25/05/2024
Najnovije vesti

Zlati Kocić svečano uručena nagrada „Desanka Maksimović“ u Valjevu

Autor 16/05/2023

U Valjevu svečano uručena nagrada „Desanka Maksimović“ za ukupan doprinos srpskoj poeziji laureatu Zlati Kocić, pesnikinji i prevodiocu.

„Suština pesničke poetike Zlate Kocić počiva na doživljaju jezika i njegove leksike kao onoga svestranog „čuda“, koje omogućava opstanak pojedinca i njegove duhovnosti, ali i čitavih naroda i njihovog identita… Poezija Zlate Kocić istražuje jedan davni svet i život, a kroz te mitske slike razotkriva savremeni život i čovekovu sudbinu“, pored ostalog je navedeno u obrazloženju žirija.

Centralna akademija je priređena u Centru za kulturu, uz prigodan umetnički program održan nakon svečanog uručenja nagrade. U ime pokrovitelja lokalne uprave Grada Valjeva, skupu se obratio

Gradonačelnik Valjeva, Lazar Gojković

gradonačelnik, Lazar Gojković i u ime organizatora svečanosti, Violeta Milošević, direktorka Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović” iz Valjeva. Prisutne je pozdravila i dr Snežana Šeatović, upravnica Zadužbine “Desanka Maksimović”.

Na dva sastanka, održana 3. marta i 28. aprila 2023. godine, u prostorijama Zadužbine „Desanka Maksimović“ u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu, usvojena je jednoglasna odluka da dobitnik nagrade „Desanka Maksimović“ za 2022. godinu bude pesnikinja Zlata Kocić.

Žiri je zasedao u sastavu: prof. dr Goran Maksimović, redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu; prof. dr Đorđe Despić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu; dr Slađana Ilić, doktor filoloških i doktor političkih nauka; Vojislav Karanović, pesnik i urednik Redakcije kulture u Radio Beogradu i RTS-u i dobitnik nagrade „Desanka Maksimović“ za 2019. godinu i dr Branko Vraneš, docent Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu koji je, u ime žirija, saopštio obrazloženje.

OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA

„Dobitnica nagrade „Desanka Maksimović“, za ukupan doprinos srpskoj poeziji, pesnikinja Zlata Kocić (Željevo kod Svrljiga, 1950), prisutna je u srpskoj književnosti duže od pet decenija. Njen raznovrstan pesnički i kulturni rad, najviše dolazi do izražaja u pesničkim, proznim, dramskim izdanjima i knjigama ogleda, kao i prepeva i prevoda sa ruskog i na ruski jezik. Objavljuje poeziju i prozu od 1971. godine, a zastupljena je kao pesnik i prevodilac u brojnim domaćim i stranim zbornicima i antologijama. Poezija joj je prevođena na ruski, engleski, francuski, bugarski,  kineski, jermenski, nemački i rumunski jezik.

Obraćanje dr Snežane Šeatović, upravnice Zadužbine “Desanka Maksimović” iz Beograda nakon pozdravnih govora gradonačelnika Valjeva, Lazara Gojkovića i Violete Milošević, direktorke Matične biblioteke “Ljubomir Nenadović” u Valjevu

Izdvajamo pesničke knjige i knjige poetske proze, kao i poetsko – dramska dela i knjige ogleda: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Pesme (1993), Prokletije-dokumentarna drama – koautorstvo sa Ivanom Rastegorcem i Vojislavom Donićem, Radio Beograd (1993), Gnezdo i kupola (1995), Rtanjska svetila – o poeziji Miodraga Pavlovića (1996), Rub (1996), Vazdušne freske (1999), Polog  (1999), Dobro jutro, vodo (1999), Lazareve lestve (2003), Melod na vodi (2008), Lazareve lestve (drugo izdanje, 2010), Belo pule (2014), Biberče (2014), LE PIÉTON AU LARGE (PEŠAK NA PUČINI), srpsko-francusko izdanje, izbor (2014), Sirinova skala/Skala Sirina, srpsko-rusko izdanje, izbor (2014), Harmon (2017), Galgal (2020), Grumen (2020), Slamke sunčeve (2021), Osmi dan: lirska drama, pesme izabrane rukom dramaturga (2021).

Ukazujemo i na knjige pesničkih prevoda sa ruskog jezika: Uranija (1990), Josif Brodski, Izabrane pesme (uz druge prevodioce, prir. Milivoje Jovanović) (1990), Marina Cvetajeva, Pesme i poeme (prvi tom izabranih pesama, uz druge prevodioce, prir. Milica Nikolić) (1990), Marina Cvetajeva, Priča o Sonječki (stihove prevela Zlata Kocić, prozu Milica Nikolić) (2006), Marina Cvetajeva, Hvala vremenu (uz druge prevodioce) (1997), Aleksandar Puškin, drama Boris Godunov (1992), Fjodor Tjutčev, Pesme (1994), Velimir Hlebnjikov, Obijanje vaseljenje (1998), Jelena Švarc , Dela i dani Lavinije, monahinje iz reda obrezanja srca (1994), Sergej Glavjuk,  Promajni kvartovi (2005), Marina Cvetajeva, Izabrane pesme (2011).

Važno mesto pripada i knjigama proznih prevoda sa ruskog jezika: Ivan Bunjin, Tavni drvoredi (1991, 2000), Mihail Bulgakov, Majstor i Margarita (1995, 1996, 1998, 2000, 2003, 2004), Valentin Rasputin, Šta da kažem vrani (1996, 2006), Boris Akunjin, Turski gambit (2004, 2005), Petar Šašurin, Zlatno detinjstvo (2000), Konstantin Ušinski, Četiri želje (2000), V. Maljagin, Prva ispovest (2006), Mihail Tolstoj, Život i čuda Sv. Nikole (2000), Makarije Optinski, Rečnik spasenja (uz druge prevodioce), Vasilije N. Volgin, Srebrne bogotkane reči (2008).

Docent dr Branko Vraneš saopštio je odluku žirija za uručenje književne nagrade “Desanka Maksimović”

Dobitnica je više uglednih pesničkih nagrada: Rade Drainac, Zmajeva nagrada, Žička hrisovulja, Gordana Todorović, Jovan Maksimović -za prepeve i prevode, Nolitova nagrada, Nagrada FEDOR za poetsko – dramski tekst, Zaplanjski Orfej, Jefimijin vez, Disova nagrada, Milica Stojadinović Srpkinja, Odzivi Filipu Višnjiću, Branko Ćopić.

Objavljeno je više književnokritičkih ogleda o stvaralaštvu Zlate Kocić, a ovde posebno ukazujemo na zbornike: Poezija Zlate Kocić (Matica srpska, 2006), Zlata Kocić, pesnikinja (Kraljevo, 2007), Zlata Kocić, dobitnik Disove nagrade (Čačak, broj 48/2017), Zlata Kocić: slavuji, ljiljani, lestve (Gračanica, 2019).

Suština pesničke poetike Zlate Kocić počiva na doživljaju jezika i njegove leksike kao onoga svestranog „čuda“, koje omogućava opstanak pojedinca i njegove duhovnosti, ali i čitavih naroda i njihovog identita. Unutrašnja „moć“ tako doživljenog jezika sadržana je u njegovom „božanskom poreklu“, a pesnički govor je složeni „otisak duše“. Pesnikinja preko melodioznosti stihova, preko višeglasnosti koju doživljava kao starinsko „dvoglasno pevanje“, uspostavlja duboku vezanost za narodni život i tradiciju, a zatim i za savremene refleksije te tradicije u svakodnevnom životu. Upravo u tim slojevima tradicije u kojima se objedinjuje prošlo i sadašnje, a nagovještava buduće, sadržana je i trajna „očaranost poezijom“, kao i pronalaženje puteva čovjekove samoobnove i silaska u sopstveno srce u kojem će pronaći „lestvice za penjanje u carstvo Božije“.

Uručenje književne nagrade “Desanka Maksimović” dobitnici Zlati Kocić na svečanosti. u Valjevu

Možemo na kraju ukratko zaključiti da poezija Zlate Kocić istražuje jedan davni svet i život, a kroz te mitske slike razotkriva savremeni život i čovekovu sudbinu. To su samo neki od argumenata kojima smo se rukovodili prilikom izdvajanja ove pesnikinje za dobitnika ugledne književne nagrade Desanka Maksimović“, navedeno je u obrazloženju žirija.

GOSTI U SRCU

Slavodobitnica Zlata Kocić svoju besedu povodom uručenja nagrade „Desanka Maksimović“ je napisala pod naslovom Gosti u srcu, završivši je pesmom „Pomiluj Bože“ Desanke Maksimović.

„Nema razlike između njenih stihova i nje. Božji čovek. Tako sam osećala pri prvom susretu s Desankom Maksimović, početkom osamdesetih godina, tako osećam i sada. Detinje vedra, blaga i osmehnuta, ali joj se i uzdah otme, i neka duboka seta načas zatamni oko. Žilava, a krhkija od biljčice. Krotka i blagorodna, a ako zatreba, odsečna, s taktom. Prozorljiva, s onim posebnim, zdravim rezonom nekog seljanina. Milosrdna i smirena, ali na dobrodušni šeretluk neće ostati dužna.

Svečanost uručenja književne nagrade “Desanka Maksimović” u Valjevu, pored brojnih sugrađana i učenika srednjih škola, su pratili predstavnici Vojske Srbije, Eparhije valjevske, Kolubarskog okruga i Grada Valjeva

Ovde smo danas da se poklonimo Njenoj seni, duši. Njenom duhu, pesničkom daru i pesničkom zamonašenju. Njenom velikom srcu. Onom iz naše lektire, koje, opijeno prolećem, toliko narasta „da mu celo jedno nebo sreće/ i pakao bola ne bi dosta bilo“ („Prolećna pesma“). Rani stihovi, neka su i mladalačka hiperbola, ali pokazali su se višestruko proročkim. Ogromna zapremina zahvaćena je tu u dva poteza, obujmljene su dve suprotne sfere pune kontrasta i značenjskog naboja. Koliko će životnog sadržaja kasnije stati u njih! S jedne strane ushiti, ima li im broja, iz kojih će, tokom dugog života, nastajati topla lirika suptilnih osećanja, s jedinstvenom, prebogatom skalom duševnih stanja i čarobnim obiljem motiva; kao i pesme nepresušnog umiljenija prirodom, gde sve vrvi od živih detalja i sve diše u punom saglasju. Sa druge strane – bol, lični i opšti, kome će, posebno u vreme previranja i ratova, pesnikinja dati oduška u dramatičnoj formi, kao što je iskonska tužbalica „Krvava bajka“, ili potresan poetsko-dramski moleban, svenarodni i svevremeni, „Tražim pomilovanje“. I opet – ona ista priroda, ali kao skup signala da „zemlja jesmo“ i u opet ćemo u zemlju. Pri čemu je, i u jednom i u drugom nizu s obe strane, prepoznatljiva ista okosnica iz iste mladalačke pesme: (Osećam…) „ da bih srce mogla poklanjati svima/ a da opet mnogo ostane ga meni“.

Ova dva rana Desankina stiha vidim kao jedno njeno zlatno jezgro. Bogat je niz varijacija koje će pesnikinja nadalje razvijati iz ovoga jezgra. Uzmimo, kao ilustraciju, stihove iz izvanredne pesme „Lirski rodoslov“. Na jednom mestu, tu stoje stihovi: „I bi ljubav./ Do devetog vala srce se prope / Sav svet u meni beše na noge usto“ (dakle – srce, voleći, stremi u vis, „Ja“ i u meni sav svet, mi svi, odižemo se, talasom). Na drugom mestu u istoj pesmi: „I smestih se cela u pučinu srca sopstvenog“ (Ja u srcu, cela, jer su svi u meni, ali na otvorenom, na njegovoj pučini). Relacija srce – svet sasvim vidljivo označena je osciliranjem od „ja“ do „ti“ (svi vi, svet) i obratno, po principu plime – oseke, te se i ne može načiniti razdelna linija, što i jeste namera. Jer smo jedno. Ako smo u jednom srcu.

Sličnu podvojenost i u isto vreme neodvojivost nalazimo i u pesmi „Ja i ti“, s tim što je dvojnost „Ja“ tu transponovana u dve duše: jedna duša za radost, druga za tugu: „Jer od rođenja sa mnom, /ma kud se makla/ idem ja večno sumorna“. Imponuju lakoća ove igre i njen daleki domet. Nisu li te dve duše danas ovde, sa nama. U nama.

A i o srcu, može li se, uopšte, govoriti kao o jednom. Jer, u pesmi „Bajka o ženinom srcu“, žena najpre ima tri srca, ali u ishodu drame ima ih i mnogo više, jer: „žena je voćka što u proleće svako/ ponovo srce rodi“. Srce feniks. Svakog proleća iznova.

Bajka o ženinom srcu

Imala je žena tri srca, sva tri joj čovek uništio. Prvo je mlado bilo, nežno kao voćka rana, uzabrao ga je čovek brzo, bez peteljaka, kao što trešnje beru iz gradova trgovci. Drugo je teško bilo kao plodovi leta, omlatio ga je čovek kao što dunje mlate prekupci pekmezari. Treće je tvrdo bilo, sa jezgrom punom ulja, razmrskao ga je čovek kao što čobani čine s orasima koje kradu. Ali žena je voćka što u proleće svako / ponovo srce rodi. I čovek omađijan u rod taj čudan gleda kao u priviđenje.

Zlata Kocić, laureat književne nagrade “Desanka Maksimović”, kraj spomenika u liku pesnikinje, sa učesnicima Poetskog časa iz Valjevske gimnazije i Matične biblioteke “Ljubomir Nenadović” nakon programa na Trgu pesništva u Valjevu

Ovo obnavljanje, vaskrsavanje i umnožavanje srca, nova je pozicija dodeljena mu za novu relaciju, a to je relacija ovaj i onaj svet. Očiglednija je u pesmi „A i tebe to molim“ , kao obraćanje bližnjem, kao dogovor da ko prvi ode na onaj svet, odande javi kako je tamo. U pesmi pak „Priča o pesniku“ s refrenom: „Ja sam lovac srca svoga rođenog“ – vidimo i taj poseban pesnički usud, tu pesnikovu potrebu, to zavetovanje na komunikaciju ja – ti, svet – koja ostaje i posle smrti. Takvo otvaranje srca, sasvim očito, tu je dvoznačno, dvosmerno: jer se srce, u tamošnjim predelima, i otvara dvosmerno, trosmerno: zvezdi, krunici cveta i – mrskom malenom crvu. Iz treće strofe:

I znam, i na onoj strani sveta, u dan taj ili noć ili zoru prvu kad sve ostalo bude mi svejedno, i tada biće sve u meni žedno: da zvezdi, da krunici cveta, da mrskom malenom crvu, kraj kojih smrt me bude pronela, otvorim srce, koliko ga budem sa obala života ponela.

Osećam obavezu da u ovoj prilici podelim sa svima sećanje na jedan sasvim poseban susret sa Desankom. Susret u jednoj drugoj realnosti, možda i bližoj poeziji, bližoj onim sferama života u kojima sada, verujmo, prebiva njena duša.

Posle njenog odlaska iz naše jave, i to upravo kad se navršilo četrdeset dana, usnila sam san. Prikazuje mi se, kao kamerom, njena soba (u koju, inače, nisam ulazila), sa stvarima u kojima se oseća njeno prisustvo. Među tim predmetima je i nešto što mi je ostavila u nasleđe. S uzbuđenjem shvatam da je to nešto – jedan prelepi, starinski, od svetlog drveta, izrezbareni kovčežić, doduše ne mali, možda 60 puta 40, i visine oko 50 cm. Prilazim mu, odižem lučno

Beseda slavodobitnice pesnikinje i prevodioca, Zlate Kocić

izvijeni poklopac, a unutra je – ČISTA SVETLOST! Eto, to je ona nama ostavila u nasleđe, to je ona sama bila i ostala: svetlost! Neka nam ta svetlost uvek bude štit, neka budemo toga štita dostojni. Draga naša Desanka! Vi i Vaša Poezija, praiskonski prisna. Lirski neumorno i zauvek ustreptala i majčinski topla – jeste naše nebo sreće. A i za pakao bola pripremali ste nas, dubinski, uistinu majčinski.

Poživeli ste dovoljno dugo da jasno sagledate silaznu svetsku putanju. Nama je ostalo da doživimo survavanje do samog dna, nesreću, pakao ovih dana. Dopustili smo nedopustiva izopačenja, naša krvava bajka posuvratila se u krvavi pir. Ovakav bol i muk poslednja su, stravična opomena. Muk u našem narodu, u našim horovima, u našim ptičjim jatima, našim pčelinjim rojevima.

Jedino srca biju kao klepala na Veliki Petak. Na Veliki Petak sveštenici poju nad Plaštanicom Plač Majke Božje. Vama se dogodila krvava bajka upravo u petak. Nama se dogodila crna sreda. U Belom gradu, u Mladenovcu – belo i mladost za danak u krvi. Velika sreda – to je poljubac Judinim usnama. Ali i miro u ruci grešnice, za pomazanje Sina. A mala, jadovna sreda, to se Irod javlja u liku izroda. Nesrećnika, toliko samo razumemo. Ali treba se napregnuti: šta sve poručuje danas ta užasna seča mladenaca. Zavadi pa vladaj dobilo je niz novih oblika. Rovari, huškaj, pa nek se sami međusobno. Čipuj, zombiraj, telediriguj, nek pucaju uživo. Učili ste nas da saosećamo, da tražimo pomilovanje. Na nama je da pojemo Plač, otvorenih očiju. Da molimo za Veliki oprost. Pomiluj nas, Bože, po velicej milosti tvojej“, po prijemu književne nagrade, rekla je pesnikinja i prevodilac, Zlata Kocić, svoju besedu završivši pesmom „Pomiluj Bože“ Desanke Maksimović.

Zlata-Kocic-nagrada-Desanka-Maksimovic-Brankovina-vesti-Valjevo-FOTO-Dragan-Krunic-Objektiva.rs
Polaganje cveća na humku Desanke Maksimović u Brankovini na 125. godišnjicu rođenja velike poetese

POMILUJ BOŽE

Pomiluj Bože, one koji su žedni proleća, iščezli kao osmeh tih

među zvezdane svetove. Pomisli, Bože, na njih, u čas kad prosipaš

cvetove povrh kutova svih. Zakloni, Bože blagi, svojim glasom naš

smeh, i naš glas, ako radosni budemo u dan kad, žedni života i

mladosti, oni odoše od nas; zaseni svetlošću večnom njihov vid, o,

Bože blagi, jer mene je stid časa zemaljske radosti. Zakloni, Bože,

srcem svojim naše srce u čas kad se proleće rađa, kada cvetanja, kada

sunca moć budu u nama tugu ubili; kad prođe najpre čas , pa dan, pa

noć, a mi se ne setimo njih ni časa kad smo ih izgubili. Zakloni,

Bože, zemaljske stolove i čaše od njih, koji više ne sedaju za

prolećne gozbe naše; od njih, čije duše sad kruže iznad vrline i

zlosti; na čijem srcu mladom cvate ruže u čas kad su u šumi lasta

i ljubav u srcu našem prvi gosti.