- Home
- Vesti
- Vesti iz Valjeva
- Miodrag Majić se predstavio valjevskoj publici
Miodrag Majić se predstavio valjevskoj publici
Autor objektiva
14/11/2023
Pisac i sudija Apelacionog suda u Beogradu predstavo se valjevskoj publici svojim romanima u nesvakidašnjem prostoru za ovu vrstu promocije.
U prelepom ambijentu restorana Kuća, koji je bio tesan da primi sve zainteresovane, pisac romana koji su uzburkali srpsku javnost u jednočasovnom nastupu predstavio je načine na kojih su nastajali njegovi romani. Biranim rečima dr Majić je objašnjavao kako je dolazio do ideja, i tokove nastajanja romana “Deca zla”, “Ostrvo pelikana” i “Rudnik”.
Neočekivano mali broj pitanja kao dokaz da je o svojim romanima rekao mnogo i kroz pisanu reč, ali i za vreme promocije, nije nam umanjio želju da saznamo nešto više.
Neobično mesto za promociju Vaših romana, da li ste prvi put u Valjevu?
Nisam, ali mi je svaki put drago kada dođem. Dolazio sam različitim povodima u Valjevo, imam sada i prijatelje. Pokojna majka mi je pričala o Valjevu, tako da nisam ja baš ovde gost.
Počeli ste da objavljujete u godinama u kojima kada ljudi obično ne počinju. Bavite su poslom sudije Apelacionog suda već dugo. Kada se, zapravo javila ideja za pisanjem?
Prilično davno postoji ta želja za pisanjem. Ja sam imao nekakvu sklonost ka pisanju. Moja prva ljubav i fakultet koji sam krenuo da upišem bila je književnost, a onda sam otišao na prava. Odavno sam pisao i pesme, i neke kratke priče i blogove, ali čovek je sebi uvek najveća opasnost jer sam sebe stalno odgovarao od toga da se upustim u pisanje, i za mene su pisci uglavnom bili nekakvi potpuno nedostižni ljudi. Ali, onda je u jednom trenutku to probilo i ta neka potreba prevladala da se izrazim na neke drugačije načine u relativno poznim godinama za početak pisanja. Mada ima i takvih primera, nisam skroz usamljen u tome. Davno sam razmišljao o pisanju, uvek sam puno čitao i uvek nešto škrabao, ali eto u zrelim godina sam se odlučio za te forme.
Da li ste očekivali ovakav uspeh kod čitaoca, pa i ekranizaciju Vaših dela?
Ko to može da očekuje a da nije lud (smeh). Vi kada počinjete da pišete prvo vam je želja da to uopšte neko želi da objavi. Svaki pisac koji počinje ima prvo se nada da će to iko da objavi. Pogotovo danas u poplavi svega i svačega i raznih tekstova, i strašno velikoj konkurenciji. Nisam očekivao ni blizu ovakav uspeh. Ovo je krenulo nekim svojim tokom koji, ja još uvek ne mogu u punoj meri da objasnim, ali mi je drago što je tako.
Osnovna stvar je što tu imate priliku da komunicirate sa jako velikim brojem ljudi, da razmenjujete svoje misli i da na ovakvim mestima i mnogim drugima, i ovde i u regionu, pričate sa ljudima. I u drugim državama gde ima naših ljudi, sada kroz prevođena dela nadam se u inostranstvu u punoj meri da slušate u pravoj meri kako su vaše priče na njih uticale. To je najlepši deo.
Vaše pojavljivanje u javnosti u ovoj formi zahvaljujući poslu koji obavljate zaljuljalo je javnost, potom Vaši čvrsti stavovi na razne teme, još više. Prorežimski tabloidi često Vas stavljaju ne neprimerene načine u javnosti. Kako se sa time borite?
To je nešto što pregrmite i prihvatite nakon izvesnog vremena. Kod mene to već poprilično dugo traje, i ja sam nekako prihvatio da je to nešto što oni na žalost smatraju svojim delom posla. I to je deo posla kojim se oni bave. U početku vam to jako smeta, posle se na to priviknete, a onda dođete u fazu u kojoj mislim da sam ja sada – na to gledate gotovo pa fenomenološki. Više ne posmatrate sebe u tom ringu već fenomenološki posmatrate kada i kako vlast kreće na nekoga u hajku i šta to za jedno društvo zapravo znači. U kojoj ga meri ono brutalizuje i dalje, bez obzira da li sam ja centar pažnje ili neko drugi na taj način.
Ono što vidim na žalost, ne samo u poslednje vreme već jako dugo je da se vrši jedna jako, jako opasna i zlurada deoba društva i da se to na žalost radi vrlo smišljeno i vrlo pažljivo. Odavno sam shvatio da se oni zapravo ne obraćaju meni, to je možda bio trilerski obrt u mom spoznavanju šta rade. Oni se ne obraćaju meni, oni se obraćaju ljudima koji bi se usudili da krenu sličnim putem.
Sa druge strane očuvavajući to nekakvo jezgro svojih glasača od bilo kakve mogućnosti da saznaju nešto drugo. Jer, kada predstavite u startu jasnim, naravno netačnim porukama da je neko zlikovac, onda se većina ljudi iz tog jezgra neće ni zainteresovati da ikada od njega nešto sazna, ili pogleda i čuje. To je igra i tu sam ja samo objekt kao što je sutra neko drugi.
Knjiga Jelene Obućine “O njima zbog nas” promovisana u Valjevu – pročitajte OVDE
Tiraži Vaših knjiga to demantuju?
Da, to pokazuje nekoliko stvari. Najpre da priča, ako govori o nečemo o čemu se ne govori, nađe put do čitaoca, taj put bude sporiji. Bude mukotrpniji. Mnogo je lepše i lagodnije živeti kada ste omiljeni pisac ili režiser. Vama su po prirodi stvari otvorena vrata i fondovi. Međutim, ja se nikada ne bih menjao s tim ljudima zato što najpre nikada ne bih bio spreman da platim tu cenu koju mislim da oni plačaju. Sa druge strane ja znam da mene ne čita i ne kupuje moje knjige niko zato što je to na nekakvim obaveznim listama i zato što to mora. Mene kupuju i čitaju isključivo ljudi koji to žele i mislim da nema veće lepote od toga.
Šta se novo sprema?
Još je rano da govorim o nekoj potpunoj temi novog romana, ali ako bih mogao u najširem da skeniram, mene već izvesno vreme zanimaju ljudi u ovom društvu koji su ili jako skupo platili ovo gde smo mi sada – bilo u nekakvim ratovima, koji su izgubili neke ljude ili sami žrtvovali puno toga – kako se iz te vizure gleda na to gde smo mi sada. To me interesuje jednako kao i što me interesuju neke transgeneraciske priče – šta je na primer i kako bi na sve ovo gledao na primer neki solunac koji je tada išao preko Albanije. Kako bi on gledao kada bi znao šta ćemo mi poslati 100 i nešto više godina nakon toga.