- Home
- Vesti
- Vesti iz Valjeva
- Šta ste hteli da znate o kasarni na Ilidži, a niste imali koga da pitate
Šta ste hteli da znate o kasarni na Ilidži, a niste imali koga da pitate
Autor objektiva
09/08/2023
Ovih dana smo svedoci burnih diskusija konkretno o kasarni na Ilidži u Valjevu. Povodom najave koncerta Zdravka Čolića mnogi su se pobunili.
Kao grad duge tradicije, Valjevo ima brojne istorijske sadržaje, od kojih mnogi nisu sačuvani. Koliko uopšte znamo istorijske činjenice, ili su stavovi bazirani na: “Pričao mi je jednom jedan čovek…”?
Činjenice su da je u prošlom veku, ’70. godina, bila prisutna očigledna vojna aktivnost u kasarni na Ilidži, ali već ’80. lagano jenjava. Prostor je i dalje ograđen i nedostupan. Još uvek su tu svakodnevno stražari, čuvaju uskladištenu opremu za rezervni sastav, ali i broj angažovanog ljudstva je vremenom smanjivan. U maju 2014. godine Kolubara poplavlja Ilidžu, Ulicu kneza Miloša, stiže do Karađorđeve. Nakon privatizacije, uz dozvolu, bilo je moguće ući u kasarnu “Kadinjača”. Tada je već uveliko većina objekata potpuno nebezbedna, pa je čuvar upozoravao da: “Ulazite na sopstvenu odgovornost” zbog trulih podova i greda koje su visile, a vlažni zidovi skoro do vrha pobuđali.
Da li je iko tada primećivao da je kasarna na Ilidži bezmalo urušena?
Tragom ovog, kao i pitanja “ako je iko sahranjen u kasarni, zbog čega to nije obeleženo još u vreme Kraljevine?” kao i “zbog čega, u vreme SFRJ, od maršala Josipa Broza Tita iko nije tražio zaštitu objekata i formiranje mauzoleja u spomen na dešavanja iz perioda Velikog rata?” pitamo uglednog Valjevca, istoričara i kulturologa, profesora dr Vladimira Krivošejeva o stvarnoj nameni i značaju kasarne na Ilidži u Valjevu.
“S vremena na vreme, da li kako vetar dune, ili se desi nešto drugo, poput aktuelnog koncerta Zdravka Čolića, deo javnosti, malobrojan, ali veoma glasan, se ustalasa i seti se stare kasarne na Ilidži.
Na tu kasarnu niko nije obraćao pažnju tokom više decenija, dok je polako propada, i kada se razmišljalo da bi tu mogla da se sagradi nova zgrada Valjevske gimnazije. Niko se nije setio ni kad je već potpuno oronula, propalih krovova, iz kojih je raslo drveće. Na nju pažnja nije obraćana ni kada je vojska obznanila da namerava da je proda, ni kad je Grad Valjevo doneo urbanistički plan kojim je kasarnski prostor opredelio za stambeno – poslovu zonu. Pažnju nije zavredila ni kada je vojska raspisivala prve, propale licitacije, ni kada je Bogoljub Karić obznanio da ako kasrnu dobije za male pare, da će tu da gradi stanove koje će da prodaje na kredit, po ceni od 500 evra za kvadrat…
Kasarna u žižu javnosti dolazi tek, kada ju je umesto Karića za male, kupio jedan Valjevac za znatno veće pare, i shodno gradskom opštinskom planu iskazao nameru da kupljeni prostor privede nameni za koju ga je Grad planirao, a shodno tome on i kupio. E, tek tada počinju da se iznose činjenice:
– Kasarna je bila zaštićeno kulturno dobro!
– To je bila najstarija kasarna u Srbiji!
– Odatle su junaci 1914. kretali put Cera!
– Tu je bila i vojna crkva!
– To je 1914-1915. bila Valjevska bolnica!
– To je bila najveća od svih bolnica u Valjevu!
– Tu je bilo i masovno groblje umrlih od tifusa!
– Tu je Binički 1914. komponovao Marš na Drinu!
– Zgrade kasarne su imale veliku arhitektonsku vrednost!
– Kasarna je imala istorijski značaj!
I još štošta drugo, ali ‘ajmo po redu.
Kasarna je bila zaštićeno kulturno dobro!
Nije. Procedura zaštite, odnosno proglašenja za kulturno dobro je dugotrajan proces, koji se završava činom objavljivanja zaštite u Službenom glasniku. I tek tada objekat postaje zaštićen.
Za kasarnu na Ilidži proces zaštite nikada nije ni započet. Neke inicijative za zaštitu jesu pominjane neposredno pred rušenje, ali nikada nisu ušle zvanično u proceduru, a kamo li da su dovršene.
To je bila najstarija kasarna u Srbiji!
U Valjevu da, ali daleko od toga da je bila najstarija u Srbiji. I danas postoje stariji kasarnski objekti i u Kragujevcu, i u Beogradu, a verovatno i u nekim drugim gradovima.
Odatle su junaci 1914. kretali put Cera!
Jesu ka Ceru. Ali ne samo iz nje već i iz svih drugih kasarni i drugih formacijskih jedinica u Valjevu, a to su: kasarna Petoga puka, Artiljerijska kasarna, Magacini sa itendanturom, Bolničarska kasarna, štab komande drinske divizije, vojna bolnica… I ne samo iz Valjeva, već iz mnogih drugih garnizonih mesta u Srbiji.
Tu je bila i vojna crkva!
Objekat u okviru kasarne za koji neki tvrde da je bila crkva je u to vreme bio Ambulanta 17. Pešadijskog puka, što se jasno vidi i na nekim fotografijama.
To je 1914-1915. bila Valjevska bolnica!
I da i ne.
Valjevo je u to vreme bilo grad – bolnica. U njemu su radile dve stalne (civilna i vojna) i šest rezervnih, privremenih, ratnih bolnica. Tih osam sanitetskih jedinica imalo je svoja isturena odeljenja u okolnim hotelima, školama, kafanama, magacinima. Sve u svemu, pod pojmom Valjevska bolnica podrazumeva se skup više od 30 građevina svuda po gradu. Kasarna na Ilidži bila je samo jedna od njih. Tu je locirana Prva rezervna bolnica. Prva, ne zato što je najglavnija, već zato što je prva osnovana, shodno trenutnim potrebama na početku rata. Čim se povećao broj ranjenih i bolesnih koji su stizali u Valjevo, u drugim ispražnjenim vojnim objektima, kao i u sudu i gimnaziji, jedna po jedna su otvarane i druga, treća,… šesta, a onda su se one širile na okolne objekte.
To je bila najveća od svih bolnica u Valjevu!
Ako se pod najveća podrazumeva kapacitet objekta, a shodno njemu i broj bolesnika koje je mogla bolnica da primi, ni to nije tačno. Kasarna Petog puka, gde je bila Treća rezervna bolnica, bila je znatno prostranija. Prostranija je bila i Druga rezervna bolnica koja je pored dve zgrade artiljerijske kasarne obuhvatala i topovske magacine i štale unutar kasarnskog kruga. Prostranija je bila i Šesta rezervna bolnica, smeštena u velikim i brojnim objektima glavnog divizijskog skladišta. Verovatno je prostranija bila i Četrvrta rezervna bolnica jer je u njoj, pored zgrada Gimnazije i Osnovne škole, pripadalo i nekoliko okolnih kafana i restorana.
Tu je bilo i masovno groblje umrlih od tifusa!
Ne.
Sva poznata dokumenta, među kojima su i memoari, i arhivski akti, kao i planovi, crteži i fotografije koje ih prate ukazuju da je masovno groblje umrlih od tifusa bilo na Vidraku, gde su svakodnevno umrli odvoženi kolima, prvo otvorenim, a potom sa arnjevima. Manja groblja su bila na Petkovića imanju uz Ljubostinju i iza kasarne 5. puka – na egzercirištu (poligonu), a ne u kasarnskom krugu.
Srpska vojska i njen sanitet nisu bili neuki divljaci, kako neki hoće da ih predstave, pa da na mestu masovnog boravka vojske sahranjuju stradale od infektivnih bolesti.
„Kosturnice“ koje se nalaze iznad kasarne na Ilidži su neka svim druga priča. Tu su 50-tih godina prošlog veka, kada je uređuvan park oko Spomenika borcima revolucije, na mestu Starog groblja, odlagane pronađene kosti.
Tu je Binički 1914. komponovao Marš na Drinu!
Kada je Binički na kratko boravio u Valjevu, ako je zaista baš tu komponovao, zašto bi, zdrav i prav, bio u kasarni koja je već bila u funkciji bolnice. Po svom formacijskom rasporedu verovatno je boravio ili u Komandi divizije ili u Okružnom načelstvu.
Zgrade kasarne su imale veliku arhitektonsku vrednost!
Ne.
Zgrade kasarne su bile najjednostavniji pravougani paviljoni, bez ikakvih ukrasa i bilo kakve, bilo narodne, bilo građanske odlike. Pored toga, dokumenta koja se čuvaju u valjevskom Arhivu ukazuju da su te zgrade bile nesolidno građene, tako da su bile neophodne brojne naknadne građevinske intervencije. Uz to, opisujući stanje kasarni u Srbiji tokom poslednjih godina 19. veka, načelnik saniteta srpske vojske pukovnik dr Mika Marković naglašava da tada jedina kasarna u Valjevu nije građana po potrebnim sanitetskim standardima, te da u slučaju pojave neke veće infekcije nije bezbedna za boravak.
Kasarna je imala istorijski značaj!
E, ovo je već druga priča. To je potpuno tačno.
Kasarna na Ilidži je bila prva kasarna u Valjevu. Njena izgradnja i uvođenje u namenu 1885. godine bili su od velikog značaja za razvoj Valjeva kao garnizonog centra, a uz to i za razvoj valjevske privrede, jer je vojsku bilo potrebno stalno snabdevati, objekte popravljati i graditi nove. Oficiri su svoje plate trošili u Valjevu, a određene troškove su imali i brojni vojnici.
Kasarna je bila jedna od bolničkih zgrada, ne jedina, ali je baš u njoj radila i umrla slikarka i nacinalna aktivistkinja Nadežda Petrović, koja je postala simbol stradanja od tifusa 1915. Uz to, drugi objekti rezervnih bolnica iz tog vremena ili više ne postoje uopšte (kasarna 5. puka; divizijski magacini), ili delimično (Artiljerijska kasarna), ili pak imaju stalne funkcije (Gimnazija, Sud, artiljerijska kasarna – Medicinska škola)
I ZA KRAJ: DA LI PROSTOR KASARNE TREBA DA BUDE U FUNKCIJI MEMORIJALA?
Odgovor je DA!
I to na osnovu odgovora DA na prethodno pitanje: Da li je kasarna imala istorijski značaj.
A za to i dalje nije kasno. Nadam se da će neka nova, buduća, odgovornija gradska vlast, samostalno, ili uz podržku Države, otkupiti taj prostor od sadašnjeg vlasnika i da će novim urbanističkim planom odrediti novu, memorijalnu namena tog prostora. I da će početi da stručno planira sadržaje memorijala, a planirano realizuje.
Istina, to bi moglo da se realizuje i u privatnoj režiji, ali svetska praksa ukazuje da privatni vlasnik memorijala očekuje i njegovu komercijalizaciju, kako bi na duge staze, ako ne može da donosi profi, bio bar samoodrživ”, detaljno objašnjava Valjevac, istoričar i kulturolog, profesor dr Vladimir Krivošejev.