklanjaju. A meni je samo falila ta emotivna podrška porodice…”

Strahujući za sopstveni život, ali i živote bližnjih, otišla je i iz grada gde je živela. Sama sa decom prešla je kilometre…

Neophodnu pomoć i zaštitu dobila je u ovdašnjem Centru za socijalni rad.

“Oni su jedini koji su mi izašli u susret. Brakorazvodni proces je trajao oko pola godine, po ubrzanoj proceduri, ali bilo je svega. Morala sam da se suočim sa njim na sudu. Tada se pravdao, plakao. Meni je značilo da je uz mene advokat, moralo je tako. Bio me strah. Bivši muž, tako veliki, deluje da je miran, staložen, tih, ali više nisam znala šta da očekujem.

Bili smo u zgradi suda, a on sedi pet metara od mene. Šta ga je tada moglo sprečiti… Čak me pitao kako su deca. A onda, kada smo ušli u sudnicu, počeo je da priča svoju priču. Još je rekao da nisam htela da kuvam, da nisam gledala decu, da sam ga varala… Sve to je on meni radio, a pripisao meni. Nije hteo da prihvati da deca pripadnu meni, rekao je da nisam sposobna da se brinem o deci…”

Sada, godinama nakon tih nemilih dešavanja, mlađe dete, uglavnom nakon susreta sa ocem, kaže da mu nedostaje jer ga viđa kada otac ima vremena. Zaposlen je, ali alimentaciju za decu nije davao, pa je morala da pokrene postupak.

“I tada sam bila krivac. Pričao je da on to mora da prolazi jer ja nemam razumevanja. Pa sam i digla ruke od toga. Istovremeno sam radila više poslova da bih izdržavala decu i sebe.”

Na kraju, kaže da ju je, tokom braka, najviše pogodilo jer je zanemarivao decu:

“Nije prisutan u kući, ne radi, ne doprinosi i te zabrane. Ja ništa nisam smela. Pre braka, radili smo oboje, nije bilo ikakvih problema.

Mene je grizlo kako će on da reaguje i šta će reći moji, šta će reći komšiluk. Nisam imala mogućnost da tražim pomoć, da dođem do policije. Ali, niko ne beži od lepog života. Bila sam u depresiji jer niko da stane uz mene, da bih znala odakle da krenem.

Žene koje trpe psihičko nasilje, da ne govorim o tome da ih neko udara, bolje je da se razvedu. Bolje da to prekinu nego, kao u mom braku, deca da gledaju prebijanje. To je trauma za ceo život.”

Pri tome napominje da je izuzetno zahvalna svima iz Centra za socijalni rad u Valjevu jer se ovde obrela i jedino je mesto gde je dobila utehu i odgovarajuću pomoć. Reakcija zaposlenih u valjevskom Centru bila je adekvatna i urgentna pomoć kao jedini tračak nade u kritičnim momentima za žrtve porodičnog nasilja, u ovom slučaju majci sa dvoje male dece.

Nasilje je trpljenje prisile: psihičke, fizičke, seksualne ili ekonomske prirode.

Zapanjujuće gde sve, u savremenom dobu, nasilje zadire. Gde se sve pojavljuje podstrekivanje na nasilno ponašanje. Logično bi bilo očekivati da se, uz razvoj civilizacijskih normativa i humanih stavova društva, smanjuju negativni trendovi neželjenih i nasilnih radnji i događaja od strane i pojedinaca i grupa. Na žalost, u prvih devet meseci 2022. godine, u porodičnom nasilju ubijene su 23 žene.

Da li natpisi poput “ubio suprugu, pa sebe” – teše? Ne.

Uz nasilje nema mogućnosti za iznalaženje utehe, rešavanje problema, dosezanje sloge, napretka.

Prema dostupnim podacima za prošlu godinu, na području Centra za socijalni rad u Valjevu, bilo je više od dve stotine slučajeva nasilja nad decom i odraslima, 181 slučaj nasilja na devojčicama i ženama. Bilo je 186 žrtava koje prvi put prijavljuju nasilje, dok je u 39 slučajeva reč o trpljenju nasilnika koji ponavlja svoje ponašanje. Prema podacima Ministarstva pravde Republike Srbije, u avgustu ove godine je 2380 žena prijavilo porodično nasilje. Zbog toga još pogubnije deluje dostupnost sadržaja koji na bilo koji način propagiraju nasilno ponašanje.

sTOP NASILJU Objektiva.rs Valjevo

Neophodno je i da se zapitamo čemu težimo kao društvo? Da li se pretvaramo da ne čujemo vapaje i ne vidimo modrice i otoke, pa žrtve trpe i o tome – ne govore.

Tekst je pripremila redakcija Objektiva.rs u okviru projekta

“Život socijalno osetljivih populacija stanovništva”

podržanog od strane Grada Valjeva