DECA ZASLUŽUJU NAJBOLJE
Autor objektiva
08/11/2021
Upravo naslovnom rečenicom Lucija Tasić, učiteljica u Osnovnoj školi Dragoljub Ilić u Dračiću, rezimirala je razgovor za Objektiva.rs iz Valjeva. Ukoliko bismo navodili povod, bilo bi to štivo obimnijeg eseja jer je naša sagovornica vredna i kreativna u celokupnom svom radu. Zbog toga, podsećamo da je 8. novembar Dan prosvetnih radnika u Srbiji.
Šta Vas je privuklo zanimanju prosvetnog radnika?
Devojčice obično, gledajući svoje učiteljice, maštaju da i one jednog dana budu sa druge strane katedre. To nije bio slučaj sa mnom. Iako sam imala divnog učitelja, zanimanje učiteljice nije me privlačilo. Pedagošku akademiju upisala sam samo zato što je moja najbolja drugarica upisala. To je bio moj jedini motiv, da se nas dve posle deset godina zajedničkog školovanja i sedenja u istoj klupi ne razdvajamo.
Mogla sam silno da pogrešim jer nas dve je život odavno razdvojio, a meni je mogao ostati loš izbor zanimanja i posao koji ne volim, a koji treba da radim čitavog života. Srećom, nije bilo tako. Imali smo divne profesore koji su umeli da nam prenesu znanje i ljubav prema profesiji. Nisu nas samo pripremali za rad sa decom. Pripremali su nas za život. Mnogi od njih su bili moji uzori u svakom smislu.
Kada sam kao student ušla u učionicu i održala prvi čas, znala sam da sam na pravom putu. Više nisu postojala raskršća ni dileme kojim putem treba ići. Učionica je postala moja sigurna luka, carstvo u kome caruju vedra dečja lica.
Koliko dugo radite u prosveti? I gde ste sve predavali?
U prosveti radim punih 30 godina. Zvuči mnogo, ali nisam se zasitila tog posla, niti poželela promenu. Istina je da osećam lagani umor koji možda nije uzrokovan neposrednim radom sa decom, već vremenom u kome živimo. Sve vreme sam u istoj školi. Na početku radnog veka radila sam u područnom odeljenju u Prijezdiću u nepodeljenoj školi, kasnije sam prešla u Dračić u matičnu školu i dobila malo lakše uslove rada- kombinovano odeljenje. Dvadeset godina sam radila u čistom odeljenju i od prošlog septembra ponovo radim u kombinaciji. U pitanju su drugi i treći razred, jer nažalost, iz godine u godinu broj dece se drastično smanjuje.
Za tri decnije rada stekla sam mnogo iskustva. Radila sam u tradicionalnoj školi i doživela dve reforme u prosveti. Prva reforma bila je 2004. godine, druga reforma upravo traje.
Prva reforma je napravila potpuni preokret u mom radu. Nama, prosvetnim radnicima dala je veću slobodu, mogućnost da održavamo drugačije, zanimljivije časove, da učenike posmatramo kao decu, da nas ne ograničava školsko zvono… Reforma nam je dala mogućnost da učionički prostor drugačije uredimo i opremimo. Krenula sam od boje zidova, drugačijeg rasporeda klupa, menjanja ambijenta učionice. Naša učionica je uvek uređena u skladu sa godišnjim dobima i praznicima. Nije jednolična i monotona.
Deca su dobila mogućnost da uče igrajući se i da se igraju učeći. A igra je dečija nasušna potreba. Zato sam srećna što sam učiteljica i što mi je blizak dečiji svet, što rastem zajedno sa decom, što mogu da se igram i da ispoljavam svoju kreativnost.
Kako je nekada bilo raditi u školi sa mališanima, a kakva su sada očekivanja – i dece, i od dece?
Deca su i nekad i sad samo deca: neiskvarena, iskrena, razigrana… U školu sada stiže druga generacija dece iz porodice. Učila sam očeve i majke, a sada učim njihovu decu. U poređenju sa tim ranijim generacijama, savremeno dete je aktivnije, slobodnije, neposrednije. Savremenom detetu potrebna je veća motivacija za rad i teže je održati pažnju. Nažalost, ne mogu reći da su željni znanja, bar ne generalno. Veća očekivanja od dece imaju roditelji. Često su ta očekivanja nerealna.
Ipak raditi u odeljenju koje ima mali broj đaka je privilegija. Imam dovoljno vremena da se posvetim svakom detetu, da ga upoznam, podržim i pomognem ako ima problema. Podučavanje dece je jedna od retkih profesija u kojoj istinski menjamo živote drugih. Decu je potrebno izvesti na pravi put na kome će ostati trajno. Zato je potrebna velika unutrašnja motivacija prosvetnog radnika i veliki entuzijazam, a pre svega mnogo ljubavi i strpljenja.
Kako ocenjujete sadašnje planove i programe, udžbenike, nastavna i didaktička sredstva – koliko su racionalno pripremljena?
Program nastave i učenja je težak i usudiću se da kažem previše zahtevan, barem kada se radi o učenicima mlađih razreda. Mnogi zahtevi koji se postavljaju pred decu nisu realni. Iako se skoro dve decenije govori o integraciji nastavnih sadržaja (što je tendencija savremene škole), ta integracija ni danas ne postoji. Ono što dete u Srbiji savladava u prvom razredu, deca u BiH I Crnoj Gori uče delom u drugom, a većinu sadržaja u trećem razredu (što pouzdano znam jer sam skoro ostvarila saradnju u tim zemljama pa sam sticajem ukolnosti upoznata sa njihovim programima).
Dete od 7 godina je samo dete u kojoj god državi da živi. Tom detetu treba prilagoditi programe da lakše uče, promeniti dinamiku rada, usporiti tempo. Dozvoliti da dobro utvrde gradivo, provežbaju, steknu trajna znanja. Previše je obrada. Sadržaji se velikom brzinom nižu, gomilju.
Imamo veliku ponudu udžbenika raznih izdavačkih kuća. Samim tim postoji i velika razlika u kvalitetu. Ima ih maltene od neupotrebljivih do onih koji su odličnog kvaliteta. Teška je odluka za koje udžbenike se uopšte opredeliti. Nekada nešto što nam se na prvi pogled učini dobrim, pokaže se kao loš izbor. Jer tek kada udžbenik uđe u odeljenje i kada deca godinu dana rade po njemu, možemo oceniti njegov kvalitet.
Pod nastavnim sredstvima se danas podrazumevaju najviše IKT, koji je broj računara u školi i da li imamo pristup Internetu. Slažem se da je to važno. Međutim, postoji obilje nastavnih sredstava koja su skrajnuta, a daju veliku mogućnost učenja i trajnog pamćenja naučenog.
Koje su Vaše nastavne metode na koje svi Vaši učenici odlično reaguju i brže savladavaju nastavno gradivo, kao i da se rado opredeljuju za dodatnu nastavu i takmičenja?
Tokom godina mnogo sam učila i dalje mnogo učim. Pohađam brojne obuke, programe stručnog usavšavanja, stručne skupove na kojima se prezentuju primeri dobre prakse. Pratim inovacije u nastavi i sama inoviram. Istražujem najbolje načine i puteve kako bi učenici što bolje savladali gradivo. Ovo nije jednostavno, ni lako. Deca se međusobno razlikuju po mnogo čemu. Imaju različite individualne karakteristike, različite stilove učenja, na različite načine pamte gradivo.
Koristim igroliku nastavu, posebno metod scenske komunikacije i igranje uloga. To se za decu ovog uzrasta pokazalo kao odličan model. Odavno se u našu učionicu uselila lutka kao nastavno sredsvo koje ima brojne prednosti.
Ambijentalno učenje pruža velike mogućnosti u nastavi i provereno je dobro. U ambijentalnom učenju koristimo sve prirodne resurse okruženja, a seoska sredina u tome ne oskudeva. Koristimo princip očiglednosti jer očigledna nastavna sredstva su jedna od najboljih.
Često realizujem tematske dane kroz koje nadomeštam nedostatke nastavnog plana kroz integrativnu nastavu. Svaki tematski dan se završava nekom od kreativnih aktivnosti: dramskom ili lutkarskom predstavom, tematskim maskenbalom, kvizovima, kreativnim radionicama reciklaže. Koristim interaktivnu nastavu (rad u malim grupama), učenje putem otkrića.
Pored obaveznih i izbornih predmeta koje deca imaju i na čiji sadržaj mi ne možemo uticati, trudim se da deci pružim široku lepezu vannastavnih aktivnosti gde svako može da pronađe sebe. Realizujemo dramsku, lutkarsku, ekološku, literarnu i likovnu sekciju. Imamo zajedničke radionice u kojima učestvuju i deca i roditelji.
Nisam protiv takičenja. Tokom godina moji učenici su osvajali brojne nagrade posebno na liternim, likovnim, lutkarskim, dramskim i ekološkim konkursima i takmičenjima. Međutim, draže mi je kada učenici osvajaju nagrade za grupne radove, nego pojedinačne. Zato se trudim da u predstavama učestvuju svi, shodno svojim mogućnostima. Tako se svako dete oseća i dobro i vredno. Trudim se da škola bude mesto gde će deca rado dolaziti.
Koliko ste knjiga, i kog domena, do sada objavili?
Do sada sam objavila šest knjiga. Lutka iz đačkog kutka je zbirka dramskih tekstova napisanih u stihu prema motivima poznatih autora. Namenjena je za primenu lutkarstva na času srpskog jezika. Ispod neba deci treba, Sreća je u tebi i Neka život igra bude su zbirke dečijih pesama i dramskih tekstova napisanih u stihu. Napisala sam monografiju Naša škola ‘’Dragoljub Ilić’’ Dračić koja je objavljena za jubilej 110. Dan škole. Prirodi na radovanje je zbirka ekoloških tekstova koju sam napisala u saradnji sa koleginicom Ljiljanom Andrić.
Pored knjiga za decu radim i na udžbenicima. Koautor sam udžbenika za 4. razred Čuvajući prirodu čuvamo sebe koji sam uradila zajedno sa učiteljicom Lidijom Videnović. Autor sam zbirke zadataka za 1. razred Cvrčkova matematika koja treba da izađe iz štampe početkom sledeće godine. To je jedna potpuno drugačija zbirka gde je matematika integrisana sa svim obaveznim predmetima: sa srpskim jezikom, svetom oko nas, muzičkom i likovnom kulturom, fizičkim vaspitanjem. Početni matematički pojmovi su deci objašnjeni u stihu i pretvoreni u male matematičke igrokaze. Čak su i mnogi zadaci u zbirci napisani u stihu.
Trenutno sa učiteljicom Milankom Berković radim na velikom međunarodnom projektu pod nazivom Riznica narodnih običaja. Učešće u projektu je uzelo više od 200 prosvetnih radnika iz osam zemalja. Ovo je jedan veoma izazovan i zanimljiv projekat za koji je zainteresovano Ministarstvo kulture Republike Srbije. Dovršavam i prvu knjigu proze – zaključuje Lucija Tasić, učiteljica u Osnovnoj školi Dragoljub Ilić u Dračiću.
Umesto odgovora na pitanje odakle crpi ogroman radni elan, Lucija Tasić pokazuje pesmu “Luca i lučići” koju je dobila od svojih učenika i kaže da se odgovor krije u stihovima njenih učenika iz generacije 2011/15. u kojoj su bili: Radiša Pavlović, Iva Gospavić, Đorđe Ikonić, Vojislav Jezdić, Dimitrije Jovanović, Aleksandra Stanković, Aleksandar Savić. Pesmu su napisali uz pomoć Jelene Pavlović, majke jednog od učenika, a jedan od stihova glasi:
“Odjednom reši da svoje đake, pretvori u princeze i vilenjake, i od sveg Luca predstavu stvori, sa svih strana aplauz se ori”.
8. novembar – Dan prosvetnih radnika
U Srbiji kao Dan prosvetnih radnika prihvaćen je 8. novembar jer se smatra da je oko Mitrovdana, 1787. u Tršiću rođen Vuk Stefanović Karadžić, reformator srpskog jezika, tvorac azbuke i krilatice: “Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano!”
Prema Ujedinjenim nacijama svetski Dan prosvetnih radnika je 5. oktobar i svake godine ga obeležavaju širom sveta. Ideja o danu nastavnika začeta je u Indiji 1962, a pošto je 1994.godine UNESKO prepoznao značaj obeležavanja ovog datuma, ideja je prihvaćena u preko 100 država, ali se dan obeležavanja razlikuje jer u svakoj zemlji proslavljaju datum bitan za prosvetu date sredine.
foto – privatna arhiva