Dan Valjeva 20. mart – 220 godina od oslobođenja grada u Prvom srpskom ustanku
Autor objektiva
20/03/2024
Na današnji dan, pre 220 godina, ustanici su iz Valjeva proterali Turke. Dan oslobođenja Valjeva u Prvom srpskom ustanku, 20. mart, sada obeležavamo kao Dan grada Valjeva.
Uz odabrane citate iz Memoara Prote Mateja, na bitku za oslobođenje Valjeva i pripreme za Prvi srpski ustanak podseća profesor dr Vladimir Krivošejev, istoričar i kulturolog.
“Oslobođenja Valjeva u Prvom srpskom ustanku direktno je vezano i za državotvorni značaj tog istorijskog procesa na nacionalnom nivou. Kao što je Prvi srpski ustanak, posle viševekovne turske vlasti, postavio temelj novovekovne srpske države, čiji se kontinuitet proteže do današnjih dana, tako je i sa oslobođenjem Valjeva u Prvom ustanku počela nova, do danas neprekinuta faza u razvoju grada. Nekadašnji sredovekovni trg, a potom više vekova turska kasaba, postao je srpska, evropska varoš.
Neposredno posle Seče knezova, pogubljenja knezova, uplašeno srpsko stanovništvo sklonilo se u zbegove. Nenadovići, brat i sin pogubljenog kneza Alekse, Jakov i Prota Mateja, sa drugim Brankovčanima povukli su se na pošumljeno brdo Posovo. Istovremeno, predosećajući buduće događaje civilno tursko stanovništvo iz Valjeva, i to žene i deca, napustilo je kasabu i sklonilo se u utvrđene gradove, Užice i Soko. Ono od čega su Turci strepeli, dogodilo se ubrzo, deset dana posle pogubljenja valjevskih knezova.
Kao odgovor na Seču knezova, u kojoj je, pored Alekse i Ilije stradalo više desetina drugih viđenih narodnih vođa, na Sretenje 2. februara tada, 15. februara po gregorijanskom kalendaru, organizovan je zbor šumadijskih narodnih vođa u Orašcu. Prve vojne aktivnosti, paljenje turskog hana.
Istovremeno, Jakov i Prota Mateja Nenadovića, shvatili su da je prošlo vreme za oklevanje. Svim knezovima i drugim uglednim ljudima u Valjevskoj nahiji razaslali su poziv za okupljanje ljudi pod oružjem. Bili su to vojnici, narodna vojska, koja je do nedavno bila stalno na usluzi turskoj zvaničnoj vlasti, pomažući joj u borbama protiv dahija – uzurpatora. Njihov prvi cilj bio je zauzimanje Valjeva.
Izvor koji najrečetije opisuje oslobođenje Valjeva u Prvom srpskom ustanku, kao i događaje koji su im prethodili su Memoari Prote Mateje Nenadovića. Prota Mateja piše da, pošto su on i Jakov uputili pozive viđenim ljudima iz Valjevske nahije, da su 15/27. februara iz brankovačke crkve izneli crkveni barjak «od belog, crvenog i plavog muslina, i poboli ga na Brankovački vis. Već sutradan pod pod ovim simbolom slobode okupo se oko 700 naoružanih ljudi iz dela Tamnave, Podgorine i Kolubare. Ubrzo im se priključilo i 500 Posavaca.
Dobivši informacije o ovim događajima turska vojska je iz Bosne, preko Jadra i Šabačke nahije, krenula prema Valjevu. Među Turcima pristiglim iz Bosne, bilo je i Srba, ali i Turaka iz Šabačke nahije. Ta vojska je zaustavljena od strane ustaničke vojske predvođene Jakovom Nenadoviće, i u dva boja, kod Beljina i kod Svileuve, do nogu potučena.
Za to vreme drugi deo ustaničkih snaga, čekajući pozitivan ishod ovih akcija, pripremao se za opsadu Valjeva. Varoš je opkoljena sa tri strane: Valjevci i Tamnavci blokirali su prilaze sa severa, od Kličevca, gde komanduje sam Mateja, Kolubarci, predvođeni Nikolom i Milivojem Grbovićem prilaze sa istoka, a sa zapada Podgorci Milića Kedića, koji je na mestu kneza podgorske knežine zamenio pogubljenog Iliju Birčanina. Na početku je opsada bila pasivna.
Dok su se turske porodice sklonile van Valjeva, a dahijska vojska zatvorila u centru kasabe, unutar visoke kamene ograde koja je nekada opasivala zgrade sa sedištem muselima, stari valjevski Turci, koji su ostali u Valjevu, a nisu bili pristalice dahija, sastali su se sa Protom Matejom na Kličevcu, u starom frajkorskom šancu. Baš u to vreme, kako Prota piše, na Kličavac je stigao „… stari knez Nikola Grbović, i vojsku prema nama uparadi, a Jovica Milutinović, od marame barjak načinio, i nosi ga tamo – vamo pokraj parade. Pogledaše Turci, i reče Ali – spahija, ćata moga oca: Ala, od kuda vam ovolika vojska?“. Tada je Prota iskoristio svojevrsno ratno lukavstvo, ponavljajući priču kojom je ranije okuraživao i mobilisao vojnike po Posavini, a potom podigao moral uplašenim valjevskim starešinama.
Naime, Prota je pre toga odlazio preko Save, na tlo Habzurške monarhije, kako bi nabavio neophodan ratni materijal. Tu je upoznao izvesnog Deli Ahmeta, vojnika pokojnog Hadži Mustafa paše, koji je bio jedan od Turaka koji su pobegli od janičara. Doveo ga je na tlo Srbije i predstavljao kao bimbašu Derviš bega, sina Hadži Mustafa paše, koji je zakonski naslednik uprave nad Smederevskim sandžakom. Govorio je da je Derviš beg dobio sultanovo pismo da organizuje vojsku koja će da protera dahije, da je Deli Ahmet na tom zadatku, a da je srpska pobuna započela upravo radi realizacije te sultanove naredbe.
Pošto je valjevskim Turcima ispričao ovu priču, Prota im je rekao: „Ili Poreč Aliju iz Valjeva isterajte ili se nadajte: eto nas na Valjevo, pa šta kom Bog dade; a vera je tvrda, za pet dana nećemo udarati, ne bi li vi Poreč Aliju sami isterali. I opet vam kažem: eto nas do pet dana, ako Poreč Aliju među vama uzdržite.“
Posle sastanka sa Turcima Prota Mateja je u Grabovici, severno od Valjeva, gde mu je bilo komandno mesto, nastavio dogovore sa kolubarskim knezom Nikolom Grbovićem, čije je komandno mesto bilo u Žumberu, istočno od Valjeva. Preneo mu ultimatum i obećanje koje je dao valjevskim Turcima. Potom je svoje momke raspustio kućama, sa rečima: „Večeras su braćo pokladajte, te ujutru rano dođite“. Dalje se seća: „I oni odoše, samo do 400 ljudi osta sa nama u Grabovici na konaku“. Tada je i Grbović sa svojim ljudima napustio Grabovicu, kao komandno mesto ustanika iz valjevske – tamnavske knežine, i pošao na istok, ka svojim Kolubarcima u Žuber. Usput je prošao pored turskih sena i čardaka, i po prethodnom dogovoru, zapalio ih, kao svojevrstan vid pretnje.
Pre tog paljenja Prota je već bio zaspao: „Al’ u neko doba noći dotrča stražar, izbudi nas i kaže da izgore Valjevo i da mnoge puške pucaju. Ustanem ja i pogledam: Valjevo doista gori i mnoge puške pucaju. Ali, ovako je bilo. Kada je Grbović preko Kolubare vrlo dockan otišao po mraku, nađe turska sena, i slame, i čardake, po sata ispod Valjeva, i sve popali, pak se vrati u Žuber, u svoju vojsku, pa bez brige i on pokladuje i legne spavati. No Kedić i Milivoj, s druge strane Valjeva, kada vide vatre ispod Valjeva i plamenje, oni pomisle da je naša vojska udarila i sa dna Valjeva počela paliti, pa jedan sa Vrane u srpsku varoš, a drugi na Brđane u turske kuće, slete i počnu paliti Vidrak. Kad Turci to vide, onda Poreč Alija zapovedi, te se sve kuće oko njegove kamene avlije popale, da bi puškama plac učinio, i tako se te noći učinilo da se svo Valjevo u oganj pretvorilo“.
Razbuđen, Prota Mateja je pregrupisao svoje jedinice i preko Kličevca krenuo ka Valjevu. Kako su stigli do polja gde je devet godina kasnije podignuta Kula Nenadovića, od pravca ljubostinjske ćuprije dočekala ih je plotunska paljba iz stotinak turskih pušaka. Sukobi, koji su započeli tokom noći, nastavljeni su ceo naredni dan. Te događaje Prota opisuje sledećim rečima: „Zapalimo nekoliko kuća još, i Turke u veliku, kamenom ozidanu avliju zatvorimo i čitav smo ih dan iz pušaka tukli. Pred noć pređem ja preko Kolubare i sastanem se sa knezom Nikolom Grbovićem i Kedićem, da se dogovorimo, šta ćemo sada raditi.“
Ne očekujući brz početak borbe, Prota je zakazao novo viđenje sa trgovcima u Vojvodini vezano za nabavku ratnog materijala. Kada se požalio Grboviću da mora da ide, stari knez reče: „Ovi se Turci u onaku tvrdoću zatvoriše, gde im se, dušo, bez topa ne može ništa učiniti. (…) No idi ti, dušo, traži brašna (barut; napomena VK), a ja ću ovu pasju veru čuvati i ceniti, kao i oni što su moga Aleksu i Birčanina cenili.“
Posle ovih Grbovićevih reči, pošto je aktivno učestvovao u borbama tokom cele večeri i dana, Prota se usred naredne noći zaputio ka Zabrežju. A nešto kasnije pod okriljem mraka, posle višednevne opsade i manje od dva dana borbi, koje su vođene tokom jedne noći, ceo dan sutradan, i tokom naredne noći, Turci su krišom otišli iz Valjeva. Bilo je to pre zore 20. marta 1804. godine.”