03/10/2022
Najnovije vesti
22 septembar 2022 Brankovina porta Crkve Svetih Arhandjela svečanost uručenja nagrade za najbolji putopisni roman književnica, prof. dr Sanja Domazet Violeta Milošević direktorka valjevske Biblioteke FOTO Dragan Krunić FOTO Objektiva.rs Valjevo

U BRANKOVINI SVEČANO URUČENA NAGRADA “LJUBOMIR P. NENADOVIĆ”

Autor 22/09/2022

U organizaciji Matične biblioteke iz Valjeva danas je književnici Sanji Domazet za knjigu “Na kafi kod Šekspira” svečano uručena književna nagrada “Ljubomir P. Nenadović” u porti Crkve Svetih Arhangela u Brankovini.

Lazar Gojković, gradonačelnik Valjeva prilikom pozdrava prisutnih na svečanosti u Brankovini

Prisutne su pozdravili gradonačelnik Valjeva, Lazar Gojković i direktorka Matične biblioteke “Ljubomir Nenadović” iz Valjeva, Violeta Milošević, koja je ovogodišnjoj dobitnici, prof. dr Sanji Domazet uručila priznanje.

O dobitniku je odlučivao žiri u sastavu prof. dr Mihajlo Pantić, urednik časopisa “Putopis”, Vladimir Šekularac i predsednik, prof. dr Radivoje Mikić, koji je, zbog bolesti, sprečen da danas boravi u Brankovini na svečanosti uručenja nagrade valjevske Biblioteke za najbolji putopisni roman.

Obrazloženje je pročitala spiker Radmila Novaković. O ovogodišnjoj dobitnici, prema mišljenju žirija, je navedeno:

“Na samom početku prošlog veka je tada najuticajniji naš književni kritičar, Jovan Skerlić, uz nešto sebi svojstvenog podsmeha, govorio o putopiscima čija je jedina tema sam prostor kroz koji se kreću. Skerlić je, naime, njih nazivao pisci „tamo amo / gore dole“, ironično upućujući na njihove naslove „Tamo amo po Istoku“, „Gore dole po Jadranu“.

Mada je time, van svake sumnje, veliki kritičar hteo da pokaže da je zadatak kritike da brine o književnim vrednostima, očigledno je da mu je cilj ipak bio znatno dalekosežniji. Osećajući, sasvim očigledno, baš na podlozi koju oblikuju putopisi Ljubomira Nenadovića (a u njima veoma važnu ulogu imaju elementi koji pripadaju drugim književnim vrstama), da putopis kao, u srpskoj književnosti, dosta dugo gotovo marginalna književna vrsta mora da se menja, da više ne može donositi samo, kako se tada govorilo, putničke utiske „na prvo oko“, Jovan Skerlić je posredno upućivao i sugestije budućim putopiscima, sugerisao im gde bi mogli da krenu. I putopis u srpskoj književnosti je počeo da se menja, osetno već kod Isidore Sekulić, a vrlo radikalno i sa velikim umetničkim rezultatima sa Crnjanskim i Rastkom Petrovićem, ali i drugim pripadnicima književne avangarde. Ovi pisci su putopisu dali odlike koje ranije nije imao i rado su ga pretvarali ili u kulturno-istorijsku raspravu ili u sliku dramatičnog susreta sa zapanjujuće drugačijom kulturom.

Violeta Milošević, direktorka Matične biblioteke “Ljubomir Nenadović” iz Valjeva

A podatak da je žiri za nagradu „Ljubomir Nenadović“ pre samo koju godinu bio u prilici da raspravlja o jednoj knjizi ovogodišnjeg laureata, Sanje Domazet, knjizi koja se u biobibliografskoj belešci na kraju knjige „Na kafi kod Šekspira“ pominje kao knjiga eseja, može biti i svakako i jeste upozorenje da i Sanja Domazet piše sasvim osobenu vrstu putopisa. U to će se čitalac lako uveriti i čitajući 23 tekstualna poglavlja ove knjige, ali i zavirujući u Apendix pod naslovom „Anđeli su kod kuće“, tu dokumentarnu podlogu tekstualnih tkanja, taj dodatak onome što je, na drugi način, već rečeno. Krećući se kroz knjigu „Na kafi kod Šekspira“ (a sam naslov, u to nema sumnje, ukazuje na neku vrstu ukrštanja različitih vremena i onoga što je u tim vremenima bilo moguće i onoga što nikako nije moguće), čitalac zapaža i dubinu kretanja kroz vreme (od Tutankamona do naših dana) i prostorno pomeranje koje zahvata nekoliko kontinenata (Afrika, Evropa, Amerika) i različite tipove sudbina (među junacima u knjizi Sanje Domazet dominiraju umetnici, pisci, slikari, kompozitori, ali tu su i naučnici i ona vrsta stradalnika koji mogu da simbolizuju čitavu jednu epohu, a takav simbol je baš Ana Frank, o čijoj sudbini se govori u prvom poglavlju nagrađene knjige).

Mnogo egzistencijalne punoće i njoj primerene dramatike čitalac će sresti u poglavlju „One kuće“, u jednoj vrsti kulturno-istorijske i antropološki zasnovane analize figure prostitutke ali i prostora koji je njena pozornica, prostora javne kuće.

Iako Tutankamon, Sigmund Frojd i samo donekle i Ana Frank nisu simboli tzv. kulturnog junaka, odnosno nisu prevashodno umetnici najvišeg ranga, nema sumnje da su i oni, svako na svoj način, pogotovo iz perspektive čoveka našeg vremena, dobili važno mesto u oblikovanju određenih mitova, odnosno široko shvaćenih kulturnih paradigmi (Tutankamon i njegova grobnica, ali i njen sadržaj, izrasli su u živu sliku svega onoga što ulazi u sklop čovekovog suočavanja sa sopstvenim odlaskom sa ovog sveta, svega što spada u pripreme za boravak u nekom svetu čiji nam obrisi nisu poznati, ali su baš zbog toga podesni za imaginacijski uzlet u svakovrsnim slutnjama njegovog oblika i sadržaja). Zato se i može reći da sudbina dečaka – vladara, ili, opet, sudbina devojčice koja je stradala u najvećem užasu modernog doba, kao i sudbina naučnika koji je dao veliki doprinos razgradnji racionalističkih mitova o ljudskoj prirodi, oblikuju toliko potreban okvir za posmatranje sudbina onih umetnika koji su toliko veliki da se u njihovim životima može videti ona putanja koja od ovozemaljskog vodi ka onome što je vanvremensko, univerzalno, u najširem smislu nesaznajno. I mada u knjizi pretežu poglavlja u kojima se govori o nekim od najvećih kulturnih figura svih vremena (Šekspir, Mocart, Betoven, Rembrant, Van Gog, Mone, Margerit Jursenar, Lorens Darel), nije naodmet u ovakvoj prilici istaći da su pažnju Sanje Domazet zaokupile i takve pojave u svetu umetnosti kao što su i Jovan Dučić, Ivo Andrić, Milena Pavlović Barili i Ljuba Popović, što samo znači da su ove velike figure srpske kulture u svemu izjednačene sa onim umetnicima čije delo i sudbina zrače u jednom znatno širem prostoru.

A šta je to što knjigu „Na kafi kod Šekspira“ približava putopisnoj prozi?

Odgovor na ovo pitanje nikako ne može biti jednoznačan, pošto je reč o proznom štivu u kome i ono što bi se moglo označiti kao esejističko gradivo ima vrlo važnu ulogu, kao što važnu ulogu imaju i oni diskretno razmešteni fragmenti u kojima nam se obraća neko ja koje je više pripovedačko, koje je više zaokupljeno tajnama u sopstvenom biću, koje krajnje suptilno želi da nam pokaže kako je barem nešto od onoga što je opsedalo nekog velikog umetnika i poprište njegove lične egzistencijalne drame i ličnih umetničkih nastojanja. Ali to što autorsko ja putuje, što posećuje mesta na kojima su živeli i stvarali veliki umetnici, što zalazi u onaj prostor (a to je kućni prostor, neposredna životna pozornica) koji je jedna imaginacija uspela da uzdigne toliko visoko da posetiocu ostaje samo da pokuša da nasluti putanju koja od neke empirijske pojedinosti, od nekog stvarnosnog detalja, ili istorijske činjenice, vodi do središta onoga što je visoka umetnička vizija, svakako da je u smislu književnog zanata nešto što je najbliže putopisu. Samo što moderni putopisac, a takav putopisac je Sanja Domazet, ne odlazi na neko mesto da prvi put uđe u jedan stvaralački svet, već on na to mesto odlazi kao dobro obavešteni znalac, koji, sad kad je već na licu mesta, sopstveno znanje podvrgava dodatnoj proveri, nastojeći da utvrdi kakav je odnos između onoga što je naučeno i doživljaja. A to, u stvari, znači da Sanja Domazet traga za onim što je samo jezgro jednog umetničkog sveta uvedeno u doživljaj, u tačku gledišta onog ja u putopisnom tekstu.

Svečanost uručenja nagrade “Ljubomir P. Nenadović” u porti Crkve Svetih Arhanđela u Brankovini

Možda je nešto od upravo rečenog najbolje ilustrovati na primeru poglavlja koje je u knjizi „Na kafi kod Šekspira“ posvećeno našem velikom slikaru Ljubi Popoviću, poglavlju „Gogolj, Gombrovič i vapirese“, budući da se ovog časa nalazimo u prostoru koji je u život ovog umetnika utisnuo snažan pečat, posebno u njegovo detinjstvo i mladost, odnosno u trenutke u kojima se, van svake sumnje, oblikovalo nešto od onoga što je dobilo jezgreno mesto u njegovom slikarstvu. Opisujući nam sasvim ukratko Popovićev život, ukazujući na to da je sve u tom životu bilo podređeno slikarstvu, visokim Popovićevim slikarskim ciljevima, Sanja Domazet je, sa jednom vrstom osobene pripovedačke spretnosti, želela da dočara osnovne konture Popovićevog umetničkog sveta, one elemente tog sveta koji se zbog udela groteskno – fantazmagoričnog mogu povezati sa prozom Nikolaja Gogolja, ali koji se, posebno zbog nastojanja da se umetnička vizija poveže sa onim što je horizont same epohe u kojoj umetnik živi i stvara, zbog visokog udela one ironije koja poništava svaku patetiku, može dovesti u vezu sa Gombrovičevim prodorima u naličje civilizacijskih mitologema, posebno onih mitologema koje i samoj umetnosti omogućavaju da se, zabavljena samom sobom, zabavljena preispitivanjem svog jezika, oslobodi traganja za sopstvenom autentičnošću i dubljim prodorima u tajnu svoje materije. Prikazujući Popovićev slikarski asketizam, Sanja Domazet posebnu pažnju posvećuje njegovoj lektiri, od stripova koje je čitao u detinjstvu i mladosti, do onih književnih i filozofskih dela u kojima je, u osobenom obliku, mogao pronaći podsticaje za svoje slikarske uzlete.

I priče o drugim i našim i svetskim umetnicima pokazuju da Sanju Domazet uvek interesuje jedna stvar – kako je nastao jedan umetnički svet, odnosno kako je tvorac tog sveta prolazio kroz ponekad i vrlo teške životne okolnosti i kako je spoznavao duhovni horizont svoje epohe i kako je nastojao da izgradi umetnički jezik koji je u stanju da nam prikaže ono što je osnovno u svakom velikom umetničkom doživljaju sveta i života. A to, opet, znači samo jedno – i kao putopisac Sanja Domazet ne prestaje da nam govori o onome o čemu govori onda kad koristi druge oblike književnog izraza, što je jasan znak da je moderni putopis u svemu jednak sa drugim oblicima književnog stvaralaštva i da pisanje putopisa nije nikakav iskorak iz mogućnosti razvijanja jednog umetničkog izraza koji u različitim pojavnim oblicima ima iste poetičke pretpostavke.

Svrstavajući se među dobitnike nagrade „Ljubomir Nenadović“, Sanja Domazet samo dodatno učvršćuje svoje istaknuto mesto među savremenim srpskim piscima,” navedeno je u obrazloženju žirija.

Književnica iz Smedereva, prof. dr Sanja Domazet je dobitnica nagrade “Ljubomir P. Nenadović” za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku u sezoni 2021/22.

“U ovoj svečanoj prilici nalazim da mi je prijatna dužnost i čast da se još jednom zahvalim valjevskoj biblioteci koja mi je dodelila nagradu “Ljubomir Nenadović.”

Prvi put sam se sa njegovim delom srela još u osnovnoj školi, ja sam iz onih generacija kojima su prazna hartija i pero zauvek ostali obećanje sreće, a čitanje radost, tajna naslada. I beg, “jer ko god nauči da čita, moći će da bude stranac bar neko vreme.” Đačka lektira “Pisma iz Italije” učinila je da ostanem večni dužnik lepoti Nenadovićevog dela i ja mu taj dug, nadam se, polako vraćam, zauvek zanesena njegovom imagologijom. Nenadović je tvrdio da “pisati znači voditi najdublje razgovore sa sobom, fotografisati sopstvene misli”. Za njega su biblioteke vazda bile prostori sećanja, a putovanja poziv na najuzbudljivije, najplemenitije obrazovanje, gde putnik, zanesen rascvetalom Firencom, defileom senki u Rimu, doživljava alhemijski, inicijacijski preobražaj. Ljubomir Nenadović je prvi među našim literatama osetio da putovanja putnika pretvaraju u pripovedača, da se reč ne otkriva, već na putu dolazi ka nama,kao plod stvari, iskustva i povišene emocije, onda kad na putu prestanemo da vidimo obalu sa koje smo krenuli.

Topografija zbilja određuje svest i Nenadović je želeo da, gde god da je boravio, otkrije – duh mesta. Smatrao je da je ratobornost podigla Rim, pobožnost Egipat, a nadmetanje i epska fantazija, Atinu. Omiljeni Nenadovićev grad bio je Pariz, koga su Nemci zvali novim Vavilonom, Nenadović je tvrdio da takvog grada nema ne samo više nigde na zemlji, nego ga nema ni na suncu. I Pariz je do danas ostao onaj grad koji je tako lako voleti, pust Pariz, nedeljom, za vreme leta, noću ili sav u oblacima, u martu, gde kiša kao da obeležava na pločnicima mesta na kojima će se tek snimati filmovi, gde su glavni junaci naši snovi, a žudnja jedini zaplet.

Stendal je tvrdio da je detinjstvo beskrajno, a Nenadovioć da je beskrajna čovekova žeđ za lepotom i savrešenstvom. Čini se da je Nenadović estetsku žudnju poneo iz ovih krajeva, jer često lutah stazama, divnom Brankovinom, “punom kamenih bajki, smrskanih mitologija, predela zelenih kao vatra, koji propušteni kroz žižu sunčevih zraka, mogu biti u isti mah drhtavi i opčinjavajući, a gde lepota izvire iz pripitomljenosti.”

Ovi drvoredi podsećaju da je drveće nekada bilo hram bogova, a bogovi nemaju moć zaborava. Otišavši odavde u svet, na put, da oseti i pomiluje kožu sveta, čuje preglasne cvrčke mediteranske, doživi san koji sama svetlost sanja u Italiji, gde su ženska lica breskve, a mesec visi kao majušno vašarsko ogledalo, beo kao dah, Nenadović je znao da je kuća produženje materice i – da će se vratiti. Jer i povratak je jedan od lepih delova putovanja. No, pisanje i putovanje dvopolna su deca iste Muze, sestre su bliznakinje.

Pošto putovanje donosi upravo ono za čim svaki pisac sanja – susrete sa polubogovima, gromkost tišine, mogućnost visoke igre – kako je Kant zvao čisto stvaralaštvo, susret sa drugim,baš kao i saznanje da “vredi pisati na svakom jeziku samo ono što je neprevodivo.” Pišući, Nenadović pokazuje i kako su putopisi palimpsesti, svaki je sastavljen od slojeva pričanja.

Ako pisanje jeste “osveta smrtne ruke”, rečima koje imenuju, ali koje same nikada ne mogu biti imenovane, jasno je da je Nenadović, koji je 19. vek smatrao detinjstvom civilizacije, želeo da vrata svega doživljenog otvori čitaocima i ponudi im nove perspektive – filozofske, religijske, estetske. Vrativši se u Brankovinu, Nenadović je osećao da se krug svetlosti oko njega sužava, ali je i u smrt želeo da uđe otvorenih očiju.

Bogu, koji je kolekcionar slika, kako je to tvrdio slikar Milan Tucović, nosio je u poetičkoj memoriji i na dnevničkoj hartiji, nikad objavljenoj, zumbule iz Carigrada, u proleće, napuštene zidine u Napulju, koje se ruše pod ružama što sanjaju julsku svetlost, šetnje potpuno pustim pariskim predvečerjem dok ga je natapala kiša… Nije se bojao plamteće praznine hodnika u koji je stupao, imao je mir onoga ko je izvršio svetu dužnost: svojim delom ušio je bolni procep u nama. I bio biće kroz koje nas je bog voleo,” navela je Sanja Domazet, ovogodišnja dobitnica nagrade “Ljubomir P. Nenadović” za knjigu “Na kafi kod Šekspira” objavljenu u izdanju “Službenog glasnika”.

U kulturno – umetničkom programu nastupili su članovi gudačkog orkestra Fenix, učenici srednje Muzičke škole “Živorad Grbić” iz Valjeva.

Prohladno vreme poslednjeg ovogodišnjeg letnjeg dana nije sputalo brojne posetioce iz Beograda, kao i učenike i profesore valjevskih osnovnih i srednjih škola, da pođu u obilazak Spomen – kompleksa u Brankovini uz pratnju stručnog vodiča.