- Home
- Vesti
- Vesti iz Valjeva
- Evropski pokret Valjevo: Mukotrpni put do posla za osobe sa invaliditetom – Od predrasuda do razumevanja
Evropski pokret Valjevo: Mukotrpni put do posla za osobe sa invaliditetom – Od predrasuda do razumevanja
By objektiva
on 16/06/2025
Ekonomska tranzicija, promena strukture privrede, radna mesta neusklađena sa stručnom spremom, potrebe za prekvalifikacijama i sticanjem novih veština… za relativno kratko vreme doveli su do lomova na tržištu rada, što je mnoge građane Srbije dovelo u težak položaj sa zapošljavanjem. To se pogotovo odnosi na one u poznim radnim godinama, a može se samo zamisliti koliko problema imaju naši sugrađani sa smanjenom sposobnošću rada, kao što su osobe sa invaliditetom. Pitanje njihovog zapošljavanja je skrajnuto, većina ljudi o tome retko i razmišlja, predrasude i diskriminacija postoje, u privatnom sektoru se od radnika traži maksimum. Iskustva osoba sa invaliditetom su različita: od pozitivnih do jako loših.
„Kada sam saznala da imam multiplu sklerozu bila sam u šoku. Došla sam iz bolnice sa otpusnom listom, ukucala na internetu svoju dijagnozu i sve što sam videla bila su invalidska kolica. Mesec dana mi je bio haos u glavi. Kako ću, šta ću, ostaću bez posla, od čega ću živeti. Na prvoj kontroli lekari su bili u čudu da sam došla peške, pitaju me „ti još uvek možeš na noge?“, nije bilo prijatno, ali kada sam se malo bolje informisala shvatila sam da nije sve tako crno. U Beogradu su mi 2009. godine potvrdili konačnu dijagnozu. Ideš kući i nastavljaš da živiš…“, priča Vesna Radovanović (44) koja boluje od multiple skleroze od 2006. godine i ima 26 godina radnog staža, sa jednim kraćim prekidom.
Otkako joj je ustanovljena dijagnoza Vesna smatra sebe radno sposobnom, ne voli da je tretiraju kao osobu sa invaliditetom, a posebno je nervira kada je neko sažaljeva. Čak joj i smeta kada poslodavci gledaju da je poštede, da ne diže ništa teško, da se ne zamara, ona to ne dozvoljava.
„Imam prvi stepen bolesti, bez izraženih simptoma. Dešava se da mi iz ruku ispadne litar ulja i da ne osetim, nekad ne mogu da dignem ruku na pult da naplatim mušteriji, ali to je trenutno. Uradim neke vežbice, odmorim malo pa nastavim. Poslodavci su divni, imaju razumevanja za sve, a ja nisam neko ko svoju bolest zloupotrebljava. Uslovi za rad su savršeni, nije ni hladno zimi ni vruće leti, sve je čisto, kolege su divne. Kad god imam preglede i kontrole dobijam slobodne dane. Imamo veliki obim posla i poslodavac voli da kaže: „moj uspeh je vaš uspeh“, cene moj veliki trud i to me motiviše“, priča Vesna i dodaje da sve ide iz glave – kako će neko prihvatiti dijagnozu, kako će nastaviti da živi, da li će ići podignute glave ili se povući u četiri zida.
„Meni je najbitnije da sam radno sposobna. Pitaju me zašto ne ideš u penziju. A zašto bih? Nisam se ostvarila u ulozi majke, sama se borim i mnogo mi znači posao, da sam u društvu kolega, da imam obavezu, da izađem iz kuće, da osetim da doprinosim. Mene bolest nije stopirala, živim kao i ranije. Taj prvi šok je prošao i sad ćeš me videti na Gradcu i na Konjičkom klubu, idem peške, kad se umorim sednem pa nastavim“, optimizam isijava iz ove mlade žene koja svima sa nekim vidom invaliditeta poručuje da se ne predaju. Mišljenja je da su često i produktivniji radnici od zdravih osoba, jer se više trude da se dokažu, više im je stalo da zadrže posao, cene pruženu priliku i smatra da zbog toga poslodavci ne treba da imaju predrasude prilikom njihovog zapošljavanja.
„Znam da je u Valjevu teško osobama sa invaliditetom da dođu do posla. Čim kažeš za dijagnozu čuješ da si divna, ali te posle par dana obaveste mejlom da nisi primljena. Prvo ti vidi koliko vredim, pruži mi priliku da se dokažem u tom poslu, pa ako ne ispunim očekivanja otpusti me. Nažalost, mnogima prilika nije ni pružena. Ipak, nije sve tako crno: treba biti uporan, ne treba se predavati, moramo se izboriti za svoje mesto na ovom svetu“, Vesnina je poruka svim osobama sa invaliditetom.
Sasvim drugačije je iskustvo Brankice Lazarević (54), koje govori u prilog tome da bi inspekcija rada trebala više da kontroliše koliko se u praksi primenjuju mere propisane Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Brankici je multipla skleroza dijagnostikovana 2014. godine, a pre toga se pet i po godina borila sa simptomima, sve vreme radeći u jednoj fabrici u Valjevu. Njeno iskustvo sa poslodavcem je jako loše jer je svih 16 godina, koliko se bori sa simptomima MS-a, obavljala teške fizičke poslove u proizvodnji, u hali gde su leti izuzetno visoke temperature, a zimi niske.
„S obzirom da je bolest nepredvidiva, sa hiljadu lica, ne znam u kom će pravcu ići, molila sam nadređene da mi nađu lakše radno mesto i tu sam već naišla na otpor šefova. Izlazila sam i na komisiju za procenu radne sposobnosti koja je naglasila da je moguće samo povremeno stajanje, sedenje i hodanje, a ja svih tih 16 godina nikad nisam sedela, već sam osam sati stajala, radila u liniji. Ciljano su me stavljali gde duva, gde je hladnije, a svaki pad imuniteta dovodio je do pogoršanja bolesti. Čim sam dobila dijagnozu oni su insistirali da me prijave kao osobu sa invaliditetom, odmah su mi smanjili platu, sa proizvodnog radnika II spuštena sam na proizvodnog radnika V, promenjen je aneks ugovora i imala sam platu početnika, a radila jednako težak posao“, sa puno bola i tuge priča Brankica koja je na svoju dijagnozu dobila samo dva slobodna dana više, dok je firma istovremeno koristila subvencije preko Nacionalne službe za zapošljavanje.
Teške simptome, poput stravičnih glavobolja, padanja u nesvest, trnjenja u rukama i nogama Brankica je krila samo da bi zadržala posao, jer je udovica 21 godinu i ima dvoje dece koja su se u tom periodu školovala. Na veće razumevanje nije nailazila ni kod kolega, koji su je ignorisali i gledali kao foliranta koji se krije iza dijagnoze, a šta je podnosila i preživljavala za tih osam sati rada samo je ona znala.
„Početkom ove godine stavili su me na divno radno mesto, za kompjuterom. Bila sam presrećna, sve sam brzo naučila, nisam imala nijednu grešku, bila sam ponosna na sebe. Ali, to je potrajalo samo mesec i po dana, a onda su me povukli i na to mesto zaposlili šefovu ženu koja je mnogo boljeg zdravstvenog stanja od mene. Poslali su me na brisanje aparata koji izlaze vreli, gde je strašna buka. I tada sam se predala, dala sam otkaz, predložena mi je otpremnina za mojih 18,5 godina rada u toj fabrici. Sada sam u jako lošoj situaciji zato što je mene posao držao, imala sam motiv da odem, popričam sa nekim, da se osećam korisnom. Ne krivim sebe što sam otišla, uradila sam to da se spasem, jer bolje da budem i socijalni slučaj nego da izađem u kolicima odatle“, podelila je svoje teško iskustvo Brankica Lazarević.
Za 18,5 godina rada kaže da nije imala ni deset dana bolovanja, „polumrtva“ je odlazila da radi, nije išla „na čekanje“, normu je ispunjavala, svaki posao uspešno je savladala i zašto je sada kažnjena, pita se Brankica. Prema stepenu dijagnoze (I) ne ispunjava uslov za invalidsku penziju, ne ispunjava ni uslov za Tuđu negu i pomoć, a u 54. godini sve su manji izgledi da se ponovo negde zaposli. Srazmerno ovim izgledima je jačina Brankičine volje da radi, oseća se sposobnom i nada se da će naići na poslodavca koji će imati razumevanja.
Još kao bebi od sedam meseci dijagnostikovana mu je cerebralna paraliza, ali njegov duh nikad nije klonuo. Omiljen u kolektivu, među komšijama, prijateljima, Nenad Pavlović (42) i pored teže pokretljivosti radi duže od decenije, vozi kola, bicikl, ide u teretanu, stiže sve.
„Ja sam jedan od retkih koji je možda imao sreće sa zapošljavanjem. Godinama sam se „vukao“ po birou, overavao karton, a onda se pojavio prvi poslodavac koji je imao razumevanja, čak je radno mesto prilagodio mojim potrebama. Radio sam kao administrativni radnik, nije bilo naporno. U šali sam govorio da imam trudničko radno vreme, kad treba da idem u banju 21 dan kolege su me pokrivale. Ja sam to sve cenio i nijedan dan nisam otišao na bolovanje. Sada, u drugoj firmi, radim kao pomoćnik u montaži. Poslodavac je hteo da mi obezbedi mesto u kancelariji, ali sam želeo da budem u kolektivu jer mi mnogo mi znači interakcija sa ljudima, socijalizacija, iako je posao malo teži. Nama posao mnogo znači. Pored pomenutog kontakta sa ljudima (gde provodimo zajedničko vreme, razmenjujemo iskustva, šalimo se), osećamo se korisno jer je lepše kad znaš da si nešto uradio, da si nečemu doprineo, a na kraju krajeva zaradiš i platu da možeš da doprineseš porodici za kvalitetniji i bolji život“, tvrdi Nenad. Glavnu zamerku upućuje komisiji za procenu radne sposobnosti koja, po njegovim rečima, izjednačava sve osobe sa invaliditetom u pogledu mogućnosti za rad, bez neke ozbiljnije procene, što mnogima uskraćuje mogućnost zaposlenja. Slaže se sa Vesnom da nekada osobe sa invaliditetom rade bolje od zdravih, pa je tako par puta bio nagrađen jer je primećen njegov učinak.
„Nebitna je ta nagrada, jednostavno se osećam korisnije kada na kraju dana vidim koliko sam uradio. Umorim se, ali to je pozitivan umor, a važno je i da poslodavac ima razumevanje za mene kao radnika. Dešavalo se da me zamole da radimo prekovremeno, nikad nisam odbio jer kada su već oni ljudi prema meni i ja ću biti čovek prema njima“, kaže Nenad i dodaje da za poslodavce kakvi su njegovi država bi trebalo da daje i veće subvencije i podsticaje, jer oni čine veliko delo samim tim što su im pružili priliku.
Stevanu Novakoviću (56) je 2011. godine dijagnostikovana multipla skleroza, a već od sledeće godine je, po savetu lekara i zahvaljujući ispunjenju uslova, a to je najmanje pet godina radnog staža, otišao u invalidsku penziju. Sa jedne strane, to je olakšica jer imate neke prihode, iako su u njegovom slučaju ispod 30.000 dinara, a sa druge strane i otežavajuća okolnost, jer vam je zabranjeno da se ponovo zaposlite i da zaradite dodatni novac. Jedina mogućnost je, kaže Stevan, da vas neki poslodavac primi i da višestruko više plaća poreze i doprinose državi nego što bi to činio za zdravu osobu, pri čemu je to ograničeno na maksimalno šest meseci u toku godine, za šta su šanse gotovo nikakve. Tvrdi da su neke odredbe Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom prilično dobre, ali da u praksi nije sve baš tako. Navodi da mnogi kriju da imaju dijagnozu jer su im tako veće šanse za zaposlenje, da čak i kada su prijavljeni sa dijagnozom ne dobijaju povoljnija radna mesta, pa su često primorani da daju otkaz, a nije retkost ni da poslodavci samo fiktivno zapošljavaju osobe sa invaliditetom kako bi ispunili zakonsku obavezu, ali ne insistiraju da te osobe dolaze na posao.
Po oceni Stevana Novakovića, osobama sa invaliditetom je od plate možda i bitnija interakcija, uključenost u zajednicu. Smatra da bi u Valjevu trebalo pokrenuti socijalno preduzetništvo, po ugledu na Italiju u kojoj je vrlo razvijeno, što bi bila odlična prilika za osobe sa invaliditetom.
Borka Marković
Projekat „Posao nas meri“ realizuje se u okviru programa podrške javnom zagovaranju Pokret Polet, koji finansira Evropska unija, a sprovodi Trag fondacija u partnerstvu sa Centrom za socijalnu politiku i u saradnji sa Koalicijom za razvoj solidarne ekonomije – KoRSE. Za sadržinu ovog materijala isključivo je odgovoran Evropski pokret u Srbiji-Valjevo i ta sadržina nipošto ne izražava zvanične stavove Evropske unije.
#EUzaTEBE