- Home
- Vesti
- Vesti iz Valjeva
- Elena Đokić iz Brusa dobitnica poetske nagrade “Desanka Maksimović” za srednjoškolce
Elena Đokić iz Brusa dobitnica poetske nagrade “Desanka Maksimović” za srednjoškolce
Autor objektiva
17/05/2024
Prvu nagradu na 32. konkursu “Desanka Maksimović” osvojila je učenica prvog razreda Gimnazije u Brusu Elena Đokić za zbirku Zumbul, pod šifrom Orhideja.
Svečanost uručenja nagrade je održana na dan rođenja Desanke Maksimović u njenoj školi Valjevskoj gimnaziji. Druženje učesnika je počelo već pre podne na Poetskom času koji je priredila Valjevska gimnazija na Trgu pesništva kraj spomenika u liku velike pesnikinje.
Na 32. književni konkurs “Desanka Maksimović” za učenike srednjih škola, koji su u februaru ove godine raspisale Valjevska gimnazija i Srpska književna zadruga, pristile su zbirke 52 kandidata, od kojih je 10 u izabrano za finale, među kojima i zbirka pesama učenika drugog razreda Valjevske gimnazije, Bogdana Petrovića.
U skladu sa tradicijom svečanosti koju Valjevska gimnazija i Srpska književna zadruga priređuju 16. maja povodom uručenja poetske nagrade “Desanka Maksimović” promovisana je zbirka pesama “Bele laži” pobednika prošlogodišnjeg konkursa Hamze Papića, sada maturanta gimnazije u Novom Pazaru.
Neposredno nakon proglašenja, učenica prvog razreda Gimnazije iz Brusa, Elena Đokić, je rekla: Nisam se nadala jer mi je prvi put da učestvujem i da sam u finalu i da sam prvo mesto, zaista nisam očekivala. Počela sam da pišem oko šestog razreda. Moj mentor mi je dosta pomogao i njemu sam mnogo zahvalna jer mi je pomogao u ovom uspehu, rekla je vidno obradovana Elena i na pitanje da li će književnost biti njen izbor, kaže: Nadam se da ću da upišem Fakultet dramskih umetnosti, ali videćemo.
Voditelj književne večeri bila je Kruna Glušac, profesorka srpskog jezika i književnosti u Valjevskoj gimnaziji.
Obrazloženje žirija akademika Matije Bećkovića, profesorke srpskog jezika i književnosti mr Milene Milisavljević i književnog kritičara, književnika i urednika, Duška Babića
Na poetski konkurs „Desanka Maksimović“, koji već 32 godine zajednički organizuju Valjevska gimnazija i Srpska književna zadruga, ove, 2024. godine, pristigle su 52 pesničke zbirke, iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Raduje nas ovakav odziv kao i široki prostor sa kojeg su pristigli radovi, što je najbolji pokazatelj ugleda i značaja pesničke nagrade koja nosi Desankino ime.
Na sastanku održanom 7. 5. 2024. godine, žiri u sastavu: Matija Bećković, Milena Milisavljević i Duško Babić, doneo je odluku da od pristiglih rukopisa odabere 11, čije ste autore upravo upoznali preko njihovih stihova. Među njima se nalaze dobitnici prve, druge i treće nagrade, kao i jedne specijalne za poeziju inspirisanu nacionalnim duhovnim nasleđem. Sa posebnim zadovoljstom ističemo i to da smo ove godine dobili jednu neobičnu i dragu zbirku, sastavljenu od pesama dece sa posebnim potrebama, koja nastavu pohađaju po individualnom obrazovnom programu.
Ukupan utisak o kvalitetu rukopisa sa ovogodišnjeg konkursa je povoljan: kad se odbaci desetak zbirki koje ne prelaze nivo bezazlenog detinjeg stihovanja, ostaje veliki broj onih koje su konkurisale za finalnu smotru. Zato zadatak žirija nije bio lak i zahtevao je nekoliko uporednih čitanja većine prispelih rukopisa, da bi se napravio konačni odabir filalista. Kao i prethodnih godina, rukopisi su tematski raznovrsni i neukalupljeni, što sasvim odgovara životnoj dobi njihovih autora. Po prirodi stvari, najbrojnije su pesme ljubavne inspiracije, a među njima je, po mišljenju članova žirija, bilo najviše dobrih, sa ličnim pečatom i neizveštačenim, prirodnim, izrazom. Uz ove teme i motive, nalaze se i drugi – od verističkih snimaka svakodnevlja do refleksivnih iskoraka u opštija pitanja postojanja.
Većina pesama u odabranim rukopisima napisana je uslobodnom stihu: utisak je da ovaj oblik više odgovara temperamentu i doživljaju sveta današnjih mladih pesnika. Kad izaberu tradicionalnu strofu i rimovani, vezani stih, lakše skliznu u banalnost i patetiku bez pokrića, koja ih sprečava da progovore slobodno i spontano. To, naravno, nikako ne znači da je žiri favorizovao slobodni stih.
Sledi kratak osvrt na odabrane pesničke rukopise.
Pod šifrom „Persefona“, Petra Pavlović, učenica prvog razreda Filološke gimnazije iz Beograda, popslala je rukopis bez naslova, koji obiluje neposrednim, iskrenim pesničkim slikama, osenčenim lepo doziranom duhovitošću. U njima Petra posmatra sa strane svet i ljude, izgubljene u banalnim konvencijama, kao u stihovima iz pesme „Kiđenje“: „draga / pred nogama mi leže / usijane glave / čekaju prvi sneg / i svoje kačenje / na nečiju ofucanu jelku“.
Pod šifrom: „Prah_opsene 2665“, Lenka Gligorić iz Gimnazije „Svetozar Marković“ iz Novog Sada, poslala je rukopis pod naslovom Opustošene daljine, zrelo osmišljen, segmentiran u poetske cikluse, sa obiljem stihova koji nagoveštavaju ličan pesnički glas. Kao ilustraciju navodimo sledeće stihove: „Voleću te apstraktno i konkretno i toplo i hladno / Kontrastima bez reda i smisla / Iracionalno i snažno / poput zabelelog oboljenika“.
Bogdan Petrović iz Valjevske gimnazije, pod šifrom „Za Maru“, sastavio je obimnu zbirku, pod lepim naslovom – Ne dirajte trešnje. Svoju pesničku imaginaciju on oslanja na velike pisce i pesnike, srpske i svetske – Desanku Maksimović, Matiju Bećkovića, Dušana Vasiljeva, Molijera, Balzaka… Tim tragom došao je i do ovih lepo skrojenih stihova: „…Dlan otvoren ka meni pruža / ruka spasenja. / Ruka ruku stiska. / Dlan steže dlan. / Mene niščeg tako podiže“.
Iz Filološke gimnazije dolazi nam i pesnikinja Lidija Porčić, sa zbirkom Pas, poslatom pod šifrom „Gospođa Marso“. Na jednom mestu, sledeći poznatu pesmu Đure Jakšića Ponoć, ona lepo hvata trenutak čovekove nesigurnosti u svetu: „To što po tebe dolazi kreće se ljudskim korakom, / tajnama tvoje mirne krvi, tvog zanemelog srca“. Cela zbirka liči na ove stihove.
U finalima Desankinog konkursa redovno učestvuju i učenici Karlovačke gimnazije: ovoga puta odatle nam je stigla mlada pesnikinja Lenka Grković, sa zbirkom neobičnog naslova – Keladeine, sestro, pod šifrom „agminibus“. Na isti način su provokativni i sveži i njeni stihovi, ovi, naprimer: „Mati te čeka na tvojim usnulim poljima / Ludice draga / I ovde si imala zrna nara / Ljiljani su uvenuli / Sunce je bledo / Otkad te nema“.
Pod šifrom „Nautilus“ stigla je zbrka Naše majke, teške ruke iz gimnazije „Slobodan Škerović“ iz Podgorice. Njen autor je pesnikinja Natalija Mićić. Evo jedne njene strofe: „Kad je moj otac gore, / Napravio kuću / Mora da je napravio i dugove, / Mora da je napravio temelje od zlata, / Pa joj se zato svake zime vraća“. Lepo je sanjati i misliti o toj „gornjoj kući“, sa temeljima od zlata, kao što čini mlada pesnikinja Natalija.
Iz iste škole stiže i pesnik Nikola Đurišić, sa zbirkom Kofer za veliki grad, poslatom pod šifrom. „Kad dođeš u bilo koji grad“. Pored Matije, kojeg priziva već i naslovom zbirke, u svojim stihovima srešće se i sa drugim velikim pesnicima i piscima: Bulgakovom, Miljkovićem, Remboom… Najbolji je tamo gde je sasvim svoj, kao u duhovitoj, efektnoj pesmi „Autobigrafska“: „Strah me je stihova koji prenoće /… Teta iz ulice mi je rekla da se ne plašim“.
Pod šifrom „333“ dobili smo zbirku Praskozorje, čiji je autor Filip Nađ, učenik Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada. Ova zbirka odvaja se od svih po tome što je njen autor svoj put u poeziji počeo da traži u prostorima nacionalne istorije i tradicije. Istina je da Filipa neretko ponesu fraze i patetični ton u obradi „visokih tema“, što je u njegovim godinama teško izbeći, ali, u celini, kod njega se oseća istinska bliskost sa kolektivnim pamćenjem naroda: „Čujem govori mi neko – / pozivaju me zvona crkvena / pesme božanstvene, / narod živ i neživ… / Čujem govori naša zemlja“.
Žiri je odlučio da se Filipu Nađu dodeli specijalno priznanje za poeziju inspirisanu nacionalnim duhovnim nasleđem.
Jednoglasno, mada ne lako, žiri je doneo sledeću odluku o nagradama: Treća nagrada dodeljena je pesnikinji Katarini Miljojković, iz Medicinske škole u Ćupriji, za zbirkuu Tebi u sebi, sa šifrom „Beatriče“. Katarinin dar da peva neusiljeno i iskreno, da, kako reče Andrić, prepisuje od života, jasno se vidi već u prvoj pesmi „S one strane duge“: „Hajde da se volimo / ispod duge, / dok se njen šareni sjaj / odbija o našu mekanu kožu, pa svetlimo, / a vilenjaci nam obleću oko glava.. / Hajde da trčimo po širokom polju / zelenih detelina i slučajno se /sapletemo o onu sa četiri lista…“ U istom poetičkom ključu, sa istom sugestivnošću i uverljivošću, ispevane su i pesme: „Probudi mi receptor za ljubav“, „Tvojim kovrdžama“, „U vinu je istina“…
Drugu nagradu dobio je Luka Ćirić iz Filološke gimnazije u Beogradu za zbirku bez naslova, pod šifrom „Ozon zavičaja“. Umesto celovitog, zaokruženog rukopisa, Luka je poslao dva svežnja pesama – različita po obliku, postupku i stilu. Zrelost njegovih stihova i sabranost misli, naterali su žiri da mu oprosti tehničke aljkavosti i kompozicijsku heterogenost. I u prvom segmentu, gde je dat venac kratkih haiku zapisa i u drugom, gde su grupisane pesme dugog stiha i forme, našli smo autentičan pesnički dar. Kao u ovom efektnom zapisu: „Svako jutro / Na istom mestu / Punim krčag / Drugom rekom“.
Prvu nagradu na 32. Konkursu „Desanka Maksimović“ ponela je učenica prvog razreda Srednje škole u Brusu Elena Đokić za zbirku Zumbul, pod šifrom „Orhideja“. Izdvojena na stranu od sva tri člana žirija, već pri prvom čitanju, ostajala je u sve užem krugu za nagrade i ostala jedina, tj. prva. Elenine pesme su kratke, jednostavne, pitke, oslonjene na njene mladalačke misli i emocije. Ona svoje teme ne izmišlja i ne traži u literaturi i lektiri – sve je tu u njoj, pronađeno i definisano, sraslo sa njenim nesumnjivim pesničkim darom. Elena piše skoro isključivo o ljubavi i zaljubljenosti, vedro i lako, svojom rečju, iz sebe i po sebi. Ako se ponekad i udaljui od svoje osnovne teme, vrati joj se po nekoj unutrašnjoj nužnosti, koja joj ne dozvoljava da se odmiče od sebe i od istine svojih godina. Sve to je nagovestila već u uvodnoj pesmi: „Pronašla sam te / na livadi. / Pronašla sam te u šumi , / bio si lišće koje peva. / Bio si reka kojoj pevam. / U ponoćnim notama / moje si knjige. / Pronašla sam te, / tužna si noć, / puna ožiljaka“.
Elena se služi slobodnim stihom, ali se u svakoj njenoj pesmi oseća briga za zvuk i ritam i utisak je da uz pesnički poseduje u muzički dar. U njenim, pesmama nalazimo harfe, gitare, note, žice, svirku… U pesmi „Amajlija“ ona to smešta u zgusnutu poetsku sliku: „Toplota si koja peva. / Amajlija koja čuva, / trzalica u džepu…“ Sa tom trzalicom, na svojim poetskim žicama, Elena Đokić je u zbirci Zumbul, čini nam se, na lep način započela svoje bavljenje poezijom. Vreme i životni izazovi pokazaće dokle će sve to stići”, navedeno je u odluci žirija 32. poetskog konkursa “Desanka Maksimović” za učenike srednjih škola.