Održan 13. protest “Valjevo protiv nasilja”
Autor objektiva
08/09/2023
Gradski trg u Valjevu, valjevska agora kako ga nazivaju pripadnici Valjevskog pokreta otpora, organizatora 13. po redu protesta “Valjevo protiv nasilja” sinoć je okupio par stotina najvernijih protestanata.
Na skupu je ponovo bio dominantan poster inspektora Mup-a Srbije Milenkovića i Mitića, a govornici su bili dr Jasmina Pašić i Dejan Petković.
Jasmina Pašić, poznata i priznata u svojoj struci obratila se prisutnima veoma emotivnim govorom:
Dobro veče Valjevo. Dobro veče svima vama, koji ste na ovom trgu večeras. Dobro veče i onima koji nisu sa nama, ali koji pomno prate dešavanja sa valjevske agore.
Ja se večeras obraćam kao jedna od vas, kao građanin ovog grada. Ovde sam odlučila da se vratim posle završenog fakulteta. Volim ovaj grad. Ovde živim, radim. Ovde živi moja porodica, prijatelji, kolege, poznanici..
Od mnogih sam čula da su nezadovoljni načinom života, ali ne žele da se bave politikom. Ne želim ni ja. Na žalost, politika se uvukla u naše živote.
Pozivam sve vas da razmislite kada ste poslednji put sa decom, unucima otisli na izlet, kada na sladoled, posetu i druženje sa prijateljima…kada ste se sa svojom decom nedeljom ujutru izležavali, mazili, kada ste zajedno ručali…kada ste bezbrižno otišli na posao ne strahujući od ucena…kada ste decu pustili u školsko dvorište na basket, fudbal, ili samo na druženje…
Slutim odgovore. Kako, kada radimo po dva- tri posla da preživimo?
Kako kada nismo sigurni da će nam ugovor biti produžen? Kako, posle svih nesreća da pustimo decu?
Mi decu vaspitavamo da budu časni i pošteni ljudi, da poštuju moralne norme, da imaju sistem vrednosti, a društvo, okruženje diktira druga pravila. Od ujutru se na svim nacionalnim televizijama šepure polugole, primitivne voditeljke, lideri stranaka i voditelji, čijeg vokabulara bi se postideo i naš najprimitivniji predak,propagiranje kriminala, bahatosti, smejanje u lice poštenom i čestitom čoveku
Živimo u uslovima gde masa odraslih građana nije putovala van granica zemlje, koji ne znaju kako izgleda uređeno društvo. Sigurna sam da svako od ovde prisutnih poznaje nekoga, ko je otišao da radi u inostranstvo. Koliko ih se vratilo? Mi smo zatrpani informacijama da nas mrze, da nam zavide. Zbog čega? Zbog prodate najplodnije zemlje, zbog zagađenog vazduha, reka, zemljišta, zbog najniže cene rada, rasprodaje rudnika, prirodnih bogatstava?
Ne, ne mrze nas. Takvu sliku je sistem napravio, sistem koji je urušio sve životne vrednosti. Ponešto što još funkcioniše, funkcioniše zbog lične savesti i odgovornosti pojedinaca. Mi moramo da se potrudimo da napravimo drugačiji sistem. Nisu naši zakoni najgori na svetu, ali se selektivno primenjuju. Moramo se potruditi da zakoni važe za sve, da se uspostavi rad institucija, da se pokaže da je vlast smenljiva, ako ne radi u interesu svojih građana. Da bi to uspeli mora nas biti mnogo više.
I za kraj kratko o Sindromu kuvane žabe. Ako žabu stavimo u posudu sa vrelom vodom, iskočiće iz posude. Ako je stavimo u hladnu, ostaće u njoj. Ako vodu polako zagrevamo prilagođavaće se novim uslovima i na kraju ce se skuvati. Na nama je da odlučimo”.
Potom se prisutnima obratio Dejan Petković, koji je u svom govoru najviše pažnje posvetio nerešenim problemima hendikepiranim osobama.
Petković je istakao:
“Ne očekujte ništa da se promeni u vašem gradu i vašim životima ako se ne priključite ovoj borbi, ako sedite u kući i gledate televiziju. Ova vlast radi sve da bi ugasila gradove, ova vlast gradi auto-puteve da bi građani Srbije što brže otišli iz Srbije. Nemamo više ni jednu firmu u našem gradu, sve su privatne. Jedino imamo Krušik, ali i on postaje privatna firma, jer tu rade ljudi koji klimaju glavom i slušaju naređenja vladajuće koalicije. Uništavaju nam škole jer lažiraju informacije o upisu dece u prvi razred. Svi se mesecima borimo protiv nasilja, a Pink pušta rialiti koji promoviše nasilja, a vlast ništa ne preduzima po pitanju da to spreči. I onda nam na televiziji pričaju kako nam obezbeđuju sigurnost, a mi nemamo nikakvu sigurnost. Ovaj grad ništa ne čini da se prilagodi osobama sa invaliditetom, jer smo i mi građani ovoga grada. Mi postajemo građani drugoga reda, mi smo ovde nevidljivi. Koliko sam puta pisao opštini da se nešto prilagodi, ali nema odgovora. Oni ne otvaraju moje mejlove. Samo se priča o zakonima. Samo centar grada je prilagođen osobama sa invaliditetom. Ovde ne mogu da nastavim da se bavim sportovima kojima sam se bavio- puškom i lukom i strelom. Nemamo rampe preko potrebne. Ne zanima me politika, mene zanima sloboda kretanja. Meni je u sloboda kretanja u ovom gradu ugrožena. Imam samo centar grada gde mogu da uđem, imamo zakon u kome piše da svaka ustanova mora da ima rampu, a svaka ustanova nema rampu. Omogućili su pristup u bolnici, ali lift ne može da me spusti sa drugog sprava, već moraju da me spuste stepeništem. Opština dobija novac za uređenje grada, ali ništa ne rade po ovom pitanju. Nemamo ni osobe za sport, rečeno mi je da moram sam da se organizujem. Više puta sam to pominjao gradonačelniku, ali on nema sluha. Meni se desilo u Hali sportova da sam na poluvremenu utakmice morao u toalet, ali vrata nisu prilagođena, pa sam bio prinuđen da zamolim košarkaša Mege da mi pozajmi flašicu da izvršim nuždu. Hvale se javnim toaletom na Pećini, ali ja kao invalid ne mogu u njega jer nema rampu. Za tri godine sa svojom devojkom nisam mogao da uđem ni u jedan kafić jer nije prilagođen. Nisam ja diskriminisan od svojih sugrađana već od opštine koja nema sluha za mene. Diskriminisan sam od države koja samo na televiziji priča o problemima osoba sa invaliditetom. Dva puta sam bio prvak Srbije sa lukom i strelom, dva puta sam bio prva Srbije iz puške, a onda sam zbog svojih stavova na tviteru, dobio odgovore da nisam primljen u reprezentaciju. Niko od kolega iz reprezentacije nije stao uz mene. Svi su rekli mora tako. Kolica u kojima sam su dobijena iz donacija, jer nisam u socijalnom ispunio uslov, a to je da su kolica kod mene pet godina. Ja mnogo vežbam, a često zbog neprilagođenosti trotoara i ulica imam kvarove, i manje traju. Tri godine živim u Valjevu i još uvek nemam izabranog lekara, jer su u Smederevu moju dokumentaciju zagubili, pa sam morao da lično da odem i preko veze urgiram da se moj karton pronađe. Kada sam doneo karton rečeno mi je da ga moram vratiti u Smederevo i da se odatle službenim putem pošalje.”
Ni sinoć nije bilo šetnje ulicama Valjeva.