PREDSTAVLJENA KNJIGA JELENE OBUĆINE
Autor objektiva
18/02/2023
Knjiga Jelene Obućine “O njima zbog nas” promovisana je u Valjevu, u pivnici Čardak. Neuobičajen prostor za promociju nije umanjio broj zainteresovanih da vide i čuju valjevku koja svojim britkim najavama i komentarima “veže za fotelju” gledaoce TV Nova.
Novinarsku karijeru Obućina je počela još kao srednjoškolka sarađujući u RadioValjevu, potom Radio Patku, završila je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka, a uspešnu novinarsku karijeru počela je radeći treći dnevnik RTS-a. Međutim, svojim britkim načinom izveštavanja kojim je gledanost poslednje informativne emisije podigla na visok nivo, brzo je zasmetao pa je sledeći posao bio u arhivskom programu nacionalne televizije. Upravo tada je usledio i poziv za prelazak na Novu TV, gde je za kratko vreme uspela da postane zaštitno lice informativnog programa.
Knjiga “O njima zbog nas” je zapravo zbir Jeleninih prepoznatljivih najava u dnevnicima koje je realizovala, složena na 200 stranica. Na promociji nisu čitani delovi kako je to uobičajeno, već se razgovaralo. Profesionalno, ali i bez dlake na jeziku. U duetu sa novinarom Vremena Draganom Todorovićem, koji se na sebi svojstven način učestvovao u razgovoru, prisutni su čuli neke stvari koje su na razne načine “ostajale iza zavese”, ali i da se potsete briljantnih izveštavanja sa mnogih događaja.
Drugo izdanje ove knjige dokaz je da publika voli ovaj stil pisanja, što su pokazali i prisutni sugrađani, koji su strpljivo čekali kupovinu i potpis iste. Po završetku promocije pitali smo Jelenu Obućinu da li je tačno da je publika u rodnom gradu najteža:
“Ne znam, meni nije bila najteža. Vidim da je dosta ljudi bilo, bilo je i nekih ljudi ispred jer je unutra bilo malo toplije, tako da sam ja vrlo zadovoljna i šta ih je zanimalo i šta su pitali. A vidim da je bilo i publike različitog uzrasta, vidim da se to jednako dopada kako studentima tako i penzionerima, kako se to popularno kaže “ljudima u trećem dobu”. Ja sam vrlo zadovoljna. Ima puno ljudi koji mi pišu i kažu “ja čujem tvoj glas kada čitam”. Mislim da moje kolumne ne gube na kvalitetu u pisanoj formi ali da su punije ili još bolje kada se iznesu na televiziji. I ne samo sa ovim uvodnicima nego je uvek razlika kada čita onaj koji piše i kada čita onaj kome je neko drugi napisao. Kada čita onaj ko je napisao onda se to nekako živi. Ne znam da li će publici to biti interesantno za pet do deset godina, ali od kako je knjiga odštampana ja sam tek danas uzela da je prelistam jer život je brz. Ljudi imaju puno problema, drugih stvari, drugih obaveza, da li će im biti neka knjiga interesantna nemam predstavu. Pre bih tipovala da neće nego da hoće, jer sve je tako. Puno mi je publike prišlo večeras i reklo “Valjevo te voli”, ili “ljudi te vole”, to je to. Ljudi danas mogu da vole i sutra za tri minuta da promene svoju priču ako se sa nečim ne slože. Tako da se ja nadam da će da kupuju, da će da čitaju, da ih to na nešto potseti, možda im pomogne u donošenju neke odluke, a da li će im biti ubuduće interesantno ne bih umela da odgovorim na to pitanje”.
Odakle ideja za pisanu formu:
“Ideja je biznis i potiče od direktorke United medije. Dakle, zaradimo još više na ovome što je dobro. Prvi tiraž je rasprodat, on je bio 2.000 primeraka, ovo je drugi tiraž koji je u dobrom delu “otišao”.
Da li će biti nastavak?
“Ja se nadam da će biti nastavak knjige, ali to ću da razmislim ko će to da štampa, zato što ovo do sada je bilo za sve ono pre izbora, i puno više se ticalo vlasti, u drugom delu ima puno više opozicije, pa je u redu da čovek pročita i jedno i drugo.”
Napravi malo paralelu iz vremena kada si počinjala do dana današnjeg.
“Ima velikih razlika zato što je danas sve manje više tabloidizacija. Ali to se godinama dešavalo, nije to tek tako došlo pa evo sad je. Ja u stvari jednu svoju zrelu fazu doživljavam kada Demokratska stranka otvara Kurir i Press, tako da je to u stvari jedno ciljano, plansko propadanje na kojem radi država, sistemski, ili stranke svejedno. I novinarstvo na to pristaje. Meni je žao što su novinari na to pristali ali jesu. Mene često pitaju da li ti neko preti- ma jok, što bi mi neko pretio. Jedino što mogu da koštam nervoze, ali mogu da ga koštam para. A onaj koga mogu da koštam para i kombinacije, taj mnogo rizikuje, to su istraživački novinari. Tako da u tom smislu treba biti pošten i to reći.Ovde je najopasnije baviti se novinarstvom u tom delu- istraživanja veza korupcije i kriminala sa državom. E to je ozbiljna stvar. Mada je i ovo…vi to nikada ne znate kakva je priroda vlasti, može i ovo da bude opasno. U toj meri ih je nekoliko puta iznerviralo, bilo je faza kada me roditelji zovu i kažu “zaustavljaju me ljudi na ulici i pitaju jel mora ona, jel luda, šta je sa njom”. I to je interesantno, u novinarstvu mogu da se biraju sve forme,možeš da radiš intervju, da radiš ceo život vesti kao reporter… Kada biraš kolumnu i kada biraš komentar, ono što je kolumna u novinama, ti prvo veruješ u sebe, dosta ceniš i svoje razmišljanje i mišljenje, i već si prešao jednu granicu u kojoj svako može da ti kaže šta misli. Znači, ti izlaziš sa mišljenjem i svako ima pravo da ti odgovori na tvoje mišljenje. Nema pravo da te vređa i ne znam šta, ali mišljenje na mišljenje i sve je u redu. E sada kad biraš da u tim kolumnama imaš samo nekoga ko odlučuje o svemu, i još to govoriš na televiziji, znači sa tobom nešto nije u redu.”
Sa svim vlastima si imala svojevrstan “fajt” uglavnom zbog pitanja koja svakoj vlasti ne prijaju. Kada se to prvi put desilo?
“To se prvi put desilo sa Borisom Tadićem i njegovom vlašću, povod je bio neki veliki skup koji se bavio korupciom, ne mogu da se setim tačno koja je to godina, i onda su tu nastali problemi. Posle toga su nastali problemi sa ovom vlašću. Ali ja mislim da je to prirodno i normalno. Svaka vlast teži da kontroliše medije, medij i novinar koji ume da se odupre mora biti na to spreman. Nismo mi Skandinavija, nismo mi ni Danska ni Norveška, nemamo mi kako da kažem tradicionalnu kulturu. Ili recimo Britanija. Mada Britanija ima javni servis za ponositi, ali imaju i tabloide, ne može da se kaže imaju jedno što valja. Imaju tabloide ozbiljno. Hoću da kažem da je problema bilo sa svim vlastima, ali je to potpuno normalno za nekog ko ima nameru da bude pošten u izveštavanju i onome što govori. On će neminovno da se suoči sa vlašću kojoj je prirodna potreba da tebi kaže šta češ ti da kažeš.I da ne možeš ti sad mnogo da misliš. I tu nema iznenađenja.”
Razmišljaš li o nekom novom projektu na televiziji na kojoj radiš?
“Ja sam za sada sasvim zadovoljna u formi dnevnika, moram priznati da s vremena na vreme počnem da razmišljam o tome šta bi moglo da bude sledeće, ali neka me u informativi, neka me u ovome. Dobro je. Za sada je sasvim u redu dok budem još mogla i imala snage za ovo nenormalno radno vreme koje imam, bar dok ne bude došlo do toga da mora da se menja. Imam neobično radno vreme. Radim kao u vojsci. Jedne nedelje četiri dana, jedne nedelje tri dana. Sve ono što vidite na ekranu, samo što tog dana radim od 10 ujutru do 21. Nedostaje mi teren, ali ima i taj momenat lenjosti u novinarstvu. Jednom kada se odvojiš od terena ti onda možeš da odeš ekskurzije radi na teren. Ja bih otišla sada ekskurzije radi na teren, da se malo potsetim tog posla i rada, ali sa druge strane kada si dugo u studiju, sve je jednostavnije i lakše. Teren je najteži posao u našem poslu.”