- Home
- Vesti
- Vesti iz Valjeva
- Hamza Papić pobednik srednjoškolskog poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ u Valjevskoj gimnaziji
Hamza Papić pobednik srednjoškolskog poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ u Valjevskoj gimnaziji
Autor objektiva
18/05/2023
Zbirka „Bele laži“ Hamze Papića izabrana je za najbolju na Poetskom konkursu „Desanka Maksimović“ koji već 31. godinu, svakog 16. maja na dan rođenja naše velike pesnikinje, priređuju Valjevska gimnazija i Srpska književna zadruga.
Prvonagrađeni Hamza Papić je maturant Gimnazije u Novom Pazaru, a njegova profesorka je Anica Šebeković. Na 31. konkursu za najbolju zbirku pesama učenika srednjih škola i gimnazija, drugu nagradu je osvojila Anja Vejnović, učenica četvrtog razreda Karlovačke gimnazije. Njen mentor je profesorka Jelena Marjanović. Treću nagradu je dobila Lidija Porčić, učenica drugog razreda Filološke gimnazije iz Beograda, a njena profesorka je Lela Rosić. Posebnu pohvalnicu dobila je Vasilisa Ilinčić, učenica četvrtog razreda Srednje ekonomske škole „Mirko Vešović“ iz Podgorica čiji je mentor, profesorka Snežana Dragnić.
Pozdravljajući brojne učesnike konkursa i goste, profesor Predrag Jevtić, direktor Valjevske gimnazije je podsetio da je ove godine žiri radio u sastavu: akademik Matija Bećković, Dragan Lakićević, književnik i glavni urednik Srpske književne zadruge i mr Milena Milisavljević, profesor srpskog jezika i književnosti u Valjevskoj gimnaziji.
Odluku je saopštio Dragan Lakićević, predsenik žirija 31. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović“
„Dragi pesnici, okupljeni u ovoj divnoj Sali Valjevske gimnazije, sa znakom SKZ u pozadini, dozvolite mi, na početku da pomenem uspomenu na pesnika Petra Pajića, nekadašnjeg učenika ove škole, autora SKZ, najdugotrajnijeg člana Žirija omladinskih pesničkih susreta „Desanka Maksimović“, mog divnog druga… Čitajte pesme Petra Pajića. Tako će i on biti večito mlad.
Ovogodišnja pesnička žetva naših susreta ne zaostaje za prethodnima. Mladi pesnici i njihovi mentori potrudili su se da u svoje zbirke unesu izvorne i iskrene misli, snove, ljubavi i opsesije i pesničke postupke u skladu sa svojim godinama. Za sve njih, pa i za one koji nisu odabrani u ovo finale – ima mnogo nade, jer se mladi pesnik brzo menja, uči i usavršava. Svako od vas čije smo stihove čuli, mogao bi dobiti nagradu, i već je nagrađen što je tu, sa nama, sa svojim vršnjacima. Ne znamo ni ko će od nas ostati pesnik, ni ko će, među nama, jednog dana, biti najbolji. I u tome je draž, neizvesnost i radost ovog susreta i pesništva uopšte.
Po običaju koji smo odavno utvrdili, najpre ćemo o poeziji svakog finaliste reći po rečenicu ili dve, jer svaki finalista zaslužuje pohvalu i priznanje. Verujem da ćete svoje diplome sa ovih susreta čuvati do kraja života, i kad, jednog dana, budu stajale uz povelje velikih nagrada koje primaju odrasli pesnici srpskog jezika.
Luna Đurđević, iz Jagodine, svoju zbirku naslovila je Maslačak – kao da su pesme oni delići maslačka koji se razlete po svetu – svaka sa svojim značenjem:
„Ja sam maslačak i pomalo sam kao čovek
jer i čovek se deli i leti
na sve strane sveta…“ Luna svet vidi kao binu – pozornicu života i senzibilnog pojedinca koji je pesnik.
Tamara Rehner, iz Sremskih Karlovaca, napisala je zbirku podnaslovom Krasota malenih stvari. Njena poezija korespondira sa velikim pesnicima – zaštitnim licima srpske poezije, ove gimnazije i stare izdavačke ustanove SKZ – Desankom i Matijom. Ispituje emotivnu energiju. Tamarin kolektivni subjekt sačinjen je od paukovog tkanja – „spojeni od milion niti, sačinjenih u celinu“.
Matea Grbović, iz Podgorice, pesmu stvara kao da je zida. Cigle za pesmu od posebnog su emotivnog i jezičkog materijala i taj materijal istražuje Matea. Njene pesme zbivaju se na raznim mestima – na autobuskoj stanici, u sobi, na ulici. Predmet pesme je tajna, a tajna je svuda. Ljubavni monolog je dramatičan do pomisli da „mi nismo mi“.
Jovana Lazarević iz Kuršumlije piše u drugom licu – pesme su ljubavne, sa pitanjima upućenim Njemu. „Možda mi ni ne postojimo ili Možda sam sve izmislila“ stoji u pesmi „Možda“.To možda je pesnička stvarnost, pouzdanija od svega vidljivog, čujnog i konkretnog.
Tara Marković iz Beograda deli svoju poeziju na pesme o Životu, Ljubavi i Zemlji. Napisala je pesmu „Satkana sam od…“, sa otkrićem da je čovek, a pogotovo pesnik, satkan od svega ljudskog, geografskog, umetničkog, pojmljivog i nepojmljivog. Samopreispitivanje pesnikinje jeste utvrđivanje svog emotivnog identiteta, a identitet je strast pesme i života. Srbija, Kosovo, Beograd, Jezik.
Simona Vojnović iz Sremskih Karlovaca piše pesme o lirskim junacima, moreplovcima i pustolovima. Oni putuju kroz poetsku svest. Lepota sveta koju su oni upoznali – nalazi se u stvari u njima samima. U ljubavnim pesmama i motivima Simona sluti fenomene ljubavi u spoljnom i unutarnjem svetu. I njena pesma zna za možda i utoliko je više poezija: kad može, a ne mora.
Mina Maričić je iz Beograda. Piše misaone pesme – misli o mislima. Njen lirski subjekt neće da bude neko drugi. Između njenih pesama i ciklusa – rimovani i duhoviti epigrami. Filozofska dimenzija ide naporedo sa duhovitošću. U jednoj pesmi bavi se fenomenom i značenjima Ničega i Ništavnosti i to je jedna od najzanimljivijih pesama ovogodišnjeg konkursa.
Iz Beograda je i Janko Dubljanin. Dubljanin piše o onome o čemu piše. Evo njegove autopoetike:
„Pišem za one što retko čitaju,
Ali kad čitaju, čitaju birano
Za one koji se svaki dan pitaju, i skitaju
One što slušaju davno odsvirano“… Rimovani katreni doprinose vinskoj, boemskoj i estradnoj atmosferi – zanosu reči. On u poeziji razgovara sa svojom đedom, ali i sa dalmatinskom postojbinom. Starovremske strofe i rime pogoduju ljubavnoj poeziji, ali se dogodi i pokoji „Slučajni susret“ u vrevi beogradskog javnog saobraćaja.
Posebnom snagom i zamasima stihova, mahom jedanaesteraca, Vasilisa Ilinčić iz Podgorice peva i o Bogu i o Svemiru. Vasilisa glasno pita „Gdje si, poezijo?“ Sopstveni dodir i doživljaj noći – svetlosti zvezda i srca u isti mah iskazuje u neobično rimovanim katrenima. Metafizika zvezdane svetlosti dodirnuće i druge predele i dane, pomenuće slavne reke, gradove, toponime, Šantićevu Boku i Dučićev zavičaj… Za slavljenje „naših ljudi i krajeva“, Žiri ovogodišnjeg konkursa odlučio je da izda posebnu pohvalnicu – Vasilisi Ilinčić, u znak zahvalnosti za pesničko objedinjavanje poetskog, geografskog i istorijskog u našem rodu.
Mlada pesnikinja Lidija Porčić, iz Beograda, napisala je zbirku pod naslovom Ćilibar/Medeja. Poezija koju stvara Lidija jeste poezija erudicije – primer kako intelektualna građa može biti u skladu sa lirskom materijom pesničke slike – sinestezijama i metaforama. Klasična znanja, imena i značenja Lidija prepoznaje u svom unutrašnjem životu – antika je tu, u nama. Kulture se dodiruju i prožimaju i u svetu duhovnosti i u svesti intelektualca – pesnika. Otud naslovi: „Rođenje Venere“, „Svadba Evrope i Azije“, „Berlinski zid“, „Ultramarin“… I još niz razloga da se ova poezija izdvoji i nagradu Trećom nagradom.
Pesnikinja Anja Vejnović, Sremski Karlovci, donosi nam zbrku pod naslovom Slučajni susreti samotnih ptica. Već u samom naslovu – iz svake reči – veje poezija: slučajno i samotno, susreti i ptice: jedno s stapa s drugim… Od mnogih pojedinosti sveta koji nas okružuje, pogotovo od pojedinosti koje pesnikinja bira za slike i elemente pesme – gđica Vejnović gradi narativne strukture: književni prostor života:
„Mnogo toga je ostalo nedorečeno
u skučenoj, tamnoj sobi
skrivenoj zelenom zavesom gustih grana ispred prozora
sa zidovima ofarbanim u plavo
u našem malom stanu koji nikad to nije bio…“
To nedorečeno, u tom stanu koji to nije – pesnikinja rekonstruiše nedorečeno i stvara ono čega nema. Tako nastaje poezija: spolja narativna, od predmetnog sveta, unutra senzibilna, sva u jeziku odabranih leksema i figura: čaše snova, krevet pepela, tužna šolja… Jednom rečju, druga nagrada!
Oksimoron Belelaži nalazimo u naslovu zbirke Hamze Papića, pesnika iz Novog Pazara. Hamza piše pesme – medaljone, na razne teme, ali i teme i pesnička sredstva bira senziblini liričar sa filozofskom podlogom i iskustvom lektire. U prvoj pesmi njegove zbirke, u duhu Knjige propovjednikove, Papić određuje svet koji poetski obuhvata, to čini retorskim pitanjem:
„Što je bilo, biće
Što će biti, bilo je
Šta moj um razume,
I šta vidi oko moje…
Je li svet van neba,
samo beskrajna praznina?
Je li tu negde naša slika,
na crnom platnu bezdana?“
Da li je čovek na svetu sam, ili nije sam – pita i naredna Hamzina pesma. U njoj se pominju „problemi duha“ i to kod „finog i nežnog“ subjekta. Sadržaj umnog života: sećanja, osećanja, priče kao elementi postojanja – Hamza Papić stavlja u „ram“, a taj ram je okvir pesme – optika umetnosti, slika, a slika je pesma! Pesnik se obraća Vetru da ga odnese „tamo gde bezdan vreba“. U potrazi za tim vetrom i bezdanom odvija se poezija koja najviše obećava. Hamza Papić neguje poentu. Zato neka njegova poezija bude ovogodišnja poenta naših susreta. Prva nagrada – Hamza Papić,“ proglasio je pobednika predsednik žirija Dragan Lakićević, književnik i glavni urednik Srpske književne zadruge.
U skladu sa tradicijom, ovogodišnjem pobedniku, pored ostalog, crvenu ružu iz bašte književnika Petra Pajića, uručio je pobednik prošlogodišnjeg konkursa, Miomir Milosavac, sada maturant opšteg smera u gimnaziji „Svetozar Marković“ u Novom Sadu, čija je zbirka pesama „Zbogom šamane“ predstavljena 16. maja u Svečanoj sali Valjevske gimnazije.
Svečanosti uručenja je prethodio poetski čas „Desanki u čast“ na Trgu pesništva u Valjevu koji su priredili učenici i profesori Valjevske gimnazije uz posetu Spomen – kompleksu u Brankovini i polaganje cveća na humku Desanke Maksimović.