09/02/2023
Najnovije vesti
Luka Tripković foto Nebojša Babić prenosi Objektiva.rs iz Valjeva akademski slikar i pisac Osmeh pod govorm maslinovom Crna knjiga

LUKA TRIPKOVIĆ – BITI ZADOVOLJAN OSTVARENIM

Autor 01/01/2023

U ovom danu možda se treba prepustiti divnim novogodišnjim snovima… Uz najlepše želje, Objektiva.rs vam daruje razgovor sa Valjevcem, Lukom Tripkovićem koji priprema otvaranje nove izložbe slika, pod nazivom “Mora da je bio neki stvarno divan san” tokom januara u Beogradu.

Najširoj publici Luka Tripković je poznat kao pisac. Međutim, veoma fino prepliće svoje talente. Od 2015. objavljuje teorijske tekstove. Esej Ruine – spomenici iz nehata objavljen je u zborniku “Umetnost i teorija” odseka za teoriju umetnosti FLU u Beogradu.

Da je dobar pisac potvrđuje već prvim romanom Osmeh pod gorom maslinovom, izabranim za ediciju “Prva knjiga” Matice srpske, da bi 2016. godine bio u najužem izboru za NIN-ovu, potom i u konkurenciji za regionalnu nagradu “Meša Selimović”. Godine 2019. sledi “Crna knjiga” – prvi domaći roman Izdavačke kuće Booka, sada već objavljivan u više izdanja.

Romane je objavljivao paralelno sa studijama filozofije i likovne umetnosti, osnovne završava 2014. u klasi profesora Milete Prodanovića, uz istraživanja i putovanja. Održao je više samostalnih izložbi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Sarajevu, Kanadi. Dobitnik nagrada FLU “Stevan Knežević” i “Ljubica Sokić”.

Prošlog novembra je doktorirao na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu, gde radi kao asistent od maja 2022. godine.

Objektiva.rs: Čime ti je sada, na polju likovne umetnosti, zaokupljena pažnja? Da li nastavljaš trend, na osnovu kog je tvoje likovno stvaralaštvo postalo prepoznatljivo? Aktuelni i planovi za dalje u likovnom svetu?

Luka: Trenutno spremam izložbe – u januaru u galeriji Kolarac i u februaru u Centru za kulturu u Lazarevcu. Reč je o ciklusu slika naslovljenim sa “Mora da je bio neki stvarno divan san”.

Stih Darka Rundeka mi se učinio pogodnim da opišem ono što osećam kada čitam o modernoj arhitekturi i njenim ovaploćenjima tokom druge polovine prošlog veka, budući da se njen utopijski karakter, orijentisan ka čoveku, uticaj raznih socio-političkih struja premetnuo u svoju suprotnost.

Nakon dve godine slikanja prepoznatljivih tipskih kuća prosejanih po kalifornijskim pejzažima, spremam i nešto novo – polako se vraćam crtežu i modernističke spomenike iz perioda Jugoslavije smeštam u guste šume. Što je svojevrstan omaž arhitekti Bogdanu Bogdanoviću i njegovom shvatanju arhitekture ali, pre svega, crteža, i onoga što on naziva mitologijom crteža. Ali, o tom – potom, nadam se za oko godinu dana.

Objektiva.rs: Nakon, kažem proročke, “Crne knjige” da li čitalačka publika da očekuje novo ostvarenje? I u kom pravcu bi vodile te nove, još neviđene, priče?

Luka: Ideja za roman postoji. I, ne samo ideja, napisao samo oko 150 stranica od kojih je 40 – 50 na zadovoljavajućem nivou, ali naprosto manjak slobodnom vremena utiče na to da odugovlačim sa romanom. Nadam se da ću ga završiti tokom ove godine.

Reč je o nečemu što posredno ima veze sa prethodnim knjigama – ispitivanju motiva zla i njegovih pojavnih oblika.

Roman je ispovest čoveka koji je u građanskim ratovima devedesetih opsesivno radio na kopanju jama za masovne ukope, pa je u traganju za idealnim „poslovnim okruženjem“ menjao strane i pokušavao da usavrši svoj industrijski poduhvat.

To je, dakle, fikcija, zasnovana na nekim stvarnim događajima ali nikako pamflet koji govori u korist bilo kog kolektivizma nastalog na ruševinama bivše države.

Objektiva.rs: Šta za tebe sada znači, koliko podsticajno vidiš svoju ulogu u životu mladih – svojih studenata i da li imaš uzor u nekom od svojih profesora?

Luka: Opšti utisak je da je mladima danas teže nego u vreme kad sam ja studirao, što i nije bilo baš tako davno.

Na stranu okolnost što je sada za iole dostojanstven život u Beogradu potrebno primiti gotovo dve prosečne plate, što je slikarski materijal poslovično skup i zahteva prostor za rad i skladištenje – mladi rastu u društvu u kom su sve institucije, pa tako i one umetničke, poprilično razorene, dok su istovremeno, blagodareći povezanosti i internetu vrlo dobro upućeni u situaciju u takozvanom razvijenom svetu, te u njihovom odnosu prema radu i sceni postoji jedna doza cinizma i ironije koji su svojstveni generaciji Z kojoj pripadaju.

To ne mora biti nužno ni dobro ni loše, naprosto, svaka mladost je istovremeno i divna i komplikovana na sebi svojstven način, i ne sumnjam da će se oni snaći u ovom suludom svetu, ali je u pedagoškom smislu potrebno pristupiti svakom pojedinačno na način koji će za rezultat imati “otključavanje” potencijala, i u tom poduhvatu treba biti inovativan i koliko god se može originalan.

Moja generacija je tokom školovanja zahvatila i staru gardu profesora koji su radili po principima po kojima su, recimo, bili učeni i moji roditelji, a taj pristup je danas potpuno prevaziđen i maltene kontraproduktivan. Ja se lično trudim da ih motivišem navodeći pozitivna iskustva sa kojima sam se susreo, dok ona negativna saopštavam dosta oprezno i pažljivo, taman toliko da shvate sa čim imaju posla a da im istovremeno ni na koji način ne okrnjim optimizam.

Bavljenje umetnošću je suludo rizičan posao, i toga moraju biti svesni, ali je, u slučaju da u tome uspeju, nagrada apsolutna nezavisnost, i to naprosto nema cenu.

Kod nas se inače zapatio izvestan arhaičan pogled na umetnike kao boeme koji stvaraju kada dobiju inspiraciju, a istina je da je u pitanju đavolski krvav posao koji vas troši 24 sata dnevno, budući da se sa mišlju o tome šta i kako radite budite i da sa njom ležete, dok vas redovni poslovi zaokupljuju tokom onih 8 ili 10 sati dnevno koliko ste primorani da odradite.

Luka Tripković u galeriji FOTO Luka Milanović

To govorim iz sopstvenog iskustva, jer sam radio razne stvari i zaista, ništa me tako ne muči kao neki rad ili tekst koji iz bilo kog razloga ne mogu da izvedem, a so na ranu predstavlja saznanje da se iz te muke može izaći samo uz još više rada. Ako to uspem da im prenesem, ubeđen sam da će studenti izvući maksimum iz sebe, a šta je taj maksimum nikad se ne zna, niti je važno, važno je da u životu uradiš sve što je do tebe i da nemaš za čim da žališ.

Što se uzora tiče, ja sam svakako po prirodi stvari vezan za pedagošku praksu koju je sprovodio Mileta Prodanović, budući da sam u njegovoj klasi i upisao i završio fakultet, te da mi je kasnije bio mentor tokom doktorata, i to je odnos tokom kog sam sa tim čovekom izgradio svojevrsnu neraskidivu povezanost, tako da se trudim da budem tu za đake makar upola u onoj meri u kojoj je on bio tu za mene.

Takođe, specifičnost naše škole je i ta da ste kao student u mogućnosti da birate profesore i predmete koje ćete pohađati, tako da su gotovo svi profesori koje sam imao ljudi sa kojima sam želeo da sarađujem, pa volim da mislim da sam od svakoga od njih naučio ponešto i da ta iskustva koristim u sopstvenoj praksi.

Objektiva.rs: Najjači utisak o 2022. i tvoje, lične težnje, ali i globalne želje za 2023. godinu?

Luka: Imam utisak, možda pogrešan, možda varljiv, ali dakako snažan, da sam donekle sazreo kao umetnik i da znam šta želim da postignem nakon što odaberem temu kojom planiram da se bavim.

Luka Tripković foto Nebojša Babić prenosi Objektiva.rs iz Valjeva akademski slikar i pisac Osmeh pod govorm maslinovom Crna knjiga
Luka Tripković foto Nebojša Babić

Takođe, čini mi se da sam se u izvesnom smislu naučio profesionalizmu koji podrazumeva jednu vrstu amputacije emocija kada se pristupa promociji rada.

Ukratko, radim ono što me inspiriše, konsultujem se u vezi sa tim sa ljudima čije mi mišljenje znači, ali me esnafske podele, kartelizacije, utisci i mišljena apsolutno ne dotiču. Što bi se narodski reklo – u se i u svoje kljuse. U tom smislu nemam nekakve težnje, sem da budem zadovoljan onim šta radim, a ako lokalno, regionalno ili globalno tržište na to bude pozitivno reagovalo super – ako ne, i to je sasvim u redu.

Odlučio sam da usmerim energiju da menjam i unapređujem sebe, a svet i okruženje neka se menjaju kako im drago, – rezimira Luka Tripković.