- Home
- Vesti
- Vesti iz Valjeva
- In memoriam – Milena Petrović (1975 – 2025)
In memoriam – Milena Petrović (1975 – 2025)
By objektiva
on 24/05/2025
U Valjevskoj gimnaziji 24. maja je održana komemoracija prerano preminuloj profesorki srpskog jezika i književnosti Mileni Petrović.
U ime svih kolega oproštajne reči je uputio dirketor Predrag Jevtić, dok su kolege iz aktiva srpskog jezika Valjevske gimnazije uputili poslednji pozdrav, rekavši:
„Teško je pronaći prave reči kada nas napusti neko ko je rečima posvetio svoj život. Danas se opraštamo od naše drage koleginice, profesorke srpskog jezika i književnosti, žene koja je svoju ljubav prema jeziku, književnosti i znanju nesebično delila sa generacijama učenika, ali i sa nama, svojim kolegama.
Milena Petrović rođena je 5. 1. 1975. godine u Valjevu. Završila je Osnovnu školu „Desanka Maksimović“, a zatim je školovanje nastavila u Valjevskoj gimnaziji. Na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu stekla je zvanje profesora srpskog jezika i književnosti, a potom i zvanje master filolog srpskog jezika i književnosti. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu završila je specijalističke studije iz metodike srpskog jezika i književnosti. Upornim, marljivim radom, stekla je i zvanje pedagoškog savetnika.
Radila je u OŠ „Stevan Filipović“ u Divcima, OŠ „Milovan Glišić u Valjevskoj Kamenici, Poljoprivrednoj školi, Tehničkoj školi u Valjevu. A, u Valjevskoj gimnaziji je od 2009. pa do danas.
Milena će ostati upamćena po nastavnom i naučnom radu. Autor je monografije „90 godina Poljoprivredne škole sa domom učenika Valjeva“, mnogih stručnih članaka, autor i realizator akreditovanih seminara širom Srbije, rukovodilac lingvističke sekcije i mentor u radu sa takmičarima. Bavila se uređivačkim radom na polju školskih publikacija i pri izdavanju učeničkih zbirki poezije.
Do svojih poslednjih dana objavljivala je u časopisu „Školski čas“ za metodiku nastave. Njen naučni rad doprineo je da bude zastupljena u Leksikonu stvaralaca u preduniverzitetskom obrazovanju. Dobitnik je nagrada Društva za srpski jezik i književnost Srbije za uspehe učenika na takmičenjima, za rad lingvističke sekcije. Velike zasluge ima i u radu sa učenicima nadarenim za literarno stvaralaštvo.
„Kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle.
Boli praznina koja nikada neće biti popunjena.
Boli nemogućnost da još nešto uradimo za njega.
Bole reči koje nismo rekli, a mogli smo.
Bole suze. Bole uspomene. Bole ćutanja…
Boli to što znamo da nikada više nećemo biti zajedno,
što nećemo moći da ga vidimo i da nam se javi.
Boli što će uvek biti taj neko koji nedostaje…“
Draga Milena, nedostaješ.“
Maturanti IV4 su se oprostili od svoje razredne: „Razredna, da li se sećate kada ste nam rekli da ćete uvek biti tu za nas. Tada smo se samo osmehnuli, možda i nismo u potpunosti razumeli težinu Vaših reči. Danas, kada se opraštamo, shvatamo koliko su one bile iskrene i pune ljubavi.
Danima smo maštali o toj poslednjoj zajedničkoj proslavi – o maturi, o fotografijama, o majici koju smo spremili za vas, sa Vašim imenom na njoj. Nadali smo se da ćete, uprkos svemu, makar na trenutak moći da dođete, da Vam kažemo hvala. Znali smo kakva je situacija, ipak mi nismo prestajali da se nadamo. Trebalo je da nas ispratite do kraja, da se zajedno smejemo na maturi. Mislili smo da ćemo Vas videti, zagrliti i reći sve što do sada nismo stigli da Vam kažemo. Ali vreme nam to nije dozvolilo.
Vi niste bili samo naša razredna – bili ste neko ko nas je vodio kroz sve: kroz smeh, kroz neuspehe, pa čak i kroz bol. Uvek ste bili tu za nas – tihi oslonac koji nas je držao čak i u teškim trenucima. Sećamo se dana kada se naš razred zauvek promenio. Dok smo mi ćutali i gledali u pod, vi ste stajali uz nas. Vaša snaga, i Vaše suze, bile su dokaz da nismo sami. Tada ste nam pokazali šta znači biti razredna. Šta znači biti čovek. Tužno je to što smo sa Vama pisali isto ovakvo pismo za Andreu, a sada pišemo za Vas. Nedostaje deo naše priče, nežno utkan u svakodnevicu, u klupe koje su ostale za nijansu tiše. Dve senke svetlosti — jedna koja nas je vodila, i druga koja nas je činila celima — nisu tu da s nama isprate poslednje stranice.
I sada, kada Vas nema, praznina je ogromna. Teško je prihvatiti da više nećete ući u učionicu, da nas nećete pogledati tim blagim, ali sigurnim pogledom. Ostale su samo neizgovorene reči i majica koju nismo stigli da Vam damo. Vaša reč, vaša snaga, i vaše srce ostaju sa nama. Bićete sa nama na toj maturi, u svakom pogledu, u svakom zagrljaju, u svakoj suzi i osmehu. U svakom putu koji budemo birali posle škole. Naučili ste nas ne samo da učimo, već i da budemo ljudi. Naučili ste nas da budemo tu – jedni za druge.
Hvala Vam, razredna. Hvala što ste verovali u nas. Hvala Vam što ste bili uz nas, u svakom trenutku. Hvala što ste nas učili, ne samo lekcije iz knjiga, već i one mnogo važnije. Vi ste i dalje tu – u nama, u našem sećanju, u našem razredu. I uvek ćete biti. Zauvek naša razredna. Zauvek u našim srcima.
Vaše IV 4.“
Učenici odeljenja IV8 su se oprostili, rečima: „Sa velikom tugom i poštovanjem opraštamo se od naše profesorke Milene Petrović, žene koja nije bila samo naš nastavnik, već i naš uzor, oslonac i saputnik kroz srednjoškolske dane.
U trećoj godini života i rada u Valjevskoj gimnaziji imali smo čast da nas srpski jezik uči upravo ona – sa strašću, znanjem i neiscrpnom toplinom. Profesorka Milena nije nas učila samo gramatici, književnosti i pravopisu – učila nas je da mislimo, da saosećamo, da čitamo i između redova.
Sećanja na zajedničku ekskurziju u Grčku, na razmenjene osmehe, razgovore koji su trajali i van učionice, zauvek će imati posebno mesto u našim srcima.
Zahvaljujući njenoj posvećenosti i podršci, naš odeljenjski časopis dobio je republičku nagradu – a mi smo shvatili koliko možemo kada nas neko iskreno podrži i veruje u nas.
Profesorka Milena ostavila je neizbrisiv trag – u svakom času, svakoj rečenici koju smo zajedno analizirali, u svakom pogledu punom razumevanja. Zauvek ćemo je pamtiti kao osobu koja nas je naučila mnogo više od nastavnog gradiva. Naučila nas je životu.
Počivajte u miru, profesorka. Hvala Vam za sve“, Vaše IV8.
U ime maturanata filološkog odeljenja Valjevske gimnazije, oproštajne reči je pročitala učenica Nina Andrić.
„Sa velikom tugom danas se opraštamo od naše drage profesorke Milene, žene koja nas je iznenada napustila i za sobom ostavila vecno secanje na nase najlepse srednjoškolske dane.
Teško je pronaći reči koje bi mogle da opišu koliko nam je svima značila. Bila je nežna i blaga, tiha osoba, ali čija je pažnja i dobrota uvek bila prisutna. Uvek je imala razumevanja za svakog od nas, a njena smirenost donosila nam je osećaj sigurnosti. Nije bila glasna, ali njena tišina je imala težinu koja nas je podsećala koliko je snaga u miru i razumevanju. Nije bila samo naša profesorka, već i neko kome smo mogli da se poverimo, neko sa kim smo van škole gradili prijateljstvo koje je za nas mnogo značilo.
Prvi čas koji smo imali u gimnaziji bio je upravo kod Vas. Bili smo toliko uplašeni i pogubljeni i nismo znali šta nas je snašlo, ali Vi ste znali. Vi ste uvek znali. Za ove tri godine, naučili smo mnogo više od gramatike srpskog jezika jer Vi nikada niste bili samo običan profesor. Uvek ste znali i šta znamo i šta ne znamo i kako smo i šta nam treba. Verovali ste u nas čak i kad smo i mi sami odustajali, bili ste tu da nas saslušate i usmerite na pravi put. U svakome od nas, videli ste nešto dobro i tačno ste znali kako da baš to zasija. Učili ste nas da budemo dobri ljudi a ne samo dobri đaci. Učili ste nas da je drugarstvo, posvećenost, ali i veština šminkanja i frizure podjednako važna kao i imenski predikativ.
Vasa podrška je značila više nego što mogu da kažem. Sećam se koliko ste pažljivo slušali svaki moj problem, koliko ste verovali u mene čak i onda kada sam sam najviše sumnjala u sebe. Vaša blaga reč i tih osmeh bili su mi snaga u teškim trenucima. Bilo je to prijateljstvo koje je raslo izvan učionice. Vaše poverenje u mene dalo mi je snagu da idem dalje, čak i onda kada sam mislila da ne mogu, velikim delom zaslužni ste za to gde sam i ko sam danas.
Zauvek cemo Vam biti zahvalni, sto ste svakome od nas ponaosob posvetili pažnju i van nastave, gurali nas da postanemo najbolje verzije sebe.
Iako više niste sa nama, Vasa prisutnost i dalje živi u nama, u svakom delu onoga što smo naučili i što smo od Vas poneli – sa glavom u oblacima, uvek sanjajući, uvek verujući u bolje sutra.
Draga profesorka, hvala Vam što ste bili mnogo više od profesora. Na neki svoj tih i jedinstven način umeli ste da pročitate svakoga od nas i da nam zavirite u dušu. Znali ste ne samo da slušate već i da čujete. Sa Vama srpski jezik nikada nije bio samo jedan od predmeta. Brinuli ste o pojedincu i ponavljali do iznemoglosti samo da bismo svi razumeli. Nijedan test nije buo samo test, nijedna ocena nije bila samo ocena.
Toliko toga ste nam dali, toliko toga ste nas naučili, ali ostajete dužni. Mnogo je datih obećanja, mnogo dogovora i neizgovorenih reči. Obećali ste da ćemo zajedno šetati rimskom kaldrmom, da ćete nas savetovati za maturske haljine, da svi imamo u šaci prijemni ispit za filološki fakultet, obećali ste da ćete biti tu. Mi Vama obećavamo da ćemo živeti život kako ste nas vi naučili.
Nijedno zvono se nikada nije usudilo da Vas prekine, pa neka tako bude i sada. Čas još uvek traje…
Zbogom, draga profesorka. Hvala Vam što ste nas naučili da je ljubav kroz koju se tiho i pažljivo vodimo jedan od najvažnijih jezika koje možemo govoriti. Vaša svetlost nikada neće prestati da sija u nama.
Vole Vas zauvek Vaši filolozi!“
Od profesorke Milene Petrović oprostili su se i učenici III5 Valjevske gimnazije:
„Poštovani profesori, članovi porodice, dragi Bogdane,
Mi, odeljenje 3-5, Bogdanovi školski drugari, želimo da odamo počast profesorki Mileni, Bogdanovoj majci.
Iako nam nikada nije predavala, tokom dosadašnjeg školovanja ukazale su nam se brojne prilike u kojima smo svedočili njenoj dobroti i njenom zalaganju za ovu školu kao i za naše odeljenje.
Postojale su brojne prilike u kojima je profesorka Milena proslavljala i radovala se ne samo svojim i Bogdanovim, već i uspesima svih nas.
Odraz njene ličnosti, iako je nismo poznavali dovoljno dobro, ogleda se u Bogdanovom ponašanju i vaspitanju. Saosećajnost, spremnost da pomogne, požrtvovanost i istrajnost, samo su neke od vrlina za koje smo sigurni da je Bogdan usvojio od svoje majke.
Neizmerno smo zahvalni profesorki Mileni na svemu što je učinila za nas, za ovu školu i ovaj grad, i zauvek ćemo ostati Bogdanova podrška na njegovom daljem putu.“