27/02/2024
Najnovije vesti
  • Home
  • Vesti
  • Engleski snovi Gorana Mašanovića – od Valjeva do Sautemptona

Engleski snovi Gorana Mašanovića – od Valjeva do Sautemptona

Autor 07/01/2024

Valjevska gimnazija odvajkada je imala dobre đake. Galerija poznatih i uspešnih godinama se uvećava.

Ne treba potsećanje o onim najpoznatijim svakako, ali vredi napomenuti da poslednjih 30 godina stižunova velika imena u svetu nauke kojai su prve korake načinilai upravo u ovoj školi. Jedan od njih je prof.dr Goran Mašanović, bivši učenik Valjevske gimnazije, poznato ime u svetu nauke, profesor na Sautempton univerzitetu u Engleskoj.

Goran Mašanović je rođen u Loznici, ali od četvte godine je živeo u Valjevu. Prve četiri godine je živeo u Nišu, a potom 15 godina u Valjevu. Razlog dolaska u Valjevo je bila očeva vojna prekomanda iz Niša… Po Valjevo srećna okolnost je da su krajem 70-tih godina svi oficiri iz solitera u Sinđelićevoj ulici dobili prekomandu u Sloveniju, dok je Goranova porodica ostala u Valjevu jer samo Goranovoj majci nisu uspeli da nađu posao u Sloveniji.

Upoznali smo se na prošlogodišnjem Jazz festu u Holu Centra za kulturu, i već sutradan dogovorili ovaj razgovor. Goran je bio briljantan učenik u osnovnoj školi, a potom i u Valjevskoj gimnaziji. Odatle je sve počelo.

“Da, ja sam se još u osnovnoj školi takmičio iz fizike, matematike, istorije…i bio sam prvak Srbije, a onda sam u Valjevskoj gimnaziji zaista uživao u specijalnom matematičkom odeljenju gde je bilo malo đaka, ali smo vrlo kvalitetno radili… I onda smo išli na takmičenja matematika, fizika, programiranje…. Ja sam iz fizike bio jako dobar. Nekako smo vukli jedni druge. Uzmemo na letnjem raspustu pa odradimo matematiku za celu narednu godinu, ili fiziku, ili programiranje.

Mi smo maturirali 1988. godine i bili smo poslednja generacija koja je morala da ide u vojsku, već od sledeće generacije si mogao da biraš da li hoćeš da ideš ili na studije ili u vojsku. Godinu dana kasnije smo krenuli na studije. Iz moje generacije je
najpoznatiji Branko Glišić koji je završio i građevinu i matematiku. Završio je dva fakulteta u Beogradu i bio je student generacije na građevini, dok sam ja bio student generacije na ETF-u. Mi smo se šalili u Gimnaziji da smo najbolja klupa Srbije jer je on bio 1987. godine prvak Srbije iz matematike, dok sam ja bio prvak Srbije iz fizike. Uvek smo gurali jedan drugog i Branko je sada profesor na Prinstonu u Americi, a od ove godine (2023) i dekan Građevinskog fakulteta.”

Da li je ETF bio logičan nastavak nakon specijalnog matematičkog odeljenja Valjevske gimnazije?
“Jeste, većina mojih drugara je otišla na ETF, neki su otišli i na mašinstvo. Ali to je tada bilo jako popularno studirati, naročio računare, elektroniku i telekomunikacije. Računarski smer bio je izrazito popularan. Počeli su da se koriste personalni računari, mi smo ih imali u Gimnaziji, i najveći broj studenata je hteo baš to da upiše smatrajući da je to neka budućnost, da se prosto tehnologija kreće u tom smeru. Ja sam upisao računare, to je bio moj prvi izbor, a onda sam upisao i fiziku na Prirodno – matematičkom fakultetu jer sam najviše voleo fiziku. Onda sam nakon godinu dana studiranja na oba fakulteta odlučio da promenim smer na ETF-u i da upišem tehničku fiziku i da završim jedan fakultet. To je za mnoge bila jako čudna odluka, jer su me u studentskom otseku nekoliko puta pitali da li sam baš siguran da to želim da uradim, jer nisu imali takav primer. Meni je to izgledalo kao spoj dve dobre stvari, malo više fizike, a opet da završim elektro-tehniku gde je bilo elektronike i optike, i tih drugih oblasti koje su mene zanimale.

Fakultet si završio kao najbolji u generaciji, sa visokim prosekom.
“Da, moj prosek je bio 9.52, sećam se te 1995.godine je bila svečana akademija u rektoratu i tadašnji direktor Valjevske gimnazije Voja Andrić je bio najponosniji jer smo Branko Glišić i ja primili nagrade kao studenti generacije na dva faklulteta Beogradskog univerziteta. Kako je rekao Voja Andrić to nije bio slučaj ni za jednu drugu srednju školu u Srbiji. Čak ni Matematička gimnazija koja je imala jednog studenta generacije, a Valjevska gimnazija je imala dva. Ostao sam na ETF-u da radim kao asistent, potom sam završio magistarski, krenuo sam da radim doktorat koji sam prekinuo, pa sam ga iznova odradio u Engleskoj.”

Kako je došlo do toga da završiš u Engleskoj? Pred tobom je bila dobra karijera u Srbiji.
“Sama odluka da napustimo Srbiju došla je pre bombardovanja Srbije. Ja u stvari nisam hteo da idem, posebno moja supruga koja nije imala nameru da napušta zemlju, a onda…to je ono što ja pokušavam da kažem ljudima koji ne razumeju zašto mladi odlaze…To nije bio novac, to nije bilo što je teža ekonomska situacija, to je prosto bila politika. Kada vi osetite da niste potrebni jednoj zemlji, nego da morate biti partijski čovek da bilo šta uradite. Ta korupcija, taj skoro jednopartiski aranžman koji se ovde ponavlja čini se iz generacije u generaciju, to je nešto što je toliko štetno da se apsolutno ne može opisati. I mnogo mladih ljudi odlazi danas iz tog razloga. Znači nisu pare u pitanju, nisu čak ni veće mogućnosti koje bi dobili u inostranstvu.”

Da li je odluka o odlasku u inostranstvo bila jednoglasna?
“Trebalo je jedno vreme da ubedim suprugu da bi trebalo da odemo. Ona nije bila raspoložena, radila je u Lola institutru u Beogradu. Ona je isto završila ETF, smer za računare, radila je kao programer, njoj je trebalo neko vreme da se složi sa mnom da probamo da odemo. A sada se situacija malo promenila. Ja sam sada više, a ona manje za povratak.”

Da li je Velika Britanija bila jedina opcija?
“Nama Britanija uopšte nije bila u fokusu. Mi ni jednog trenutka nismo razmišljali o Britaniji. Mi smo ustvari konkurisali za kanadsku vizu, jer su desetine naših bliskih prijatelja i poznanika sa Elektro- tehničkog fakulteta i iz Valjeva su tada već bili u Kanadi. Otišli su sredinom 90-tih, ima ih dosta iz Valjeva, i mi smo konkurisali za te kanadske vize i bili smo u procesu da ih bukvalno samo sačekamo. Početkom 2000. su nam rekli da žemo ih dobiti za šest meseci. U tom trenutku meni se javlja moj prijatelj iz Engleske, moj drugar sa ETF-a i kaže mi: “Slušaj, ja znam da ti hoćeš da ideš u Kanadu, ali ovde na univerzitetu ima jedno asistentsko mesto kod jednoj jako dobrog profesora i ja ti preporučujem da se prijaviš. I dobra je oblast, zove se “silicijumska fotonika”. Odgovorio sam: “Slušaj Boki, mene to ne zanima, mi nismo razmatrali Englesku uopšte, mi idemo u Toronto, to je naša destinacija”. Onda me je on pozvao posle nedelju dana i kaže: “Javi se, oglas se završava za dve nedelje. Graham Rid, profesor koji je oglašavao tu poziciju je jako dobar, dobar je i univerzitet, svideće ti se. Lepo je mesto, blizu je Londona, na pola sata vozom, divna priroda… A i ovako moraš da prevedeš diplome i ostala dokumenta za Kanadu…” I ja mu se opet zahvalim. Kada me je treći put nazvao posle nekoliko dana rešio sam da se javim, da ga ispoštujem. I dobio sam posao. Bio je intervju telefonski, nekoliko puta sam se čuo sa profesorom i on mi je ponudio posao. Ja to kažem supruzi i dodam: “To je lepo, i mi to, jel da nećemo prihvatiti, pošto idemo u Toronto”, a ona odgovori: “Zašto ne, pa to je Evropa, to je Engleska, to je samo dva i po sata let od Beograda, zašto da ne probamo, pa ako nam se ne svidi produžićemo za Toronto.” I mi tako uradimo i dobijemo dve vize za dva dana. Tog 31. avgusta 2000. godine dobijemo najpre Kanadsku, a dan kasnije britansku vizu. Ja sam otišao krajem septembra, a supruga Nataša sa ćerkom Sofijom, koja je tada imala godinu dana, krajem novembra meseca. Nataša je odmah dobila posao u Ericsonu i nama se jako dopadne gradić. Zove se Guildford i najveći je grad oblasti Surrey (Sari). Kao Valjevo je, ima nekoliko brdašaca i reku koja protiče kroz centar, i nismo se iz njega pomerili do dana današnjeg. Nakon šest meseci, kada sam prvi put došao u Beograd, ja sam Kanađanima vratio vize, zahvalio se, u međuvremenu sam tri puta bio u Kanadi, a supruga ni jednom. Eto, potpuno neočekivano, nikada nismo razmišljali o Engleskoj, a završili smo u njoj.”

Šta te je dočekalo u Engleskoj, napravi malo poređenja u tom trenutku?
“Prvi utisak i nešto što me je zaista istinski pogodilo još prvog dana po dolasku je odlazak sa mojim kolegom Bojanom kod mog šefa koji mi je i danas šef jer je direktor instituta, i – jednočasovna pauza jer je Bojan morao da ide u laboratoriju – ostavio me je na kampusu, koji je mnogo lep, zelen, tu su neka jezera… Sedeo sam na klupi pored jezera., Prvo velika tišina u odnosu na onu gužvu u Beogradu, drugo posle svih onih priča i bombardovanja i ratova i naizvesnosti i protesta i borbe za neke osnovne stvari, tamo sam video da niko ne priča o politici, pričalo se o nauci, o tome gde je ko bio na skijanju, letovanju. Zatim njihove studije traju mnogo kraće. Oni imaju tri godine osnovnih studija, i doktorat može da traje tri godine. Znači, vi za šest godina možete biti doktor nauka. Kod nas u na ETF-u osnovne studije trajale su pet godina. Kada sam shvatio da je za vreme mojih studija i asistentskog rada neko u Engleskoj za tih 10 godina se bavio samo naukom i putovao, i nije razmišljao o nekim osnovnim stvarima, bilo mi je jasno da sam izgubio nekoliko naučnih godina. Međutim, kasnije čovek shvati da ga ta neka druga životna iskustva koja je prošao, čine mnogo otpornijim. Video sam ljude koji se bukvalno drobe i, raspadaju pri najmanjem problemu. A šta je to za nas. Nema vode, nema struje, nema benzina…To nas čini nekako bolje pripremljenim za život. Ne valja ako ste u mnogo mekanoj sredini, gde nema problema, gde sve ide lagano.

Britanski univerziteti su inače po listama drugi najbolji, iza američkih. Sada dolaze Kinezi vrlo jako. Kineski univerziteti se polako penju među vodeće na listama, ali još uvek u zbiru je Amerika broj jedan, Britanija broj dva. Sredine su vrlo dinamične, niko nema stalni posao. Ja kao redovni profesor mogu da dobijem otkaz bilo kad. Morate da donosite novac za istraživanje, a morate da držite dobro nastavu, morate jednostavno da dobro radite, u suprotnom – odoste.

Ono što je još zanimljivo je da, možete vrlo lako da menjate univerzitete, provedete 5 – 10 godina na jednom, drugi vam ponudi mnogo bolje uslove, veću platu, veću grupu itd. Mi to zovemo “prelazni rokovi”. Svakih sedam godina se rangiraju univerziteti i odseci i pre nego što izađe ta rang lista oni pokušavaju da dovedu dobre profesore kod njih jer im onda skače rejting. Mi to koristimo obilato, i onda se menjaju univerziteti, dobijaju se bolji uslovi. Jako je dinamično, mnogo dinamičnije nego u Evropi gde dobijete posao i onda se uglavnom ne mičete odatle.

Ta dinamika donosi neizvesnost jer nemate siguran posao, ali sa druge strane vas tera da budete efikasni, da dobro radite, da se trudite i da ne spavate nalovorikama. Mora stalno nešto novo da se uči, da se napreduje i to je nešto što meni prija. Britanski univerziteti imaju jako dobre uslove, dobre laboratorije, izuzetno istraživanje. Mi imamo takav centar u Sautemptonu, koji je sigurno najbolji u Britaniji, i među dva – tri vodeća u Evropi, gde vam se otvaraju mogućnosti da radite vrhunske stvari.”

Gde se nalazi Vaš univerzitet?
“Univerzitet na kome ja radim je gradu Sautemptonu, koji je na La Manšu, ili kako Britanci vole da kažu na Kanalu. On je u Britaniji među prvih 15 (od oko 100 univerziteta) i među prvih 100 u svetu, i ima oko 30.000 studenata. Za oblast optike i fotonike kojom se ja bavim je ubedljivo najbolji.

Imate neke univerzitete koji nisu zbirno dobri kao Oksford ili Kembridž, ali imaju odrađene fakultete i odseke koji su apsolutno vrhunska klasa. Ne samo u Britaniji, već i šire. Za moju grupu su bila dva izbora – ili Sautempton ili Glazgov. Oni imaju ta dva najbolja centra za fotoniku u Britaniji, s obzirom da je Sautempton bolji i samo sat vremena vožnje od mesta gde živimo onda nije bilo dileme – da mogu da putujem na posao, a da se ne selim iz Gilforda.”

Koja oblast je bila tema doktorata?
“Tema je bila silicijumska fotonika, to je oblast kojom se i sada bavim. Mali čipovi napravljeni u silicijumu koji je dominantan materijal u elektronici. Praktično 95% elektronskih uređaja koje imamo su napravljeni u slilcijumu. On je dosta dobar fotonski materijal, jeftin je, a milijarde evra koje su već uložene upostrojenja za elektroniku mogu da se koriste i za fotoniku. To je tehnologija za masovnu proizvodnju. To znači da ćete praviti čipove koji koštaju dva-tri evra, ili deset evra, za razne primene (data centri, samovozeći automobili, senzori za medicinu itd.)”

Ima li studenata iz Srbije?
Ima, uvek smo imali po nekoga. Ja sam dovodio naše studente iz Beograda, dolazili su na doktorate, a trenutno je u mojoj grupi najvažniji Miloš Nedeljković, Novosađanin, koji je kao klinac došao u Englesku. Tamo je završio osnovnu i srednju školu i osnovne studije. Kod mene je doktorirao. U pitanju je sjajan vanredni profesor i divan čovek koji je spojio, što ja i mojoj deci govorim, najbolje iz srpske i engleske kulture. To je idealan spoj, i vrlo sam srećan i ponosan što je u mojoj grupi i što mi pomaže.”

Baviš se naučnim radom i dosta putuješ po svetu.
“Moj osnovni posao jeste istraživanje. Objavio sam 450 naučnih radova do sada. Držim i nastavu iako ne moram jer mi koji smo institutu to ne moramo da radimo. Ali ja to volim i mislim da je potrebno da prenesem moje znanje mlađim generacijama. Držimo dosta nastave i bio sam proglašen za najboljeg predavača na Univerzitetu Sari 2010. godine, gde sam doktorirao i gde sam radio do 2012.godine. Potom sam i 2019. godine dobio nagradu kao najbolji predavač u Sautemptonu. Napravio sam nekoliko predmeta koji su vrlo inovativni, gde studenti rade jako praktične stvari. Nešto od toga smo preneli i u Beograd pošto sam gostujući profesor na ETF-u, i tu imamo jedan jako lep predmet na master studijama gde studenti dizajniraju fotonska kola. Mi to napravimo u Sautemptonu i pošaljemo im, onda oni mere ovde i zaokruže jedan ciklus. Inače, tačno je mnogo putujem, zapravo mislim i previše. Ove godine sam bio van Britanije 160 dana, a bio sam i 12 dana na putovanjima po Britaniji. Praktično svaki drugi dan nisam kod kuće. Naporno je, idete u druge vremenske zone, od Japana do Kalifornije, ali nekada prosto morate da budete prisutni na najvećim konferencijama i sastancima. Morate da se reklamirate i ostvarujete nove kontakte sa drugim ljudima sa univerziteta, ali i iz industrije. Oni su vam potencijalni partneri i finansijeri projekata.”

Koliko je Srbija daleko od sveta na tom polju?
“Generalno mi imamo dobro obrazovanje, e sada, znam da se mnogi neće složiti sa mnom jer će reći da je sve lošije nego što je bilo… Odmah mogu da kažem da je lošije svuda. Ja sam za ovih 20 godina video veliki pad i u Engleskoj što se tiče kvaliteta studenata, kvaliteta nastave. Mislim da je globalni pad prisutan u obrazovanju. Međutim, mi i dalje školujemo dobru decu. Naša deca su odlična, i kada odu u inostranstvo gde postoji sistem oni su vrlo uspešni. Evo, samo iz moje oblasti ja ću nabrojati neke od bivših studenata koji vode grupe na vodećim univerzitetima. Marko Lončar – Harvard, Vladimir Stojanović – Berkli, Jelena Vučković – Stenford, Milan Mašanović u Santa Barbari ima vrlo uspešnu kompaniju, Miloš Popović – Boston, Stojan Radić – San Dijego… Pričam samo o mojoj oblasti, a gde su ostale. Fenomenalni ljudi kojima ako date čista i jasna pravila, oni će napraviti čudo. Kao u sportu. Znaju se pravila i, naši sportisti su sjajni.

Mi treba ovde da uspostavimo sistem u kome će najbolji moći da se ostvare. Gde mi ne možemo da se merimo sa drugima – ali pazite, vrhunska postrojenja za pravljenje čipova, to je jako skupo i Britanija ih nema, već planira da uloži milijardu funti u narednih pet godina na postrojenja neke srednje tehnološke generacije. Za to vreme, Kina planira da uloži 300 milijardi funti u najnovije tehnologije za pravljenje čipova. Engleska shvata da ne može da se meri sa Kinom, ne može da se meri ni sa Amerikom, Tajvanom, Singapurom, ali gde mi možemo i gde su naši ljudi jako dobri – to je dizajn. Ne morate da pravite nešto, možete da dizajnirate, da budete najbolji u tom aspektu. Navešću primer jedne Britanske kompanije Arm koja dizajnira elektronske čipove i u tome su među najboljim na svetu. Njih su, ako se ne varam, za 32 milijarde dolara kupili Japanci pre nekoliko godina.

Moja preporuka bi bila, a razgovarao sam sa nekim prijateljima iz Amerike, da u Beogradu ili Novom Sadu ili bilo gde u Srbiji napravimo firmu gde bi naši ljudi ostali da rade i gde bi dizajnirali fotonska kola. A ta kola i čipovi bi se pravilia na Tajvanu ili Singapuru ili bilo gde drugde.”

Čime se bavi porodica Mašanović u Engleskoj, supruga Nataša i troje dece?
Sofija je najstarije dete, ona je rođena 1999. godine u Beogradu i sada je šesta godina medicine u Bristolu gde treba da diplomira u julu mesecu, Milica je rođena u Gilfordu 2003. godine, treća je godina sociologije isto u Bristolu i ona je na programu gde se jedna godina studira u inostranstvu. Trenutno je u Kopenhagenu, vraća se u julu, a četvrtu godinu će završiti u Bristolu. Stefan je najmlađi, on je 2005. godište, završava srednju školu, i njega zanima mašinstvo i elektrotehnika. Upravo šalje prijave za univerzitete za jesen. Vrlo smo ponosni na njih. Prvenstveno svaki roditelj želi da mu deca budu dobri ljudi, a onda da usput pokupe neka znanja i nešto nauče. I tu nisu loši, i ono što je nama jako važno – oni su ponosni Srbi. Jako dobro govore srpski jezik, pišu i čitaju. Omiljeni grad im je Valjevo. Oni u Valjevu provode letnje raspuste, i najviše vole da dođu ovde kada god im se ukaže prilika. Supruga i ja to smatramo kao naš najveći uspeh.

Nataša je nakon Eriksona radila na univerzitetu Sari nekoliko godina gde je i doktorirala, potom je radila na jednom univerzitetu u Londonu, a sada se vratila ponovo u industriju gde radi kao biznis analitičar, gde obrađuje velike količine podataka i savetuje osiguravajuća društva, banke, telefonske kompanije, Nike, Toshibu itd. Uživa jer je svaki projekat neka nova priča gde može puno da nauči.

Već imaš izvrsnu saradnju sa Beogradskim univerzitetom. Sluti li to povratku ili su to samo realizacije dobrih ideja?
Kada sumiram poslednjih nekoliko godina ja skoro tri meseca provodim u našim zemljama. Nešto je radno, držim nastavu, dolazim na neke konferencije, a nešto je i odmor. I korona je omogućila da može da se odavde radi. Evo sada sam tri sedmice u Valjevu i svakodnevno radim odavde.

Mislim da i supruga omekšava u tom smeru i da sve više voli da dođe. Odemo na skijanje na Jahorinu pa budemo kod njenih malo, dođemo u Valjevo, kupili smo stan u Trebinju, to nam je nova baza, volimo Hercegovinu, volimo te ljude, volimo Herceg Novi, tako da nam sve više prija boravak ovde jer otkrivamo neke divne ljude u tim gradovima. Punimo baterije, shvatamo da je naša kultura fascinantna, zaista ne preterujem, jer prosto prođete ceo svet, upoznajete se sa drugim sredinama, onda se vratite ovde i shvatite da ovde ima toliko dobrih stvari. Da nam je zemlja prelepa, da su nam ljudi jako pametni, jako sposobni, da još uvek ima istinske dobrote, tako da tendencija jeste kada god možemo, da dođemo u naše krajeve. Kakvom će to angažovanju ovde voditi, ja sada ne znam.

Nekada se šalim i kažem – kada odem u mirovinu doći ću u Valjevsku gimnaziju da radim, spremaću đake za takmičenja iz fizike ili tako nešto (smeh), tako da ne mora samo biti ETF, može biti i nešto drugo. Poznajem mnogo naših ljudi koji bi nekako da vrate Srbiji to što su dobili pa čak i ako nisu mnogo dobili, nekako imaju osećaj da bi trebalo nešto da daju. I to je ogroman potencijal koji mislim naša vlast ne koristi ni u promilu. Nema razloga da se ljudi ovde osećaju ugroženo, niko od nas neće doći ovde da nekome uzme posao. Mi samo hoćemo da dignemo lestvicu i da malo pomerimo neke stvari i da neka iskustva koja smo tamo stekli, a koja mislim da su jako korisna i dobra, da ih primenimo u našoj sredini.

Ono što ne treba da radimo – ne treba da prepisujemo od A do Š stvari iz inostranstva i da ih uvozimo bez ikakve kritike. Po pitanju obrazovanja – Bolonja i ostalo, mislim da je to greška. Treba da radimo na komparativnim prednostima. Mi imamo neke stvari koje su jedinstvene kod nas, koje dobro rade, a onda samo treba ubaciti neke elemente koji mogu dobro da se prime i poboljšaju obrazovanje. Prosto mi smo drugačija kultura. Ne možete nešto što rade u Singapuru ili Finskoj da prepišete i da to bude uspešno ovde. To ne može. Kao kada bi u košarci neko doneo NBA stil i rekao morate da igrate ovako. Ne, mi imamo naš stil i našu školu koja je stara 70 godina i samo treba da usvojimo neke elemente i da poboljšamo neke detalje. Jer čovek mora stalno da napreduje, ne sme nikada da se zaustavi.

Definitivno vidim sebe sve više i više ovde, i neki naš ideal je da smo pola vremena ovde, a pola tamo, jer mi naravno volimo i Englesku. Engleska ima svojih čari, u krajnjem slučaju deca su nam tamo pa nas i to nekako zadržava. Ali naše zemlje, Srbija i Republika Srpska, i Crna Gora nam čini mi se trebaju sve više i više.”

Ovaj vrsni stručnjak slobodno vreme provodi uz Canonovu foto opremu, iskazujući kroz objektiv i svoju skrivenu umetničku crtu. Brz pregled njegovih fajlova govori nam da mu umetnička fotografija nije strana jer kroz njegovu optiku Valjevski kraj deluje još lepše. One fotografije sa drugih meridijana su već neka posebna priča.