13/06/2024
Najnovije vesti
spomen-razglednica-17.-puka-objavljena-posle-Balkanskih-ratova-arhiva-Narodni-muzej-Valjevo-vesti-Objektiva.rs

Još jednom o kasarni na valjevskoj Ilidži

Autor 10/09/2023

Valjevo je grad raskošne tradicije, ali o brojnim događajima s početka 20. veka kasnije je javno manje govoreno. Bila su poznatija porodična predanja. Međutim, nakon saslušanih priča, bilo je malo podstnutih na ikakvo istraživanje. A, ko bi pomislio da je npr. zbog izlivanja potoka, početkom prošlog veka, kasnije neko dete raslo u porodici samohranog roditelja ili kod familije.  

Ipak, činjenica je da je Valjevo grad bogat predanjima i da bi ih očuvali za mlađe, pored ostalog, istraživanja profesora dr Vladimira Krivošejeva treba da ispunjavaju stranice nekog budućeg izdanja Istorijske čitanke valjevskog kraja.  

Prema rečima prof. dr Vladimira Krivošejeva, istoričara i kulturologa: “Prve vojne formacije novovekovne srpske države su u Valjevu bile locirane 1862. godine, u vreme krize uzrokovane incidentom na Čukur-česmi i bombardovanjem Beograda, ali je to bilo samo kratkoročno.

Naredno stacioniranje vojske u Valjevu registrovano je posle Srpsko – turskih ratova 1876-1878. godine, kada je Valjevo je postalo mesto stacioniranja jedna formacija stajaće vojske Drinskog artiljerijskog puka.

profesor-dr-Vladimir-Krivosejev-ostpricar-i-muzeolog
Profesor dr Vladimir Krivošejev, istoričar i kulturolog

Do narednih, ključnih promena je došlo 1883. godine, kada kralj Milan sprovodi temeljne vojne reforme. Tada je teritorija Srbije podeljena na pet divizijskih oblasti. Valjevo je, zahvaljujući svom geostrateškom položaju, postalo sedište Drinske divizijske oblasti i mesto lociranja njenog komandnog kadra i dela operativnih jedinica.

Na samom početku sprovođenja ovih reformi iz Užica je u Valjevo upućen 5. pešadijski bataljon kralja Milana, i to ne ceo, već samo njegove dve čete, što je verovatno bilo uslovljeno nedostatkom adekvatnog prostora za smeštaj vojske. Zbog toga su pešadijske čete tokom 1883. i 1884. godine u Valjevu bile smeštene pod šatorima, u vojnom kampu lociranom na brdu Krušik, gde je bilo i pukovsko zborište, i to samo do početka zime, da bi se potom vraćale u Užice na zimovnik. Da bi se taj problem rešio, u Valjevu, na Ilidži, početkom 1885. godine počela je gradnja prvog kasarnskog kompleksa.”

Gde i kada je nastala “Valjevska bolnica 1915.” Nadežde Petrović? (+video) pročitajte OVDE

O ovoj kasarni prof. dr Vladimir Krivošejev, istoričar i kulturolog, objavio je članak objavljen u naučnom časopisu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Saopštenja, iz 2018. godine. Uz dozvolu autora ovaj članak prenosimo u celini.

VALjEVSKA KASARNA NA ILIDžI

Početkom proleća 2018. godine, zahvaljujući medijima, podstaknutim kampanjom vođenom od neformalne grupe građana, javnost je saznala da je u Valjevu posle privatizacije vojne imovine novi vlasnik porušio jednu od najstarijih do tada sačuvanih kasarni u Srbiji, podignutu 1885. godine – kasarnu „Kadinjača“. Pritom je neophodno da se naglasi da ova kasarna decenijama unazad nije privlačila pažnju: – ni vojske, kao vlasnika (a preko nje ni države), koja je pre više decenija prestala da je koristi za prvobitnu namenu, stvarajući tako preduslov za njeno ubrzano propadanje, da bi je potom, ne prepoznajući je kao svoju baštinu, uvela u višegodišnju proceduru otuđenja;

– ni lokalne samouprave, koja je još od kraja prošloga veka, kada je postalo evidentno da kasarna uveliko gubi izvornu funkciju, poče[1]la da razmišlja o mogućim budućim namenama njene lokacije, tako da su se u različitim periodima pojavljivale ideje da se na tom mestu izgradi nova gimnazija, fakultet sa kampusom ili sportsko-rekreacioni centar;

– ni građana, koji su, decenijama prolazeći pored nje, bili nemi svedoci njene devastacije;

– ni lokalnih istoričara, hroničara i publicista, kojima kasarna i njen istorijat nikada nisu bili u centru istraživanja, već su na nju, baveći se drugim temama, obraćali pažnju retko i fragmentarno;

– i, na kraju, ni regionalnih i republičkih službi zaštite, koje su je mimoilazile, kako zbog nedostatka informacija o istorijskim kontekstima, tako i zbog minimalističke jednostavnosti arhitekture sve devastiranijih objekata; pritom mora da se naglasi opšte stanje, po kome službe zaštite u vreme punog funkcionisanja kasarnskog kompleksa, a zbog krutosti vojne administracije i višedgog odnosa prema pojmu vojne tajne, prilikom rekognosciranja kulturnih dobara nisu imale pristup mnogim vojnim objektima, te su oni širom Srbije ostali neistraženi, neregistrovani i nezaštićeni.2

Tek posle 2014. godine, sa početkom obeležavanja stogodišnjice Velikog rata, kada se dodatna pažnja struke, nauke, vlasti i medija, a time i svekolike javnosti, usmerava na događaje, objekte i artefakte vezane za taj istorijski proces, i ova kasarna postaje tema interesovanja.

Stare-razglednice-Valjeva-sa-pogledom-na-kasarnu-na-Ilidzi-1-izvor-Facebook-prenosi-Objektiva.rs
Stare-razglednice-Valjeva-sa-pogledom-na-kasarnu-na-Ilidzi-1-izvor-Facebook

Tada šira javnost saznaje da je „Kadinjača“ kasarna iz XIX veka, da je u njoj pred ratove 1912–1918. godine bio lociran 17. pešadijski puk Drinske divizije, da je tokom velike epidemije pegavog tifusa (kao i pre nje) 1914–1915. godine tu bila smeštena jedna od rezervnih ratnih vojnih bolnica,3 što nije bilo ni ranije nepoznato u ograničenim stručnim i naučnim krugovoma, ali i da je upravo u njoj kao bolničarka radila i umrla od tifusa slikarka Nadežda Petrović.4 I dok sada kasarna ulazi u žižu javnosti, vojska je već uveliko privodila kraju ranije započeti proces njene prodaje, a Grad Valjevo je usvojio novi regulacioni plan, kojim je namena lokacije određena tako da ne uslovljava očuvanje postojećih objekata koji nisu proglašeni za kulturno dobro. Time je svaka inicijativa za dalje postojanje starih, sada već potpuno devastiranih kasarnskih zgrada formalno otežana, a faktički skoro onemogućena. Kompleks kasarne je posle nekoliko procena vrednosti i ponovljenih aukcija prodat 2017. godine, a potom od strane novog vlasnika i porušen tokom proleća 2018. godine, kako bi se otpočelo sa uvođenjem lokacije u namenu za koju je kupljena.

Ovaj rad ima za cilj da na jednom mestu sintetizuje sva dosadašnja saznanja o sada nepostojećoj kasarni i da ih dodatno proširi novim činjenicama, i bar tako doprinese memorijalu zauvek izgubljene baštine, i – ako se pokaže za shodno – inicira nastajanje obimnijeg dela posvećenog konkretnoj tematici, čime bi se doprinelo zaštiti drugih kasarnskih objekata u Valjevu i Srbiji.

PRVE VALjEVSKE VOJNE JEDINICE

Prve vojne formacije novovekovne srpske države su u Valjevu locirane 1862. godine, u vreme krize uzrokovane incidentom na Čukur-česmi i bombardovanjem Beograda. Tada je, nastojeći da se što bolje pripremi za mogući ratni ishod, knez Mihailo inicirao stvaranje Dobrovoljačkog kora. Jedna od njegove dve legije, tzv. „graničarska“, bila je od kraja juna 1862. godine, zajedno sa dobrovoljačkom vojnom bolnicom, stacionirana u improvizovanom kampu u Valjevu.5

Istovremeno u Valjevu je tokom 1862. godine bila smeštena i jedna poljska baterija narodne vojske. Dok je tokom jeseni, posle smirivanja tenzija, dobrovoljački korpus raspušten, artiljerijska jedinica narodne vojske je ostala u Valjevu i za njen smeštaj su, na osnovu naređenja ministra unutrašnjih dela od 15/27. novembra 1862. godine, podignute topovske šupe.6 Po svemu sudeći, one su se nalazile na severnom izlazu iz grada, s druge strane rečice Ljubostinje, na putu ka Šapcu. Ovoj pretpostavci ide u prilog činjenica izneta u dokumentu o prvom imenovanju varoških ulica iz 1897. godine, gde je zabeleženo da tadašnji tzv. Glavni sokak ubuduće nosi ime Ulica kralja Aleksandra (danas Ulica vojvode Mišića), a da se on proteže od „ćuprije na Kolubari“, u centru varoši, pa pravo na sever, do „šupa vojni preko Ljubostinje“.7

Posle završetka srpsko-turskih ratova 1876-1878. godine Valjevo je postalo mesto stacioniranja i jedna formacija stajaće vojske Drinskog artiljerijskog puka. Tu su locirane i dve od osam pripadajućih baterije,8 verovatno na lokaciji pomenutih „šupa vojni“, kao i štabna komanda, čime Valjevo počinje da se razvija i kao štabno mesto. Do narednih, ključnih promena je došlo 1883. godine, kada kralj Milan sprovodi temeljne vojne reforme. Jednim od tri novodoneta vojna zakona, Zakonom o formaciji celokupne vojske,9 teritorija Srbije je podeljena na pet divizijskih oblasti. Valjevo je, zahvaljujući svom geostrateškom položaju, postalo sedište Drinske divizijske oblasti i mesto lociranja njenog komandnog kadra i dela operativnih jedinica. Pored nove komande i već postojeće artiljerijske jedinice, u Valjevu je locirana i pešadija, različita divizijska slagališta (ubojno, intendantsko, sanitetsko, artiljerijsko, kasnije i inženjerijsko), kao i prateće formacije, poput vozarskog eskadrona, bolničarske čete, vojne bolnice, a kasnije i vojne marvene bolnice.

Posetioci-U-dvoristu-kasarne-17.-puka-na-valjevskoj-Ilidzi-FOTO-dr-Arijus-van-Tinhoven-1913.-godina-prenosi-Objektiva.rs-vesti-Valjevo
U-dvoristu-kasarne-17.-puka-na-valjevskoj-Ilidzi-FOTO-dr-Arijus-van-Tinhoven-1913.. godina

Tokom narednih decenija, do početka ratova 1912-1918. godine, na rubovima tadašnjeg urbanog jezgra Valjeva biće formirana četiri vojna kompleksa. Prvi je onaj već postojeći, razvijen oko mesta pomenutih „topovskih šupa“, na severnoj strani Valjeva, na putu ka Šapcu. Njegov razvoj je počeo još 1836. godine, kada je za potrebe državnih magacina rekonstruisana kula Nenadovića (podignuta 1813, a zapaljena 1815. godine),10 a nastavljen 1862. godine, izgranjom još jednog dodatnog magacina i njegovim povezivanjem sa kulom, kao i izgradnjom „topovskih šupa“.11 Tu će se posle 1883. godine razviti veliki skladišni kompleks Drinske divizije, u okviru koga su bili i resursi za smeštaj vozarskog eskadrona, a potom i kasarna bolničarske čete.12 Posle Drugog svetskog rata na ovom potezu, uz manje, fragmentarno zadržavanje starih objekata, formirana je kasarna „Žikica Jovanović Španac“, danas „Vojvoda Živojin Mišić“.

Drugi vojni kompleks je počeo da se formira 1885. godine, na zapadnoj strani Valjeva, na putu ka Loznici. To je pešadijska kasarna na Ilidži, kojoj je posvećen ovaj rad.

Treći kompleks je bio na brdu Krušik (Krušici), na severoistočnom delu tadašnjeg Valjeva, a nešto istočnije od prvopomenutog kompleksa. On je formiran posle novih vojnih reformi iz 1897. godine, kada bataljoni prerastaju u pukove i kada se povećao broj pešadijskih jedinica u Valjevu, te se pokazala potreba za još jednom pešadijskom kasarnom. Njena izgradnja je postala imperativ za opstanak Valjeva kao značajnog garnizonog centra,13 budući da su postojale ideje, a videćemo dalje i konkretni koraci, da se najveće jedinice, kao i komanda, premeste iz Valjeva u Šabac. Na tome su insistirali i pojedini viši oficiri, budući da je pogranični Šabac tada bio mesto sa razvijenijim društvenim životom nego Valjevo.14 Zato je ostanak vojske u Valjevu zavisio od ustupanja adekvatne opštinske parcele za novu kasarnu, što nije bilo sporno, ali je problem predstavljala mogućnosti za njeno snabdevanje vodom. Taj problem je rešen i kasarna je sagrađena 1899. godine.15 Ona je bila znatno oštećena u septembru 1944. godine, tokom borbi za oslobođenje Valjeva u Drugom svetskom ratu, a po oslobođenju je porušena do temelja.

Četvrti vojni kompleks je počeo da se razvija na kraju prve decenije XX veka. Bio je to veliki paviljonski kompleks artiljerijske kasarne, u istočnom delu grada, na putu ka Beogradu. Kako smo već videli, artiljerija je u Valjevu bila prisutna od 1862. godine, kao i posle reformi 1883. godine, i, po svemu sudeći, bila je smeštena u okviru prvog navedenog vojnog kompleksa. Međutim, 1895. godine, od kada se, kako ćemo dalje videti, u Valjevu povećava broj pešadijskih jedinica, iz Valjeva se premeštaju sve tu raspoređene baterije, a štab Drinskog artiljerijskog puka prelazi u Šabac.16 Do ponovnog deta[1]širanja artiljerije došlo je 1908. godine, kada se štab puka vraća u Valjevo, gde te godine stiže prvo jedan, a 1910. i drugi divizion sa tri baterije,17 što je iniciralo izgradnju artiljerijske kasarne. Od više različitih paviljona ovog kasarnskog kompleksa danas je saču[1]van samo jedan, i kome je smeštena srednja medicinska.

Pored navedene četiri vojne celine na gradskoj periferiji, u samom gradu je bilo i drugih objekata vojne namene. Tako se Drinska vojna bolnica nalazila u centru grada, u iznajmljenoj (kasnije, po svemu sudeći, otkupljenoj i renoviranoj) mehani pored kafane, potom hotela „Sekulić“.18 Tokom prve decenije XX veka, kada razvoj Valjevskog garnizona dostiže vrhunac, u centru grada, u Ulici kralja Aleksandra (danas u Ulici vojvode Mišića) sagrađena je i reprezentativna, i danas postojeća, zgrada komande Drinske divizije. Logično je da se pretpostavi da je u trenucima dok nisu bili podignuti adekvatni vojni objekti, kao i kada su detaširane nove jedinice, vojska bila smeštena u logorima, a da su za manje formacije i komande zakupljivane privatne zgrade.19

KASARNA NA ILIDžI

Na samom početku sprovođenja velikih vojnih reformi 1883. godine iz Užica je u Valjevo upućen 5. pešadijski bataljon kralja Milana, i to ne ceo, već samo njegove dve čete,20 što je verovatno bilo uslovljeno nedostatkom adekvatnog prostora za smeštaj vojske. Zbog toga su pešadijske čete tokom 1883. i 1884. godine u Valjevu bile smeštene pod šatorima, u vojnom kampu lociranom na brdu Krušik, gde je bilo i pukovsko zborište,21 i to samo do početka zime, da bi se potom vraćale u Užice na zimovnik. Na to ukazuje i novinska vest, objavljena u listu Glasonoša 19. aprila (1. maja po gregorijanskom kalendaru) 1885. godine: „5. bataljon Kralja Milana, koji je prezimio u Užicu, dolazi u Valjevo 26. ovog meseca gde će stalno ostati.“22 Kako vidimo, u ovom članku je naglašeno da će prispeli bataljon sada u Valjevu „stalno ostati“. Takvo očekivanje je bilo zasnovano na činjenici da je nešto više od mesec dana ranije otpočela izgradnja prve valjevske kasarne, upravo one porušene 2018. godine – kasarne „Kadinjača“.

Kasarna „Kadinjača“ nalazila se zapadno u odnosu na centar grada, nepun kilometar udaljena od njega, ispod južnog dela brda Brđani, uz levu obalu Kolubare, na putu ka Loznici. Taj deo Valjeva se zove Ilidža, po izvoru koji je tu postojao sve do tridesetih godina XX veka.23 Izgled kasarne je prikazan na više razglednica Valjeva nastalih pre i posle Velikog rata24, kao i na katastarskom planu iz 1926. godine. Upoređujući te prikaze sa stanjem pre rušenja, vidljivim na avionskom snimku, uočava se da i, pored toga što je između vremena nastanka najstarijeg i najmlađeg predloška proteklo više od jednog veka, u građevinskoj strukturi vidljivih kasarnskih objekata nije bilo većih razlika – ona je pred rušenje ostala više-manje nepromenjena u odnosu na stanje sa početka XX veka. Skoro svi objekti su i dalje postojali, s tim što se na avionskom snimku vidi i nekoliko dugačkih magacina sa severne strane, podignutih posle Drugog svetskog rata.

Kako se iz datih priloga vidi, kasarna je bila paviljonskog tipa. Njen glavni deo su činila četiri jednostavna, prizemna, dugačka paviljona, locirana uz Ulicu majora Ilića (ranije Loznički put), međusobno razdvojena i raspoređena u obliku širokog ćiriličkog slova P. Iza njih, a na sredini parcele, nalazila se jedna nešto manja zgrada, u obliku ćiriličkog slova N, a četiri još manja objekta su postojala u dubini kasarnskog placa. Jedan se nalazio tik iza jedne od glavnih zgrada,25 a tri manja su bila nepravilno raspoređena duž zapadne i severozapadne ivice parcele.26

IZGRADNjA KASARNE NA ILIDžI

Gradnja kasarne je započeta u vreme kada je Valjevo već postalo snažan komandni garnizoni centar, na samom početku proleća 1885. godine. Na taj događaj ukazuje hroničar starog Valjeva Radovan Drašković, koji je zabeležio: „Još šezdesetih godina (XIX veka; napomena V. K.) Valjevo je imalo izvestan deo vojnih jedinica, ali one su stanovale po privatnim kućama.

U kasarni 17. puka u Valjevu 1913. godine FOTO dr Arijus van Tinhoven

Tek 11. marta (po julijanskom kalendaru; po gregorijanskom 23. marta; napomena V. K.) 1885. godine položen je temelj kasarne za 5. bataljon koji se nalazio u Valjevu. To su ona četiri paviljona koja i danas postoje na putu za park na Pećini.“27 Osnovni izvor za ovu kratku napomenu je pomenuti valjevski list Glasonoša, koji je 12/24. marta 1885. objavio sledeću vest:

„Radujemo se što možemo da zabeležimo još jednu više plemenitu pojavu u Valjevaca. Juče, u 9 časova pre podne, položen je temelj kasarni za V bataljon, koja se gradi o trošku stanovnika ovoga okruga. U rečeno vreme skupili su se na licu mesta: ceo ovd. oficirski kor, okružni načelnik, predsednik okr. suda, predsednik opštine sa kmetovima i odbornicima, i još mnogi činovnici i veliki broj građana. Pošto su sveštenici očitali shodnu molitvu Bogu, položen je kamen temelju. U taj kamen stavljen je i ovaj spomenak: ’U vreme vladanja Njegovog Veličanstva kralja Srbije Milana I (Obrenovnća IV), njegove supruge kraljice Natalije i sina im prestolonaslednika kraljevića Aleksandra, sazidaše se ova 4 doma (kuće) za stan (kasarnu) V bataljona srpske vojske, u 1885. godini po rođenju Hristovu. Ovaj bataljon, za odlično držanje u ratovima sa Turcima vođenim 1876. i 1877. godine, počastvovan je nazivom: bataljon kralja Milana I. Stan mu zida majstor Dimitrije Gligorijević dobrovoljnim prilozima stanovnika valjevskog okruga, u Valjevu 11. marta (23. marta po gregorijanskom kalendaru; napomena V. K.) 1885. god, za sto i trinaest hiljada dinara.’ Pošto je sve to urađeno, onda nasta izobilna čast; tu beše izobiljno: razna jestiva, pića, ostale đakonije. Ova građevina, kad se dovrši, biće najvidljiviji i najlepši znak ljubavi Valjevaca prema hrabroj srpskoj vojsci. A da će ona biti izrađena pravom neimarskom veštinom, jamči nam ime njevog neimara Srbo-Makedonca Dine sa svojih 30 drugova sve Srba iz Makedonije, vičnih ljudi tomu poslu; a preduzimač je građevine naš uvaženi građanin Jakov Mihajlović.“28

Kako iz citiranoga teksta vidimo 11/23. marta 1885. godine je položen kamen-temeljac za kasarnu, sa posebnim spomenom da se kasarna gradi „dobrovoljnim prilozima stanovnika valjevskog okruga“. Nešto više od mesec dana kasnije (18/30. aprila) „odbor opštine valjevske u svojoj sednici rešio je da za razrez prireza za građenje kasarne, koji se ima od građana ovdašnjih pokupiti, sastave i naprave raspored predsed. opšt. suda sa odbornicima Josipom Dragojlovićem, Jakovom Kovačevićem, Srećkom Mihailovićem, Milojkom Tadićem i Stevanom Teodosićem, i to što skorije.“29 A sedam dana kasnije, 26. aprila 1885. godine u listu Glasonoša objavljeno je obaveštenje o tome da je „ovd. opštinski sud izdao sledeću objavu: Sud opštinski sa odborom rasporedio je prirez za građenje kasarne u ovoj varoši, na građane ove opštine; i kako se novac od ovog prireza ima poslati načelstvu, po zahtevu njegovom, do konca ov. mes. nepremeno, to sud opštinski poziva sve građane ove opštine, koju su prošloga danka u petoj klasi, pa do tridesete bili, da donesu pripadajući raspoređeni prirez i opštinskom sudu plate do 30-tog ovog meseca.“30

U dvorištu kasarne 1913. godine FOTO dr Arijus van Tinhoven

Kako vidimo iz navedenih novinskih vesti, izgradnja kasarne nije započeta novcem iz državnog već iz opštinskog budžeta, iz dela punjenog posebnim namenskim parafiskalnim nametima. Pri tome mora da se ima u vidu da lociranje garnizona u varoši nije bilo samo stvar prestiža, već je otvaralo i dodatne razvojne mogućnosti vezane kako za širok spektar različitih kolektivnih i pojedinačnih troškova, koje će pripadnici vojske ubuduće imati u varoši, tako i za nove državne investicije.31 A logično je da se pretpostavi da su ubrzo po uvođenju u funkciju započela i državna ulaganja u objekte kasarne na Ilidži.

Kako smo iz citiranog novinskog članka u Glasonoši videli, 1885. godine je započela izgradnja „4 doma (kuće) za stan (kasarnu)“, a mogli bismo pretpostaviti da su ostali manji objekti (koji se uočavaju na goredatim prilozima) građeni naknadno, o državnom trošku. Na tu pretpostavku ukazuje i vest iz Malih novina iz 1890. godine, da je ministru vojnom odobreno 3.425 dinara „na izradu spoljnih prozora na kasarnama u Valjevu“, uz novinarsku opasku „da skupih li prozora“,32 kao i objave iz Službenog lista vojnog o izdvajanju sredstava za različite radove, kako u okviru kasarne, tako i za izgradnju vojnih objekata na drugim lokacijama u gradu.33 Među objektima koji su građeni, bila je i „pešadijska šiljbokana“ (stražara), „jedna zgrada za aparat dezinfekcioni“, proširen je i vojni zatvor, a zabeleženo je da je od 1. januara 1891. godine otvorena i oficirska čitaonica i kasina.34

Kako smo iz navedene novinske vesti videli,35 kasarna na Ilidži je počela da se gradi 1885. godine namenski – za 5. bataljon kralja Milana, čije čete su još 1883. godine detaširane u Valjevo, ali su zbog nepostojanja kasarne zimovale u Užicu. Međutim, po svemu sudeći, kada je gradnja kasarnskih zgrada dovršena, u njih će se useliti druga vojna jedinica.

LOCIRANE VOJNE JEDINICE

Videli smo da se 5. bataljon, posle zimovanja u Užicu, u Valjevo vratio u proleće 1885. godine, neposredno posle postavljanja kamena temeljca za kasarnu, baš u vreme donošenja opštinskih odluka o prikupljanju sredstava za gradnju kasarnskih zgrada. Čekajući zaršetak izgradnje, verovatno je bio smešten u privremenom logoru na Krušiku. Logično je da se pretpostavi da četiri velike zgrade nisu mogle biti završene pre kraja te 1885. godine.

U međuvremenu, tokom novembra iste godine, vođen je kratkotrajni, neuspešni rat sa Bugarskom, a po njegovom završetku je došlo do novih premeštanja jedinica. Ako je gradnja kasarne završena naredne, 1886. godine, što je realno, novi formacijski rasporedi su doveli do toga da u njoj ne bude smešten 5. bataljon kralja Milana, koji je ponovo bio lociran u Užicu, već 6. bataljon kralja Karola, koji će u Valjevu ostati narednu deceniju, da bi ga potom zamenile druge jedinice.36

Od pretpostavljenog završetka gradnje kasarne 1886. godine do novih vojnih reformi iz 1896/7. godine, pomenuti 6. bataljon je u njoj najduže boravio, do 1895. godine. Još pre njegovog definitivnog napuštanja Valjeva i prelaska u Beograd, u Valjevo 1893. godine ponovo dolazi 5. bataljon kralja Milana i tu ostaje tri godine, prvo zajedno sa 6. bataljonom do 1895. godine, a zatim sa 2. gardijskim bataljonom, koji u Valjevo dolazi iz Beograda. Potom, na početku novih vojnih reformi 1896. godine 5. bataljon opet napušta Valjevo, a tu se, uz 2. gardijski, locira užički 4. bataljon Stefana Nemanje.37  

Po završetku reformi 1897. godine, kada se pešadijski bataljoni razvijaju u pukove, sa po tri bataljona od po četiri čete, u Valjevu je ponovo lociran 5. bataljon, ali sada kao 5. puk Drinske divizije, kojem je priključen formalno nezavisni 2. gardijski bataljon. I ova foramacija u kasarni na Ilidži ostaje naredne dve godine, kada (1899) prelazi u ranije pomenutu novosagrađenu monumentalnu kasarnu na Krušiku, koja od tada postaje poznata kao kasarna 5. puka.38

KASARNA 17. PUKA

Pošto su jedinice 5. puka napustile kasarnu na Ilidži, u nju se od 1901. godine smešta novoformirani 17. pešadijski puk,39 koji tu ostaje u narednom periodu i odatle odlazi u balkanske ratove i Veliki rat.

U petoj godini smeštaja 17. puka u Valjevu, tokom leta 1905. godine, dogodila se velika epidemija trbušnog tifusa, tokom koje je od tu lociranih 850 vojnika obolelo 136, a umrlo 9. Opis nastanka, razvoja i saniranja epidemije, kao i veoma korisne dodatne informacije o samoj kasarni ostavio je tadašnji načelnik saniteta Drinske divizijske oblasti i upravnik vojne bolnice dr Milan Pecić.40

dr Milan Pecić potpukovnik upravnik Valjevske bolnice Grad - bolnica tokom Velikog prvog svetskog rata prenosi Objektiva.rs dr Vladimir Krivošejev autor istraživanja, publikacije i izložbe

Dr Pecić je pisao da se kasarna nalazi na „obali Kolubare, na jugozapadnom kraju Valjeva, a ispod samoga brega, koji je na strani, više kasarne, naseljen […] Kasarna je paviljonskog sistema. Pored paviljona num. 4 prolazi jedan kanal – potok – dubok oko 0,5 metra, kojim otiče sva voda sa brega više kasarne.“41 I upravo je taj potok bio uzrok nastanka epidemije. Naime, polovinom juna 1905. godine, usled velikih kiša, potok se izlio i preplavio ceo kasarnski krug. Istovremeno voda je do kasarne donela i „svu moguću nečistoću iz avlija i kuća“ koje su se nalazila na brdu.

Dr Pecić daje i dodatne informacije korisne za razumevanje opšteg stanja u kasarni. On navodi da nisu svi vojnici bili smešteni u kasarnskim paviljonima, već je deo njih (3. i 4. četa trećeg bataljona) „logorovao u krugu kasarne“, i to upravo uz sam potok. On takođe naglašava i da su se pre epidemije vojnici snabdevali vodom iz bunara iskopanih u krugu kasarne, a da su posle poplave i epidemije oni zatrpani i zamenjeni pumpama. Porede bunara zemljom i peskom je zatrpan i glavni uzročnik zaraze – kanal, odnosno tok potoka „koji je vodio kroz krug kasarne“. Dr Pecić takođe naglašava i logičnu činjenicu da su se u krugu kasarne nalazili i nužnici, koji su tokom saniranja epidemije dezinfikovani i prefarbani. Mogli bismo da pretpostavimo da su tu funkciju imali neki od malih objekata na rubu kasarnskog placa (koji se vide na datim prilozima), a drugu funkciju nekog od njih nam otkrivaju dr Sima Karanović i dr Drag. S Petković, koji su u svojstvu članova vojne komisije pratili tok epidemije.42 Iz konteksta njihovog članka, pisanog kao odgovor na Pecićeve zamerke radu komisije, vidi se da se u krugu kasarne 17. pešadijskog puka nalazio i vojni zatvor, u kome su ležali pritvorenici i iz drugih jedinica (dvoje artiljeraca).43 Pored toga, potok koji protiče kroz kasarnu imenuju kao Brđanski potok.44

U svom članku dr Pecić je zabeležio i da je tokom borbe sa epidemijom vojska napustila mesto stalnog boravka i premestila se „u logor na brdo“, a da je jedan od saniranih kasarnskih paviljona iskorišćen za smeštaj obolelih vojnika, budući da u vojnoj bolnici u samom gradu nije bilo dovoljno mesta. Takvu funkciju, privremenog sanitetskog objekta, kasarna 17. puka će imati i tokom predstojećih ratova. 

FOTO-dr-Arijus-van-Tienhoven-1913.-godine-u-Valjevu-prenosi-Objektiva.rs-vesti
FOTO-dr-Arijus-van-Tienhoven-1913.-godine-u-Valjevu

Po svemu sudeći, tokom Prvog balkanskog rata 1912-1913. godine kasarna 17. puka nije bila u funkciji vojne bolnice,46 ali to postaje tokom Drugom balkanskog rata 1913. godine. Na to nam ukazuje niz fotografija koje je u Valjevu snimio holandski lekar Arijus van Tinhoven, na kojima se vidi sanitetsko osoblje i bolesnici fotografisani u prepoznatljivom dvorištu i enterijerima kasarne.47 Na jednoj od njih se nalaze holandske bolničarke u društvu turskih vojnih bolničara zarobljenih u Prvom, a zadržanih u Valjevu i tokom Drugog balkanskog rata, kako stoje ispred zgrade, na kojoj piše: Ambulanta XVII pešadijskog puka stalnog kadra.

Reč je o uobičajenom objektu za većinu kasarni,48 a značajno je da se ta zgrada može precizno ubicirati na svim postojećim (i ovde prezentovanim) fotografijama i planovima. To je relativno manji objekat, sa karakterističnim prednjim ispustom, lociran na ivici parcele, u njenom severozapadnom uglu.

PRVA REZERVNA BOLNICA

Kada je reč o Prvom svetskom, odnosni Velikom ratu, za razliku od prethodnih ratnih sukoba, Valjevo se nalazilo neposredno iza prvih linija fronta. Zato su u njemu vojni sanitetski resursi morali da budu aktivirani u punom kapacitetu. Pored civilne Okružne bolnice i Stalne vojne bolnice Drinske divizije, u Valjevu su u prvom mahu bile formirane i četiri rezervne vojne bolnice, a potom, sa razvojem rovovskih borbi na gučevskom ratištu i dodatne dve. Međutim, kako su već tada, a naročito od kraja 1914. godine, sa razbuktavanjem epidemije tifusa i ovi prostori postali nedovoljni, postojeće bolnice su resurse proširivale na susedne raspoložive zgrade, tako da se u funkciji osam bolničkih institucija nalazilo tridesetak različitih objekata. Prva rezervna ratna bolnica bila je stacionirana baš u kasarni na Ilidži, a po svemu sudeći, njena odeljenja su se nalazila i u obližnjim kafanama „Jadar“ i „Podgorina“.49

Slikarka-Nadezda-Petrovic-u-ratnoj-vojnoj-bolnici-sa-lekarima-poslednja-fotografija-istrazivanje-prof.-dr-V.-Krivosejev-prenosi-Objektiva.rs-vesti-Valjevo
Slikarka-Nadezda-Petrovic-u-ratnoj-vojnoj-bolnici-sa-lekarima

I upravo u ovu bolnicu je u martu 1915. godine došla i slikarka Nadežda Petrović, kako bi kao dobrovoljna bolničarka pružila svoj doprinos u borbi protiv velike epidemije pegavog tifusa. Međutim, vrlo brzo po dolasku u Valjevo i sama je podlegla zarazi. Već 4. aprila (22. marta po julijanskom kalendaru) Prva rezervna bolnica u Valjevu izdala je saopštenje:

„Sa izrazom duboke i iskrene tuge obaveštavamo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale u borbi protiv epidemije, sinoć u 8 časova podneli na oltar drage otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka I rezervne valjevske bolnice.“50

U prvi mah po svom osnivanju i lociranju u Valjevo 17. puk, kao novoformirana formacija, za razliku od starijih pukova, nije imao dodatno ime. Tek posle završetka Velikog rata i smrti vojvode Živojina Mišića 1921. godine, puk je nazvan 17. puk vojvode Mišića, i sa tim imenom je učestvovao u aprilskom ratu 1941. godine.51 Posle završetka Drugog svetskog rata, usled opštih političkih i društve[1]nih promena, koje su dovele i do potpune reorganizacije vojske, kasa[1]rna na Ilidži je dobila ime „Kadinjača“.

KASARNSKA SLAVA

Na osnovu naređenja kralja Milana od 14. januara 1888. godine u srpskoj vojsci je uvedeno „praznovanje slave“, a za dan slave je uziman „ili dan postanka komande ili zavoda, ili dan osobitog odlikovanja komande u borbi pred neprijateljem, ili dan kakvog srpskog božijeg ugodnika“.52 U istom naređenju je pisalo i: „Slave će se naredbom našom urediti“, što je učinjeno 6. aprila iste godine.53

40 mučenika Sevastijskih Mladenci proleće Objektiva.rs Valjevo post

Po tom naređenju 6. bataljon kralja Karola, koji je, kako smo videli, te, 1888. godine bio lociran u Valjevu, slavio je 11/24. avgust, „u uspomen pobede na Šumatovcu 1876. godine“, a 5. pešadijski bataljon, kasnije 5. puk kralja Milana, koji potom dolazi u Valjevo, gde se trajno locira, slavio je 10/23. avgust, „kao dan rođenja njegovog Glavara“.

U Valjevu je kratko boravio i 4. bataljon Stefana Nemanje, koji je slavio „13. februar – Sv. Simeona, u spomen prvog Srpskog Kralja Nemanje“, dok je 2. gardijski bataljon slavio 22. februar / 7. mart, „kao dan proglasa Kraljevine Srbije 1882. godine“.54 A kasnije, posle novih reformi novoustanovljeni 17. puk, na osnovu rešenja kralja Aleksandra sa početka 1903. godine preuzeo je slavu 2. ugašenog gardijskog bataljona, 22. februar / 7. mart, „kao dan uspomene kada je Srbija proglašena za Kraljevinu“.55

Kako vidimo, većina valjevskih pešadijskih jedinica koje su duže ili kraće vreme bile locirane u kasarni na Ilidži, osim 4. bataljona, nisu slavili „dan kakvog srpskog božijeg ugodnika“ već datume vezane za događaje „osobitog odlikovanja komande u borbi pred neprijateljem“. U takvoj situaciji pravilnik iz aprila 1888. godine je predviđao: „Patron slave je onaj svetitelj koji je po kalendaru onoga dana koji je za slavu uzet.“56

ZAKLjUČAK

Kao što smo do sada videli, gradnja kasarne na Ilidži započeta je 1885. godine. Po svemu sudeći, tokom 1886. godine su završena četiri veća paviljona, namenjena za smeštaj vojnika. Pored njih u okviru kasarnskog kompleksa je postojalo još pet različitih zgrada, od kojih je jedna bila postavljena u centru parcele, a četiri manje po njenoj ivici. Za ove dodatne objekte bismo mogli pretpostaviti da su rađeni naknadno, ali ne dugo posle uvođenja kasarne u funkciju.

Epidemije-u-Srbiji-tokom-ratnih-godina-nova-knjiga-prof.-dr-Vladimir-Krivosejev-Valjevo-vesti-Objektiva.rs-avgust-2023

Najseverniji rubni objekat, koji je prikazan i na fotografijama dr Tinhovena je bio ambulanta. Dve zgrade, koje se ne mogu precizno ubicitirati, a koje se pominju u tekstovima posvećenim epidemiji iz 1905. godine, mogle bi biti nužnik i vojnički pritvor, a za četvrtu, takođe neubiciranu zgradu, mogli bismo da pretpostavimo da je pomenuta „zgrada za aparat dezinfekcioni“, sagrađena 1893. godine. Na osnovu do sada poznatih izvora nije moguće odrediti namenu onog nešto većeg objekta, u obliku ćiriličkog slova N, koji je bio postavljen u centralnom delu parcele, ali shodno praksi toga vremena mogli bismo da iznesemo pretpostavku o tome da je reč o zgradi namenjenoj za smeštaj komande i administracije,57 mada se u sećanjima Valjevaca, koja se odnose na znatno kasnije vreme, posle Drugog svetskog rata, ta zgrada imenuje kao magacin. Još jedan od ranije pomenutih objekata koji zavređuje pažnju je i oficirska čitaonica sa kasinom, koja je počela sa radom 1891. godine. Takav objekat nije morao da se nalazi u krugu kasarne, ali je, po svemu sudeći, bio u njenoj neposrednoj blizini. Na to ukazuju i navodi iz ranije pominjane odluke opštinskih vlasti Valjeva o imenovanju prvih varoških ulica 1897. godine. Kada se određuje pravac tadašnje Ulice braće Nedić (danas Radničke), koja se proteže od severoistočnog dela kompleksa kasarne na Ilidži, pa na sever, uz brdo Brđani, zabeleženo je da je njen pravac „od kasine pa do ćoška Markovića placa“.58

Svi pomenuti vojni objekti danas, nažalost, više ne postoje, ali su sačuvani neki drugi, koji se takođe nalaze u vojnom vlasništvu, a koji zaslužuju da budu zaštićeni, poput dva paviljona prve namenski građene valjevske bolnice iz 1885. godine 59 i kasarne bolničarske čete iz 1905. godine.60

Stare razglednice Valjeva sa pogledom na kasarnu na Ilidži 2 izvor Facebook prenosi Objektiva.rs
Stare razglednice Valjeva sa pogledom na kasarnu na Ilidži Izvor Facebook

1 Jedna od aktivnosti navedene neformalne grupe je i pokretanje grupe na društvenoj mreži „Fejsbuk“ – Kasarna 17. puka: https://www.facebook.com/groups/544969482602066/.

2 Slično, kada je reč o prvoj bolnici u Valjevu v. u: Krivošejev 2018.

3 V. između ostaloga: Krivošejev, Lazarević-Ilić 2015. i Nedok 2017.

4 V. Krivošejev, Jovanov 2016 i Krivošejev 2018.

5 Nedok, Krivošejev 2017 i Krivošejev, Nedok 2018.

6 Sovjet br. 520–1862. Beograd: Arhiv Srbije; 1862, prema: Peruničić 1972 : 820.

7 Krivošejev 2012: 188.

8 Na osnovu uvida u državne kalendare sa šematizmom Kneževine Srbije od 1876. i dalje (sistematizovano u: V. Krivošejev, Vojne formacije u Valjevu do Velikog rata, rukopis)

9 Službeni list vojni, 31. 1. 1883.

10 Arhiv Srbije, KK XXXVII, br. 1198, 1319 i ZMP 4763; v. i Krivošejev 2012a: 17-18.

11 Arhiv Srbije, Sovjet br. 442-1915i 520-1862, prema Peruničić 1972: 818 i 820; v. i Krivošejev 2018a: 85.

Kasarnska-ambulanta-tokom-Drugog-balkanskog-rata-1913.-foto-dr-Arijus-van-Tienhoven-Nacionalna-biblioteka-Holandije-prenosi-Objektiva.rs
Kasarnska-ambulanta-tokom-Drugog-balkanskog-rata-1913.-foto-dr-Arijus-van-Tienhoven-Nacionalna-biblioteka-Holandije

12 Magacini, kao i kasarna bolničarske čete, vide se na više fotografija koje je 1914. u Valjevu snimio holandski lekar dr Arijus van Tinhove (Koninklijke Bibliotheek, sig. 1940b4), a izgradnju kasarne bolničarske čete 1905. godine, od materijala sa starih objekata vozarskog eskadrona, pominje u svojoj autobiografiji dr Milan Pecić (Arhiv SANU, br. 13354).

13 O ekonomskom i razvojnom značaju prisustva vojske za grad, v. dalje u tekstu.

14 Mišić 1985: 188.

15 Pavlović 1929 i Ranković 2003: 78-80.

16 Kalendar sa šematizmom Kraljevine Srbije za 1896. godinu.

17 Službeni list vojni, 1. 1. 1908: 3 i 7, Službeni list vojni, 4. 11. 1908: 2, Službeni list vojni, 22. 11. 1908: 3 i Kalendar sa šematizmom Kraljevine Srbije za 1909. i Kalendar sa šematizmom Kraljevine Srbije za 1911. godinu.

18 Krivošejev, Nedok 2018 i Nedok, Krivošejev 2017.

19 Što je bila praksa toga vremena. Već smo naglasili da se valjevska vojna bolnica nalazila u staroj mehani; tako je, npr., u Službenom vojnom listu od 28. 10. 1892. objavljena informacija da se štab Beogradskog dunavskog artiljerijskog puka preseljava „u kuću gospođe Jelene Đermanović“. A praksu logorovanja vojske, dok nema kasarne, vidimo na primeru bolničarske čete, Krivošejev 2018a, a kada nema dovoljno mesta u kasarni, vidimo na primeru 17. puka 1905. godine (više dalje u tekstu).

20 Kalendar sa šematizmom Kraljevine Srbije za 1884. godinu, koji prikazuje stanje zatečeno tokom druge polovine prethodne, 1883. godine; tu, u odeljku posvećenom vojsci, piše da se u Valjevu nalaze dve čete 5. bataljona kralja Milana; u Kalendaru sa šematizmom za 1885. nema naznaka da se u Valjevu (tokom druge polovine 1884) nalazi i jedna pešadijska jedinica, ali to može da ukaže i na mogućnost da se te godine pešadija iz Valjeva vratila u Užice na zimovanje (v. dalje) pre prikupljanja podataka za šematizam; u Kalendaru za 1886. stoji napomena: „Šematizam vojne struke nije se mogao prirediti zbog rata“ (srpsko-bugarskog, iz novembra 1885), ali, kako ćemo dalje videti na osnovu citirane vesti iz Glasonoše, 5. bataljon se iz zimovnika u Užicu vratio u Valjevo u proleće 1885. godine; a u Kalendaru sa šematizmom za 1887 (sa stanjem iz 1886) vidi se da je u Valjevu lociran jedan drugi bataljon, 6. pešadijski bataljon kralja Karola.

21 Mišić 1985: na više mesta. Na tom mestu je 1899. godine sagrađen pomenuti treći vojni kompleks.

22 Glasonoša, br. 17, 19. april 1885: 3.

23 Ilidža, na turskom jeziku banja; potok koji je nastajao od izvora i koji se ulivao u Kolubaru, ucrtan je na starim austrijskim vojnim kartama iz 1789. godine, gde je označen baš imenom Ilidža. Pored tog izvora je polovinom sedamdesetih godina XIX veka Jozef Ajhinger napravio prvo svoju pivaru, a potom javno kupatilo. Deo brda Brđani iznad te pivare (druga, starija bila je nešto uzvodnije uz Kolubaru, na njenoj suprotnoj obali), kupatila i kasarne je ranije nazivan Mitrovića, a potom Ajhingerovo brdo (danas je to deo park-šume Pećina). Tu je i kasnije postojalo manje vrelo sa jezercetom, sve do tridesetih godina XX veka, kada je usahlo posle kaptaže izvora za potrebe novog vodovoda, v. Krivošejev 2012: 99, 153. U prvim valjevskim novinama Glasonoša, br. 19, 26. april 1885: 1, u rubrici „Naučne crtice“, vrelo Ilidža se pominje kao izvor moguće mineralne vode sa jezercetom, iz koga „izbijaju mnogi klobuci na površinu“.

24 Najranija datirana je putovala 1908. godine

25 S tim što se na njegovom mestu na snimku sa početka XXI veka vidi nešto veći objekat nego što je bio tokom prve polovine XX veka.

26 S tim da srednji od njih ne postoji početkom XXI veka, budući da je na tom mestu podignut znato duži magacin.

groblje-na-Poparama-sa-ulazom-od-zidanih-kula-tekst-V.-Krivosejev-vesti-Valjevo-Objektiva.rs
Groblje-na-Poparama-sa-ulazom

27 Drašković 1987: 238.

28 Glasonoša, br. 7, 12. mart 1885: 3.

29 Glasonoša, br. 17, 19. april 1885: 3.

30 Glasonoša, br. 19, 26. april 1885: 3.

31 Što je postalo uočljivo u vremenu koje sledi. Kako je već pomenuto, na samom kraju XIX veka izgrađena je nova, velika kasarna na Krušiku, čime se znatno povećao broj vojnika, a u skladu sa tim, tokom prve decenije XX veka su građene i pomenute zgrade komande Drinske divizije, kompleksa artiljerijske kasarne i novih vojnih skladišta, u okviru kojih i kasarna bolničarske čete, ali i državne zgrade okružnog i opštinskog suda, hirurškog paviljona okružne bolnice i valjevske gimnazije, kao i zgrada valjevske štedionice; podignut je i most u centru grada, a uređen je i tok Kolubare i pijaca sa kantarskim paviljonima, v. Krivošejev 2012: na više mesta.

32 Male novine, 2. 10. 1890.

33 Za izradu objekta za smeštaj stotinu kola vozarskog eskadrona v. Službeni list vojni, 9. 1. 1888, za izgradnju potkivačnice (23. 2. 1889), za izmenu patosa u kasarnama (18. 3. 1889. i 23. 2. 1890), za već pomenutu izradu prozora na kasarnama (27. 10. 1890) i sl.

34 Službeni list vojni, 12. 10. 1892; 24. 7. 1893; 11. 3. 1889. i 31. 12. 1890.

35 Glasonoša, br. 7, 12. mart 1885: 3.

36 Na osnovu uvida u državne kalendare sa šematizmom Kraljevine Srbije, od 1886. do 1901. godine; sintetizovano u: V. Krivošejev, Vojne formacije u Valjevu do Velikog rata, rukopis.

37 Za sada ostaje otvoreno pitanje o tome da li su, u godinama kada su u Valjevu bila locirana po dva pešadijska bataljona, kasarnski kapaciteti bili dovoljni da se u njih smeste svi vojnici ili je deo njih logorovao, van kruga kasarne, ili unutar njega, što je, kako ćemo videti, bio slučaj 1905. godine, kada kasarnske prostorije nisu bile dovoljne da prime sve vojnike jedne tu locirane jedinice, tako da je deo vojske logorovao.

38 Po ovoj, od 1944. godine nepos[1]tojećoj kasarni, koja predstavlja treći, na početku opisani vojni kompleks u Valjevu, celo brdo Krušik danas se zove Peti puk, kao i šire okruženje, koje čini istoimenu mesnu zajednicu.

39 Kalendar Kaljevine Srbije za 1902, koja je prosta, Beograd, 1901.

40 Pecić 1905.

41 Očigledno je reč o ranije pominjanom potoku Ilidža.

42 Karanović, Petković 1906.

43 A već smo videli da je vojni zatvor proširen 1889. godine, Službeni  list vojni, 11. 3. 1889.

44 Kako je već naglašeno, isti potok se na austrijskim vojnim kartama s kraja XVIII veka imenuje kao Ilidža

45 Na ovoj razglednici, sa zakletve, vidi se kasarnsko dvorište i paviljoni; 17. puk je imenovan kao Bitoljski, verovatno zbog uloge koju je tokom Prvog balkanskog rata imao u zauzimanju Bitolja.

46 Za saniranje ranjenih i obolelih tada su, uz vojne i civilne bolnice, korišćene i rezervne vojne bolnice, smeštene u zgradama kasarne 5. puka, gimnazije i osnovne škole, v. Nedok, Krivošejev 2017. i Krivošejev, Nedok 2018.

Kasarna-bolnicke-cete-Ulica-kralja-Aleksandra-Valjevo-1914.-FOTO-dr-Arijus-van-Tinhoven-Holandjanin-vesti-Objektiva.rs
Kasarna-bolnicke-cete-Ulica-kralja-Aleksandra-Valjevo-1914.-FOTO-dr-Arijus-van-Tinhoven

47 Koninklijke Bibliotheek, sig. 1940b2.

48 V. Krivošejev 2018.

49 Krivošejev, Lazarević-Ilić 2015.

50 Krivošejev, Jovanov 2016: 126.

51 Bjelajac 1994.

52 Službeni list vojni, 16. 1. 1888: 1; v. i: Karapandžin 2011: 274.

53 Službeni list vojni, 13. 4. 1888: 1-2.

54 Službeni list vojni, 13. 4. 1888: 1-2. Posle oficirskog puča i promene dinastije 1903. godine, 5. puk je zadržao svoje ime, kralja Milana (Obrenovića), ali ne i slavu. Umesto rođendana kralja Milana, slavio je 29. decembar/11. januar „kao uspomenu na osvajanje Niša od Turaka“, Službeni list vojni, 21.12.1906: 5.

55 Službeni list vojni, 16. 2. 1903: 4.

56 Službeni list vojni, 13. 4. 1888: 1-2. U skladu sa tim 5. bataljon/puk bi za patrona imao Svetog mučenika i arhiđakona Lavrentija (a posle smene dinastija – Svetih 14.000 mladenaca vitlejemskih), 6. bataljon / puk – Svetog mučenika i arhiđakona Evpla, a 2. gardijski bataljon, odnosno 17. puk – Svete mučenike u Evgeniji.

57 I možda su baš za nju naručeni oni pomenuti spoljašnji, skupi prozori?!

58 Krivošejev 2012 : 87-88 i Plan sa katastarskim premerom Valjeva iz 1926. godine.

59 Krivošejev 2018.

60 Krivošejev 2018a.

Izvori

Arhiv Srbije, Beograd. Fond Sovjeta i Fond Kneževe kanecelarije.

Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti. Dr Pecić Milan, Autobiografija (rukopis), br. 13354.

GeoSrbija, Avio-snimak, https://a3.geosrbija.rs, pristup 25. jula 2018.

Glasonoša, digitalni repozitorijum Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, http://www.unilib.rs/istorijske-novine/pregled?newspaper=UB_00050, pristup 30. jula 2018.

Kalendar sa šematizmom Kneževine/Kraljevine Srbije, digitalni repozito[1]rijum Narodne biblioteke Srbije, http://repozitorijum.nb.rs/ i http://www.digitalna.nb.rs, pristup 20. jula 2018.

Karanović S., Petković D. 1906, Istina o suzbijanju trbušnog tifusa – Typhus addominalis – u valjevskom garnizonu 1905, Srpski arhiv za celokupno lekar[1]stvo 1906, sv. 3, 119-133.

Katastar nepokretnosti Valjevo, Plan sa katastarskim premerom Valjeva iz 1926. godine.

Koninklijke Bibliotheek – Nationale bibliotheek van Nederland, Den Haag. Arijus van Tienhoven, Album: Balkanoorlogen 1912-1913 II, sig. 1940b2 i Album:Europeesche Oorlog – 1914-1915 Servie, sig. 1940b4.

Male novine, digitalni repozitorijum Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, http://ubsm.bg.ac.rs/cirilica/zbirka/novina/male-novine-1888-1903, pristup 12. jula 2018.

Mišić Ž. 1985, Moje uspomene, Beograd.

Narodni muzej Valjevo, Zbirka razglednica.

Pavlović Lj. 1929, Predsednikovanje Marjana Birčanina, Glas Valjeva, 10. mart.

Peruničić B. 1972, Grad Valjevo i njegovo upravno područje 1815-1915 (građa), Valjevo.

Pecić M. 1905, Epidemija tifusa u 17. pešadijskom puku 1905, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo sv. 11, 489-499.

Službeni list vojni, digitalni repozitorijum Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, http://ubsm.bg.ac.rs/cirilica/zbirka/novina/sluzbeni-vojni[1]list-1881-1941, pristup 10. jula 2018.