- Home
- Vesti
- Vesti iz Valjeva
- Vladimiru Pištalu u Brankovini uručena nagrada za najbolju knjigu putopisa
Vladimiru Pištalu u Brankovini uručena nagrada za najbolju knjigu putopisa
By objektiva
on 02/10/2025
Matična biblioteka Ljubomir Nenadović iz Valjeva u crkvi u Brankovini uručila je Vladimiru Pištalu Nagradu Ljubomir P. Nenadović za putopisne proze na srpskom jeziku za sezonu 2024/2025. godine, za knjigu Luke izdavača Agora iz Zrenjanina.
Prisutne su pozdravili Violeta Milošević, direktorka Matične biblioteke Ljubomir Nenadović iz Valjeva.
Odluku žirija, u besedi pod nazivom Plovidbe i luke Vladimira Pištala, obrazložio je dr Mihajlo Pantić.
“Već sam naslov knjige putopisa Vladimira Pištala – Luke – podsetiće čitaoca na drevnu latinsku maksimu koja se pripisuje Gneju Pompeju Velikom: Navigare necesse est, vivere non est necesse – „Ploviti (ili putovati) se mora, živeti nije neophodno”.
Drugi deo te maksime nesporno je izrečen iz poslovične, samo naizgled apsurdne neopreznosti svakog cinizma, kojem, međutim, odmah protivreči nedvosmisleni stav da putovati znači živeti, odnosno tim činom kretanja kroz prostor i vreme potvrđivati život.
Takvo uverenje, izrečeno na neposredan, bespogovoran način, srećemo u delima mnogih pisaca i putopisaca, na primer kod Hansa Kristijana Andersena, Isidore Sekulić, Danila Kiša i tako dalje i sve dalje – slobodno je nastaviti taj gotovo beskonačni niz, jer i kada ga onaj koji putuje izričito ne pominje – svakako ga podrazumeva.
Podrazumeva ga i Vladimir Pištalo dok krstari svetom i opisuje ono što vidi, ali, još važnije, i ono što povodom tog viđenog misli, da bi se na samom kraju svog misaonog bedekera u zapisu „Manifest putovanja”, koji doziva i dopunjuje njegovu ranu knjigu Manifesti, pozvao, u punom saglasju, na reči Petra Petrovića Njegoša koji je verovao da onaj ko ne putuje ne živi i da takav ne znade što je svijet, što je svijetska mješavina.
Ta Njegoševa sintagma „svijetska mješavina” vraća čitaoca na još jednu glasovitu krilaticu: Gens una sumus – „Budimo jedan rod” ili, u drugom, još odrešitijem prevodu, „Jedan smo rod”, koju Vladimir Pištalo programski zagovora na stranicama Luka, uočavajući njene imperativne objave ili asocijativne varijacije na gotovo svakom mestu na kojem se, putujući globom, obreo, kuda je otišao nekim povodom ili je tamo jednostavno zabasao, nije od presudne važnosti. Evo nekoliko indikativnih primera:
U putopisu o Njujorku Pištalo između ostalog piše:
„Na samom dnu Menhetna, posle predstave jedan akrobat je uzviknuo:
– Postoji samo jedna rasa.
Drugi je otpevao:
– Ljudska rasa.”
U putopisu o Indiji: „Eliot je rekao da je prevođenje jezik svetske literature. Moguće je da postoji ne samo svetska književnost nego i svetski narod.”
U putopisu o Siciliji: „U gradu-klancu Modiki je rođen nobelovac Salvatore Kvazimodo. On se zalagao za Vladu sveta i za ustav Sveta. (…) Želeo je da osnuje Parlament sveta kao i jedan Borhesov junak.”
U putopisu o Istanbulu: „Senke gradova su živele u senkama gradova. (…) Kad bi svet bio zajednica Istanbul bi bio prestonica.”
U putopisu o Japanu: „Usredni glumci u belim kostimima grcali su reči Inoe Hisašija o međupovezanosti sveta. Reka Sumide vezana je sa vodama Temze. Voda ide oko sveta. Svet je jedno telo. Voda je jedno telo.”
I tako redom, bez predaha i bez sumnje. Tim uverenjem, izniklom iz derivacije doživljaja pasioniranog, a to znači trajno zapitanog i dečački radoznalog putnika, Vladimir Pištalo se u Lukama legitimiše kao neosumatraista, tragom ideje Miloša Crnjanskog o univerzalnoj analogičnosti ili svepovezanosti svih fenomena i bića našeg sveta, a tome se može pridružiti i dominantno osećanje pesme „Pobratimstvo lica u svemiru” Tina Ujevića koja počinje stihovima:
„Ne boj se, nisi sam! Ima i drugih nego ti
Koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni
Gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.”
Luke su, prema rečenom, veliki Pištalov pledoaje za integralnost sveta – svet je jedan, jedinstven, različit i neponovljiv.
(„Bio sam sjedinjen snom sa svim umornim ljudima.” – beleži on, vođen namerom da upozna nepoznato, dok se budi u vozu u čijem prozoru se smenjuju do tada neviđeni prizori.) To, piščevim rečima, „deljenje zajedničke ljudskosti” Arijadnina je nit njegove putopisne knjige pisane decenijama o utiscima s putovanja i po svetu i po sebi, opet saglasno stihovima Karlosa Drumonda de Andradea koje navodi: Ja imam samo dve ruke / I osećaj sveta.
A kad sve to sabere i uobliči u priču, uprkos saznanju da jezik nije svemoćan u opisu i dočaravanju doživljaja, slika, mora, vetra, nebesa, reljefa i boja – a na boje se u Lukama obraća posebna pažnja.
– Vladimir Pištalo upravo činom pisanja dolazi do tražene i žuđene samospoznaje: „Kada bi ono što je u meni i ono što je van mene kliknuli, oslobađali bi identitet. U daljinama su postojale veoma snažne frekvencije koje su podešene na JA. Kao što Platonovi animus i anima žude da se sjedine, tako su i ljubavničko naše i strano želeli da upotpune jedno drugo i da nadmudre slučajnost rođenja.” Na drugom mestu objavljuje: „Putovanje je najveće zadovoljstvo mog života, uz hranu, eros, maštu i humor.”
Svakom od tih životnih sačinilaca Vladimir Pištalo u svojim putopisima posvećuje mnoštvo zapažanja i komentara i svakom od njih bi mogla biti posvećena posebna analitička partitura. Tako, na primer, Pištalo ne propušta da okuša svako jelo karakteristično za podneblje u kojem se našao, da opiše njegov ukus, da komentariše i oceni i jestivo i pilo, što u čitaocu, ponovo, izaziva podsećanje na Demostenovu misao po kojoj je: „Život bez radosti kao putovanje bez gostionice”. Opet, zakleti apatrid Emil Sioran ozbiljno je posumnjao u svoje apatridstvo, i „pofrancuzio” se, kada je čuo kako članovi porodice vlasnika siromašnog hotela u kojem je godinama živeo žučno raspravljaju o tome šta će danas za ručak. Tako se i Vladimir Pištalo priklanja gastronomskoj i anakreontskoj pripovedačkoj i pesničkoj struji koju, sa potvrdom na svim stranama i u svim vremenima, u svetskoj književnosti treba proglasiti za poseban stilski pravac.
I knjigom Luke Pištalo se potvrđuje kao pisac naročite imaginativne snage i odnegovane rečenice koju karakteriše poetičnost, začudnost, paradoks, jednom rečju – prepoznatljivost, sa elementima humora, blage ironije i nepotkupljive neposrednosti. Ta rečenica nekada se bliži sentencioznosti, po ugledu na pisce uz čije knjige je Pištalo rastao i sa kojima ne prestaje da i danas, kao stvaralac respektabilnog opusa, nastavlja da se razgovara – predug bi i za ovu priliku bio suvišan indeks imena autora koje on u svojim putopisima pominje ili citira. Sentencioznost je vid stabilizacije, sabiranja, sabijanja i izricanja iskustva i znanja o nekome ili nečemu; sentenciozna rečenica, što se videlo i iz prethodnih navoda, lakše se, brže, bolje i duže pamti, pa tako i Pištalo u Lukama ne propušta da u srodnoj formi, bez pretencioznosti prema njenom opštijem značenju, zabeleži neki svoj uvid ili utisak. Na primer:
„Turista je uvek pomalo budala sa pogrešno zapamćenim podacima.” Ili: „Borhes je osećao nostalgiju za Buenos Airesom i dok je živeo u njemu.” Ili: „Pisac je kombinacija cvrčka i mrava. Cvrčak se odmara, a mrav skuplja utiske za januar.” I kako je za njega na putovanju „svaki detalj uzdah, a pokret malog prsta događaj” treba na kraju reći da je knjiga Luke lep i pamtljiv, a svakako reprezentativan primer ponajpre putopisne, ali i esejističko-misaone savremene srpske proze, po svemu zaslužne nagrade časnog imena Ljubomira P. Nenadovića”, rekao je dr Mihajlo Pantić.
Ovogodišnjem dobitniku Vladimiru Pištalu nagradu Ljubomir P. Nenadović u Brankovini je uručila Violeta Milošević, direktorka Matične biblioteke iz Valjeva. Tim povodom, u obraćanju, naslovljenim Sutrašnji sumatraizam, laureat Vladimir Pištalo kaže:
“Njegoš, koga bolje znamo zahvaljujući Ljubi Nenadoviću, i čiju nagradu danas sa zahvalnošću primam je rekao:
Grehota je na putovanje vikati! Ko ne putuje taj ne živi, taj ne znade što je svijet, što je svijetska mješavina.
Andrić je pisao da čovek ne putuje iz sebičnog zadovoljstva već da bi o tome živo pričao ljudima svog jezika.
-Gledaj! – rekao je sebi Rastko Petrović jer ćeš docnije u životu govoriti: to je nešto zbog čega je vredelo živeti.
Čovek putuje na različite načine. U detinjstvu sam mahao vozovima. Pre puta putovao sam kroz etno restorane. Kroz knjige. Kad sam ja bio dečak postojao je umetnički žanr prepričavanja filmova jer nije svako imao novca za ulaznicu. I to je bilo putovanje.
U nekom mestu, koje je moglo biti Filadelfia ili Pitman Nju Džerzi, Peti Smit je pronašla mesto iza samoposluge. Ona ga je nazivala svojim Tanžerom.
Jedan moj prijatelj je verovao da su predgrađa velikih gradova povezana, ako dovoljno dugo pešačiš niz Bulevar stići ćeš u Berlin ili u Peking.
Mnogo je putovanja potrebno da sirov čovek sazre. Kažu da je neophodno celo selo da se podigne dete. Možda je to globalno selo. Naravno putovanja menjaju čoveka. Ne radi se toliko o tome šta si video. Promena se zbiva u načinu viđenja.
Posle prvog svetskog rata Crnjanski je osnovao avangardni književni pokret sumatraizam. Rat je pokidao veze među stvarima. Izgledalo je da više ništa nije u vezi ni sa čim. Crnjanskom se ukazalo nešto drugo. Doživeo je veliku izmeštenost, mističnu povezanost. i osećaj potrage. On je napisao:
Plava mora i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislma… Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska… Gle kako su i boje čak tamo do Zvezda iste i u trešanja i u korala! Kako je sve u vezi na svetu.
On je osećaj anomije zamenio univerzalnim značenjem.
Opsedalo ga je skandinavsko more – prvo se čini vrlo hladno a boje kao srebro. Zatim pred podne pozeleni. U podne postaje bistro plavo. Uveče je ljubičasto. Menjanje boja traje i noću.
Mesto da ovde u Rimu kod “Babingtona” pijem svoj čaj, mirno i zadovoljno, pisao je Crnjanski, ja bih želeo da sam čak u Trondheimu. A kad sam tamo bio sećam se da mi je neki glas iz Španije, šaputao u uvo Život je san.
Posle Prvog Svetskog rata svet je bio ozleđen. Ozleđen je i sada.
Sumatraizam nije nešto što je nastalo dvadesetih godina pa nestalo. Crnjanski je izrazio univerzalnu istinu. Takav osećaj sveta je postojao pre njega.
Petar Petrovic Njegoš je stvorio sumatraistički stih:
Evo po zemlji idem a po vjetru putujem kao Kometa što snuje po zraku.
I danas svoj božjoj deci trebaju putne cipele.
Duboki uvidi nisu trenutni.
Sumatraizam ne može proći.
On i dalje odjekuje. I odjekuje. I odjekuje.
Postojaće i sutra.
Jedan ruski komičar u Bostonu nazvao je svoju predstavu Dorbro je tamo gde nema nas. Idemo tamo gde nema nas, tražećI sebe.
I ja sam stupao u reku prizora.
Moj putopis je bio intenzivno obraćanje pažnje na svet.
Postajao sam uz pomoć potrage.
Puls gradova pretvarao se u ton priča o njima.
Put nije običan život već je karneval i pozorište. On nosi potencijalnost, osecaj
da će se nešto nesvakidašnje desiti.
Impale su skakale preko puteva. Leteće ribe su preletale preko krovova.
Pevušio sam:
Da li znaš kuda ideš ti, da li vidiš stvari koje život nudi ti.
U Egiptu sam mislio o Kafki, u Brazilu o Brunu Šulcu, u Tunisu sam čitao
Branka Ćopića. To je bio moj sumatraizam.
Carlos Drumond de Andrade je rekao
Ja imam samo dve ruke
I osećaj sveta
Sklanjao sam se u luke duše.
Gradovi su bili oblici mene.
Disao sam put.
Nils Bor je upozorio da je sve što smatramo realnim načinjeno od stvari koje ne možemo smatrati realnim. Pa i putovanje.
Mnogi naši pisci su bili strasni putnici. Isidora Sekulić je ugljarskim brodom išla za Maroko. Andrić se dvoumio da li je Istambul ili Lisabon najlepši grad na svetu. Za Stanislava Krakova je to bila Sintra. Dučić je verovao da čovek koji nije video Egipat ima jedno čulo manje.
Mladom Andriću je utroba gorela za lepotom. Tražio je prozore , izlaz iz kasabalijske skučenosti. Našao ga je u cirkusu, knjizi i Panorami, koja je predstavljala san o putovanju.
Uvek sam želeo da se izgubim u daljinama govorio je Crnjanski.
Ali Crnjanski je upozorio da niko nije otišao dalje od svojih briga. Nije bilo većeg povrarnika u našoj književnosti od njega a Andrić je u pismima priznao da je za njega život van maternjeg jezika prokletstvo.
Kao u najstarijem putopisu na svetu, Odiseji, odlazak bez povratka je nedovršena priča.”
Prigodna svečanost uručenja Nagrade Ljubomir P. Nenadović ove godine održana je u Crkvi Svetih Arhanđela u Brankovini. U ime JLS Valjevo prisutne je pozdravio član Gradskog veća zadužen za kulturu, Nenad Patijarević. Program je vodila spiker Radmila Novaković; u muzičkom segmentu nastupio je hor Emanuil iz Valjeva.